Dnevnik muzičkog eklektika - Preslušavanje (27)

22 jul 2018
Author :   Srđan Strajnić

20. 6. 2018. do 20. 7. 2018.

Od ovog nastavka Dnevnik muzičkog eklektika će biti organizovan tako da odvojeno idu prikazi albuma pod nazivom PRESLUŠAVANJE i nekadašnji uvodni tekst (koji je u poslednje vreme činio veći deo teksta) pod nazivom PROMIŠLJANJE. Uz Preslušavanje će ići mikstejp. Ta dva dela neće izlaziti istovremeno već naizmenično. Mislim da će ovako biti preglednije i da će manje opterećivati čitaoce svojom dužinom. Uostalom, ta dva dela uglavnom i nisu imali neke veze jedan sa drugim. Što se tiče ovog izdanja dnevnika, prosečna ocena je, čini mi se, niža nego obično. Da li da to pripišem letnjoj fjaki ili pukoj slučajnosti, ne znam, ali ima svega nekoliko osmica. Možda je razlog to što sam preslušao više naslova koji ne spadaju u moj uobičajeni žanrovski meni, pa su njihove (niže) ocene povukle prosek naniže. Recimo, Deafheaven – dobio je odlične ocene na većini muzičkih sajtova, ali taj dark metal koji sviraju kod mene, i pored najbolje volje, ipak ne prolazi. Možda kod vas hoće – zato, bez obzira na ocene koje sam dao, preslušajte ploče ako vam se iz opisa učini da bi vam se mogle svideti. Ocene su relativna stvar, čak i kod ocenjivača. Nije mi se jednom dogodilo da prevrednujem neki album – i na gore, i na dole.

Neko Case – Hell-On

Još jedan dobar album Neko Case koji me nije u potpunosti osvojio. To joj je sudbina – po svim pravilima bi trebala da mi se svidi, ali uvek ima neko „ali“. Ovoga puta to „ali“ se sastoji od (previše) šećera, to jest popa u njenoj muzici. Problem s popom je taj što mora da sadrži zarazne pesme koje želite da čujete iznova i iznova. Na ovom albumu Neko Case toga nema, bar kad je moj osećaj za zaraznu pesmu u pitanju. Što bi rek’o Pikac u „Vratiće se rode“: „Ama ništa, niiiiišta, ni da me takne – k’o limunada, ne, ne limunada je brrrr, a ovo – ništa, baš ništa!“ Bez obzira na to, objektivni kvalitet postoji, pa je ocena data shodno tome. (7.5/10)

Natalie Prass – The Future and the Past

Ipak sam bio u pravu za Natalie. Svi su neumereno hvalili njen prvi album. Svi osim mene. Sad kad je došao drugi, pomalo likujem. Svi junaci nikom ponikoše... Tišina vlada, niko ni reči. Ono što čujem je funky pop-soul iz sedamdesetih/osamdesetih. Možda to može da zainteresuje neke nove klince, ali nas stare kuke, koji smo slušali The Three Degrees ili The Stylistics, bogami ne može. Dosadnjikavo sve to zvuči, kladim se da je producent i dalje Matthew E. White koji sve što takne pretvara u dosadu. (Proverio sam, on je!) Prevelika naslušanost (moja) češće smeta nego što pomaže. Možeš ti, draga Natalie, da recikliraš prošlost, ali očekujem da daš neki novi kvalitet, pristup, ugao posmatranja. Natalie Prass ne nudi ništa od toga – samo ispeglaniju, monotoniju verziju već čuvenog. (6.0/10)

Kamasi Washington – Heaven&Earth (8.2/10)

Tenor saksofonista, kompozitor i bendlider Kamasi Washington je vrlo eklektičan, i kao takav, sasvim relevantan u drugoj dekadi XXI veka. Osnova njegove muzike je džez, ali ono što ga razlikuje od drugih džezera je to što je duboko zahvatio iz trezora popularne muzike u najširem smislu. To je u postmodernizmu ne samo potrebno, nego neophodno. Kako je Francis Fukuyama (koji ovih dana gostuje u Beogradu) proglasio „Kraj istorije“, tako bi se moglo reći da Kamasi Washington ovim trostrukim albumom proglašava „Kraj muzike“. Da se podsetimo – kod Fukuyame „Kraj istorije“ ne znači da se više ništa neće događati, već znači samo to da je liberalni kapitalizam krajnji (konačni) stepen razvoja do koga je ljudsko društvo došlo. Što bi rekli, to vam je to, nema dalje. Svi konkurentni sistemi su propali (poraženi?). Imate idealan sistem. Ostaje vam samo da živite u njemu. Kad se stigne dotle, ostaje samo rekombinovanje i prilagođavanje postojećih elemenata sistema.

Nastavak recenzije možete pročitati OVDE

Kamasiekl.jpg

Jonathan Wilson - Rare Birds

Ovo je tip albuma koji me ostavlja prilično ravnodušnim – album kontrolisanih emocija čiji se autor trudi da sve bude harmonično/skladno, to jest lepo u apstraktnom, skoro božanskom smislu. Više volim albume koji nisu idealno lepi, već me diraju – formom ili sadržajem, svejedno. Ovaj teče kao mirna voda, bez ikakvih uzbuđenja. Ne mogu da kažem da me je iritirao, bar na početku, ali posle čak osamdeset minuta moram priznati da mi je postalo dosadno. Nema tu trenutaka u kojima krv proključa, ili se bar naježiš, ili pustiš suzu. A i kako bi, kad muzička podloga zvuči kao da je snimana osamdesetih (znate, to je onaj period u pop/rock muzici koji baš baš ne volim!). U dve reči, pastoralna simfonija.(6.0/10)

RareBirds.jpg

Brent Cobb – Providence Canyon

Brenta Cobba sam prošle godine proglasio velikom nadom kantri muzike i od njegovog narednog albuma sam očekivao da to predviđanje osnaži. Ipak, „Shine On RainyDay“ mi se, posle preslušavanja ovog novog, čini boljim. Jednostavno, pesme su bolje. Na „Providence Canyon“ većinu čine pesme srednjeg do bržeg tempa koje se ne razlikuju mnogo jedna od druge. Pošto Brentov glas ne odiše originalnošću, baš kao ni gitarska sola kojih je album pun, deluje kao da smo to već više puta čuli. Našao sam se na mukama pri izboru pesme za mesečnu kompilaciju jer mi ni jedna, ni posle nekoliko slušanja, nije privukla pažnju. Za nekoliko prisutnih balada može se reći isto – nemaju u sebi ništa što bi vas nateralo da ih ponovo slušate. Posle ovoga što sam napisao, mogli biste steći utisak da je ovo loš album. Nije, samo je prosečan. A to je možda još gore. (7.5/10)

Carter Sampson – Lucky (8.1/10); Carter Sampson – A Wilder and Another Side (8.0/10)

Kad čovek sluša nekoga poput Carter, zapita se šta je to što nekoga vodi u uspeh, a nekoga ostavlja zauvek u anonimnosti. Stanovnica Oklahome, rođaka legendarnog Roy Orbisona, izdaje albume već petnaest godina i nije daleko odmakla – nastupa u svojoj državi i u regionu (Arkanzas, Kolorado, Teksas, Novi Meksiko). Tek sada se polako probija van regiona. Osvojila je nekoliko nagrada na lokalnim takmičenjima songrajtera, ali je njeno ime i dalje uglavnom nepoznato. Šteta, jer se radi o kvalitetnoj autorki onog fluidnog folk/country žanra. Ono što daje nadu da će jednoga dana doživeti širi uspeh je „samouverenost“ njenih pesama. Nekako su čvrste, definisane, jasne. Zrele. Prvi gore navedeni album sadrži novi materijal, drugi je kompilacija koja se sastoji od po pet pesama sa njenih ranijih albuma: Wilder Side (2016) i MockingbirdSings (2012) koja je izdata u ograničenom tiražu (300 primeraka) na vinilu povodom britanske turneje. Očekujem da će ova ofanziva uroditi plodom i da će Carter Sampson uspeti. Da, jedna zanimljivost za vas – na „Wilder Side“ prateće vokale joj je pevao John Moreland!

Rolling Blackouts Coastal Fever – Hope Downs

U ovomesečnoj epizodi serijala „Desperately Seeking For Album of the Year“ nabasah na ovo ostvarenje australijskog benda sa imenom toliko dugim da ću odmah početi da im tepam RBCF, benda koji je prilično ishajpovan po periodičnoj muzičkoj štampi diljem planete. Pozitivno brojanje je dobio za trajanje albuma – sasvim dovoljnih 35+ minuta – koji prebrzo prođu da bi dosadili, a prekratko traju da bi isplivale sve mane (a ima ih!). Pa, hajde da krenem od njih onda. Prva je neoriginalnost, ali to je danas samo uslovno mana. Najviše podsećaju na rani R.E.M., zaključno sa „Document“, a to je onaj period kad su R.E.M. hteli da se zašiju u pank, ali su kroz sve šavove curile zavodljive melodijske linije koje su negde morale da izbiju. Kod RBFC imam sličan utisak. Samo čekam njihovu prvu pravu veliku baladu („How Long?“ bi mogla da bude nagoveštaj). Druga mana je jednoličnost – nema velikih (u stvari, skoro nikakvih) promena tempa, pa ni atmosfere. Ploča ide svojim tokom koji je pravolinijski. Ta se osobina može predstaviti i kao vrlina (prelazimo na vrline, znači) ako se samo promeni terminologija – kompaktnost rokerskog izričaja je apsolutno prisutna. Druga vrlina se odnosi na melodije koje nikad ne bivaju ljigave, ali su uvek prisutne i dopadljive (bar meni!). Treća vrlina je svirka – prava rokerska, sa tri gitare koje ne miruju ni jednog trenutka. Naprotiv, stvaraju dinamičnu zvučnu sliku u okviru istog ili sličnog tempa i atmosfere, a da nikad ne zastranjuju sa predugim soliranjem. Dakle, gitare su te koje daju širinu i razbijaju monotoniju. Vokal, ko god od trojice gitarista da peva, nije distinktivan, moglo bi se reći da je „tvrđa“ verzija Stipeovog. Album je dirljiv primer želje endemske rokerske vrste (malo nas je, ali smo dobro raspoređeni!) da se pojavi album koji će biti „veliki“, koji će svima pokazati da rok nije mrtav. Dočekan je raširenih ruku, a da li je pravi ili lažni „spasitelj“ scene koja nestaje to ćemo tek videti. Ako ćemo iskreno, nisam ubeđen da jeste. (8.0/10)

Karen Jonas – Butter

Niko se neće mašiti za Karen Jonas! Niko neće preslušati njen album. Čak i ako zna da je ona bila deo, sa svojim tadašnjim partnerom Alex Culbrethom, legendarnih TheParlor Soldiers (doduše, legendarnih samo u mojoj muzičkoj sobi, van nje na žalost potpuno nepoznatih) koji su svoj jedini album „When The Dust Settles“ izdali davne 2011. Posle toga su im se putevi razišli. Alex je poslednji put viđen u Austinu, Texas, pre oko dve godine (svedok toga je njegov album „The High Country“), dok je Karen ostala u rodnom Fredericksburgu, Virginia. „Butter“ joj je treći solo album. Prethodna dva, „Oklahoma Lottery“ i „Country Songs“ su prošla potpuno nezapaženo. Verovatno će i sudbina ovog biti ista, iako je Karen probala nešto da promeni. Nije to više strejt kantri i folk kao što su bila prethodna dva – na ovom ima numera sa šmekom mjuzikla, džeza, kabarea. Autorka je svih pesama koje peva, peva ih veoma dobro, a i dobro izgleda i sve to joj nije donelo više od hiljadu-dve pregleda na youtubeu po pesmi. Neke ni toliko. Teško je takve stvari objasniti. Zašto je Kacey Musgraves toliko uspešna, a Karen Jonas nije, a zaslužuje uspeh bar koliko i ona? Možda zato što je previše autentična! (8.0/10)

Luke Winslow-King – Blue Mesa

Dobar je Luke Winslow-King. Bluz je osnova onoga što izvodi. Pesme su originali. I brži i sporiji brojevi su obojeni finom nijansom sete. Gitarisanje je, čini se, još bolje nego na prethodnim albumima, ide i do pirotehnike (u pesmi „Thought I Heard You“). Kad malo bolje razmislim, ta je možda posvećena Jimmiju Hendrixu („Pomislih da sam te čuo“). Bluz je forma u kojoj niko normalan ne očekuje nikakve revolucionarne novine. Ne donosi ih na ovoj ploči ni LWK. On samo u formu ugrađuje svoju osobenost – karakterističnu mekoću u izrazu. Ovako kako je sve to upakovano – zvuči skoro savršeno, a opet, sasvim nenametljivo, „laidback“, što bi rekli naši stari. Skoro džejdžejkejlovski. (8.2/10)

Now, Now – Saved

Slušao sam ovu ploču ne znajući ama baš ništa o bendu koji ju je snimio. Radi se o muzici baziranoj na elektronici, koja ne spada u moje omiljene žanrove, iako se to u poslednje vreme polako (vrlo polako) menja, imajući u vidu privrženost koju osećam spram Sarah Mary Chadwick i Valerie June, između ostalih. Ovaj uradak bi se mogao uvrstiti u synth-pop. Jednostavne je izvedbe, nije mnogo mračan iako jeste setan. Glas Cacie Dalager nije spektakularan, ali je prijatan za slušanje kao što su i ovih dvanaest pesama (skoro bez izuzetka). Pesme su prilično raznovrsne, ali su odličnom produkcijom bubnjara Bradley Hale-a postale deo skladne celine što ovaj album jeste. Post-festum saznanja o grupi su učinila da još bolje ocenim album. Naime, grupa postoji od 2003 do 2010 kao Now, Now Every Children, od tada do danas samo Now, Now. Iz Blaine-a, Minesota su i do sada su izdali tri albuma, od kojih je najcenjeniji onaj iz 2012, „Threads“. Na njemu je dominirala gitaristkinja Jess Abbott koja je u međuvremenu napustila grupu. To je, kako se tvrdi, potpuno promenilo kurs grupe koja je od mračnog indie-rocka sa gitarom kao dominantnim instrumentom postala synth-pop bend. Moram priznati da u trenutku dok ovo pišem nisam preslušao „Threads“, pa o toj inkarnaciji grupe ne mogu da donesem vrednosni sud, ali me impresionira da je novi pravac kojim su Cacie Dalageri Bradley Hale usmerili grupu toliko čvrsto držan. Meandriranje je dopušteno samo onoliko koliko je potrebno da materijal bude raznovrsniji, a time i zanimljiviji, ali da se ne napušta novi kurs koji je Now, Now uzeo. Jeste da je pauza između dva albuma bila skoro šest godina, ali je to valjda neophodno kad se potpuno menja muzički pravac. Mislim da su tu pauzu dobro iskoristili. (8.0/10)

Ocenjeni, bez recenzije:

BeachHouse – 7 (7.9/10); BuckMeek – BuckMeek (6.5/10); CharleyCrockett – Lonesome As a Shadow (7.8/10); Dawes – Passwords (8.0/10); Deafheaven – OrdinaryCorrupt Human Love (5.2/10); ErinRae – Putting On Airs (7.8/10); FemiKuti – One Poeple One World (7.5/10); Florence + TheMachine – High As Hope (7.2/10); Grayhounds – CheyenneValley Drive (4.0/10); Harlan T. Bobo – A HistoryofViolence (8.0/10); HowlinRain – TheAlligator Bride (7.0/10); John Zorn – Insurrection (7.0/10); Low – Double Negative (7.0/10); LucyWard – PrettyWarnings (7.5/10); Lykke Li – So Sad So Sexy (6.2/10); M.Ward – What a WonderfulIndustry (7.4/10); Mark Kozalek – Mark Kozalek (7.5/10); Melody’sEchoChamber – Bon Voyage (7.5/10); Mt.Joy – Mt.Joy (5.0/10); NedelleTorrisi – OnlyForYou (5.0/10); TheBonesOf J.R. Jones – Ones To KeepClose (7.4/10); Wilko Johnson – BlowYourMind (7.5/10)

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio