Bilo bi sarkastično reći da sve što dodirne, Denis Katanec pretvori u zlato, jer bi se moglo krivo pomisliti da se to “zlato” odnosi na materijalne vrednosti, ali se mirne duše može reći nešto drugo - da sva muzika koje se maši Denis Katanec, postaje njegovo vlasništvo. U ekonomiji bi se to zvalo “prijateljsko preuzimanje”, u genetici “dominantno nasleđivanje”, ali, bilo kako bilo, Denis ih, karakterističnim pristupom i načinom izvedbe, čini svojima. Kao sve velike pesme, i ova je otvorena za različita tumačenja. Da li se samo meni čini da je “brod pun robe” u stvari “brod pun vode” i da ne “...odlazimo, jako sporo, vrlo sporo...” u horizontalnoj, već u vertikalnoj ravni. Da tonemo, dakle. Može se i drugačije tumačiti, ali će tuga uvek biti ključno osećanje ove pesme, u ovom izvođenju. Toliko ju to osećanje boji, da “Mala snaga II” komotno može poslužiti kao definicija kliničke depresije.

I video Daria Bukovskog daje svoj doprinos takvoj atmosferi – kao da je sniman u Marijanskoj brazdi Tihog okeana – totalni je mrak ako izuzmemo svetlucanje planktona. Ta svetlost nije optimizam – ona je dovoljna za prosto preživljavanje bića koja obitavaju na toj dubini. Jeste tamo pritisak hiljadu puta veći nego na površini, ali stanovnici tih dubina ipak mogu tamo naći neki mir. Možda im je zato”...mala snaga...” ali “...puna duša...”. Uostalom, pitaćemo Kataneca. On to zna.