Što se tiče živih nastupa, taj format je idealan, oko toga uopšte nemam dilemu. Svirka je čvrsta, Cmrk (bas) i Vujec (bubnjevi) su formatirali zvučnu sliku – nema više dileme kako nazvati nastup Klinike DK. I laiku je posle tri takta jasno da je u pitanju rok svirka. Materijal koji izvode je uglavnom iz perioda Klinike. Od pesama iz perioda pre Klinike „preživeo“ je samo "Pejotl" iz 2015. i "Prijateljstvo #2" sa prvog albuma iz 2010, iz doba  kada se još zvao Felon. Izveli su i priličan broj sasvim novih pesama koje će se naći na sledećem albumu (očekuje se na jesen ove godine). Neke od njih imaju, što je uobičajeno kod Kataneca, skoro pop refrene, vrlo pogodne za sing-along ali se isti prilično uspešno skrivaju iza muzike koja je vrlo glasna i agresivna. Publici to uopšte nije smetalo – igralo se bez prestanka. Taj novi zvuk je ipak učinio i nešto što se neće svima svideti. Nisam ja jedini, još nekoliko ljudi mi je to reklo, neki sa pozitivnim, neki sa negativnim predznakom, da ta agresivna rokerska pratnja prilično pokriva Katanecov glas (otuda naslov teksta). Ljubitelji Denisovog glasa, takvog kakav je, u koje i ja spadam, će vam reći da se sa novim zvukom gubi distinktivnost Klinike – postaje sličnija bilo kom drugom rok bendu. S druge strane, oni kojima se sviđaju tekstovi i muzika a odbija ih karakteristični Katanecov glas će reći da je pronađena prava formula. Slažem se da je ovom promenom, ne samo zbog „pokrivanja“ glasa, već i zbog žestine i kvaliteta svirke otvoren put ka široj publici a Denis će se za nas stare fanove, pre ili kasnije, vratiti svojim solo projektima. Uostalom, pravi fanovi će i u ovoj inkarnaciji Klinike pronaći i uzeti za sebe ono što vole.

Odziv publike bio je sasvim dobar (oko sto prodatih karata), imajući u vidu da je to Katanecov treći nastup na istom mestu u poslednjih šest meseci i da je iste večeri u Elektropioniru nastupila makedonska alternativna grupa Bernays Propaganda, čija se publika svakako delimično poklapa sa Klinikinom. Lepo je videti i to da to nije ista publika koja je bila na prethodnom nastupu. Tada je u Kvaki bilo mnogo kolega muzičara, plus gomila meni poznatih ljudi. Ovoga puta sam prepoznao tek nekolicinu, a to je znak da Klinika izlazi iz kruga beogradske „gradske ekipe“ među „običan“ svet. To je značajno, jer običan svet ne ulazi na spisak i rado kupuje „merch“, pa je tako „planuo“ ostatak odštampanog tiraža od 50 kaseta EP-ja „Rode“ uz koje je sledovala i flašica domaće rakije sa etiketom „Rode“ (proizvodnja: tata Cmrk). Eto, pokazalo se da Denisova objava tokom promocije mini albuma „Rode“ u prepunom KSET-u u Zagrebu -  „Odštampano je 50 kaseta, možete ih kupiti na štandu. Polako, ne gurajte se, biće za sve!“- koja se tamo ispostavila kao tačna, da ovde to ne bi bila!

Novo gostovanje u Beogradu najavljeno je za jesen, kada bi trebalo da izađe novi album za koga je materijal već spreman. Gorim od nestrpljenja da čujem nove pesme na snimcima iz studija, jer su uživo, u svojim ranim verzijama, već zvučale jebeno dobro. Nisam rekao, a treba napomenuti, da se vidi da je super vajb među članovima benda, da baš uživaju u svirci. Ritam sekciju sam već hvalio, za Kataneca se zna da uvek izgara – daje sve od sebe pa bih ovom prilikom apostrofirao Norca kao zvezdu večeri – briljirao je na električnoj gitari, posebno na bisu u pesmi „Prijateljstvo #2“, u kojoj je imao zanimljivu solo deonicu a koja je trajala skoro deset minuta. Šta drugo i očekivati od Mister Rokenrola! Imali su i gošću – Sandru Vidojević iz benda Dingospo Dali koja im se pridružila na tri pesme ("Digresija na Zeku II", "Rode" i "Čeljad"). Moram još pomenuti pesmu „Završni pad V.S.“ za koju prognoziram da će biti hit među fanovima Klinike i spektakularan završetak koncerta – poslednjih pet pesama su sve nas zaista oborile s nogu. Obratite pažnju na taj niz – „Rode“, „Rika Vela“, „Kapilari“, sasvim nova pesma „Patkica“ i na kraju kao bis „Prijateljstvo #2“ – ne zna se koja je bolja. Ne čudi me da su posle petominutnih ovacija bili prinuđeni da još jednom izađu na binu i poklone se publici.

Drago mi je zbog Denisa. Znam da je celog sebe uložio u ovo, uz mnogo osporavanja, ignorisanja, pa i nipodaštavanja. S tim je napokon gotovo. Možeš ga ne voleti, naravno, ali, sad je skoro svima jasno, moraš ga poštovati. Jer ovde dokle je dogurao, dogurao je sa vetrom u prsa daleko preko dozvoljene brzine i ostao na nogama. I gura dalje. Drago mi je zbog Denisa, i zbog Klinike.