Dnevnik muzičkog eklektika (1)

27 jun 2016
Author :   Srđan Strajnić

U ovom serijalu pisaću komentare o muzici koju slušam u trenutku slušanja. Bez naknadne pameti, bez previše promišljanja i kalkulisanja, bez čitanja drugih recenzija. Pokušaću i da uvedem ono što u rock publicistici više skoro da i ne postoji, a to je negativna kritika. Neće to biti negativna kritika po svaku cenu, ali ako mi pod ruku dođe nešto što mi se ne sviđa, to ću i reći. Pošto mi je slušalački spektar prilično širok, biće tu svega i svačega. Trudiću se da tekstovi idu svakih sedam dana, ali ne držite me za reč.

20/06/2016

Mitski – Puberty 2

Mitski je, sudeći po prezimenu, Japanka, iz Brooklyna je, a „Puberty 2“ joj je četvrti album. Čudna mešavina popa, punka i singer/songwriter fazona, a to se valjda zove indie-rock. Album počinje nekakvim sintetizovanim zvukovima, pa sam pomislio da ću odmah opaliti prvu negativnu recku, ali kad je počela da peva sve se promenilo. U baladama je meka k’o puter (recimo Crack Baby), ali poslušajte je samo u urgentnoj i frenetičnoj „My Body’s Made Of Crushed Little Stars“ pa će vam biti sve jasno. Gornja polovina ovogodišnje produkcije.

Neko Case, k.d.lang, Laura Veirs – case-lang-veirs

Tri country princeze su počele prilično mejnstrim mlitavo i predvidivo sa kamernom violinom i nezapamtljivim refrenom u pesmi „Atomic Number“. Sledeća „Honey and Smoke“ „vuče“ na k.d.lang klasični „Absolute Torch and Twang“ album, ali to smo čuli pre skoro trideset godina (zar već?), a i tada je bilo evociranje uspomena na pedesete. Možda i nije loše, da se mlađe generacije upoznaju sa tim srceparajućim pesmama. Recikliranje recikliranog ipak ne mogu visoko da vrednujem, iako ovi nežni tonovi lepo legnu mom starom srcu. Ako bih ocenjivao po kriterijumima umetničkog klizanja - za originalnost mršava trojka, za umetnički dojam možda i višeod četvorke. Ne verujem da će se ovaj album baš dugo pamtiti.

21/06/2016

Muddy Waters – Hoochie Coochie Man: Live at the Rising Sun Celebrity Jazz Club (2016)

Snimak koncerta Muddyjeve grupe iz Montreala 1977-me je primer kako treba da se svira blues. Iako su sve ove pesme apsolutni klasici žanra, ovi muzičari, pripadnici Chicago blues pravca, ih sviraju sa toliko ushićenja i poleta, kao da im je to prvi put i sa toliko osećaja i veštine, jer im je to u stvari hiljaditi put da ih izvode. Moram da ih pomenem, zaslužili su: Muddy Waters peva, Luther Johnson i Bob Margolin su zadužili gitare, Jerry Portnoy usna harmonika, Calvin Jones bass, Willie Smith bubnjevi i onaj koji mi se najviše svideo, klavijaturista Pinetop Perkins, posebno u pesmi „The Blues Had a Baby (and They Name It Rock’n’Roll)“. Ovo bi mogao biti dobar početak za one koji tek otkrivaju blues. Priloženi video jeste iz te godine, ali nije sa tog nastupa.

22/06/2016

Red Hot Chili Peppers – The Getaway

RHCP mi se nikad nisu baš nešto sviđali, ni u prvoj avangardnoj fazi, ni kad su postali zvezde, a još manje mi se sviđaju sada kad žive od stare slave. Ovo je još jedan pokušaj vaskrsnuća njihovog najuspešnijeg perioda, moram reći neuspeo. Pesme jesu skoro iste, ali su n puta manje originalne, manje uzbudljive… jednom rečju – manje dobre. I John Snow iz „Game of Thrones“ je nekako siv i manje sjajan otkad je vaskrsao, šta smo onda mogli i da očekujemo od Anthony Kiedisa (i to bez John Frusciantea!). U svakom slučaju, zaboravite ovaj album. Ako vam je ipak do slušanja RHCP, posegnite radije za njihovimstarim izdanjima.

Brandy Clark – Big Day in Small Town

Ovo je taj novi country sa pop potencijalom (nešto kao Kacey Musgraves), ali koji ipak nije otišao u crossover. Drugim rečima, ostao je blizak tradicionalnom countryju i po načinu izvođenja i po odabiru instrumenata. Omiljena tema u kantriju – priče iz malog grada – ili što bi rekao opet aktuelni filozof Radomir Konstantinović – „Filosofija palanke“. Pogledajte samo naslove pesama: „Soap Opera“, „Girl Next Door“, „Homecoming Queen“, „Three Kids No Husband“, „Drinkin’ Smokin’ Cheatin’“ – uvek je bolje da pesme govore o takvim stvarima, nego da govore o ničemu. Zato – imam razumevanja za ovaj album, čak moram priznati (bez ikakve ograde) da mi se nekoliko pesama sviđa!

The Beach Boys – Live in Chicago 1965

Visoko vrednujem doprinos Beach Boysa onome što danas zovemo rock muzika. Ovaj snimak koncerta u Chicagu iz 1965. godine hvata trenutak u kome se još nisu uzdigli na viši nivo i zauvek promenili rock’n’roll, manje od godinu dana pre objavljivanja legendarnog albuma „Pet Sounds“. Ovde je njihova muzika još uvek bazirana na rifovima Chuck Berryja i drugih rock’n’roll pionira. Ali, u glavi Briana Wilsona već su se „kuvale“ velike stvari koje će manje od godinu dana kasnije isplivati na površinu. Već na ovom snimku se oseća to uzbuđenje. Ipak, ako ćete slušati Beach Boyse, radije slušajte neki njihov studijski album. Ovde dominira buka iz publike umesto Brian Wilsonovi genijalni aranžmani.

23/06/2016

Wild Ponies - Radiant

Bračni par Telisha (vokal, bas) i Doug Williams (vokal, gitara) su u stvari Wild Ponies potpomognuti Fats Kaplanom, majstorom žičanih instrumenata i bubnjarkom Megan Jane. Počelo je dobro, u skladu sa naslovom pesme „Rođena sa slomljenim srcem“, ali se posle ispostavilo da Telisha saslomljenimsrcemrođena (opet asocijacija na GOT čija je ovonedeljna epizoda ostavila baš jak utisak!) ume i da podvrisne i da se uklopi u onaj kaubojski twang što, kad se sve sabere, baš i ne doprinosi povoljnom utisku o ovom albumu. Ne mogu se svi putevi i stranputice amerikane strpati na jedan album. Imaju talenta za dobru pesmu supružnici Williams, ali izgleda da im u braku previše dobro ide da bi mogli da snime tužnu, setnu, melanholičnu, pravu amerikana ploču. Jer oni zaista veliki albumi se nikad ne sastoje od veselih pesama.

Went – The Great Escape

Dušan Filimonović i njegova grupa nastavljaju sa učvršćivanjem u amerikana žanru. Novi album Wenta se potpuno oslobodio natruha post-rock prošlosti, ali čitaćete o tome detaljnije u velikoj recenziji koju ću nadam se napisati za potlistu. Već sada na prvo slušanje mogu da kažem da su Wentovci krenuli put kantrija, što za ovo podneblje nije baš uobičajeno – mnogo popularnija destinacija je folk i još više blues. Mogu da kažem i da je slušanje prijatno, da je tempo življi od prosečno prisutnog na domaćim amerikana albumima i da mi je omiljena pesma „Blind Lemon Jefferson’s Grave“. Toliko za sada.

Clarence Bucaro – Pendulum

Krenuo je iz Clevelanda, Ohio 1992. godine i od tada je na putu. Piše o muško-ženskim odnosima, peva pesme srednjeg tempa prijatnim glasom i verovatno bi ovaj album, kao i njegovi prethodni, prošao nezapaženo, da nema kolaboracije sa Alison Moorer. Pesma „Strangers“ je poslednja na albumu i sasvim je OK, ali moram priznati da mi se više svidela pretposlednja „My Heart Wont“. Jedan od onih albuma koje je lepo čuti, ali ništa ne bismo izgubili ni da ih nismo čuli.

24/06/2016

Sarah Jarosz – Undercurrent

Problem sa ovakvim albumima je to što je na njima sve savršeno, jedino što se posle pet minuta ne sećaš ničega što si čuo i ne pada ti na pamet da ponovo pustiš. Jednom rečju: nema krvi i mesa, a bogami ni izrazito dobrih pesama. Sarah Jarosz za mene inače nije novo ime, prethodna dva albuma sam slušao i onaj prvi koji sam čuo (u stvari njen drugi) visoko ocenio, sledeći malo niže, a ovaj je već stigao do proseka – mršava trojka. To je prijatana muzika izvedena iz bluegrassa; ne iritira, ali i ne pruža bilo kakvo uzbuđenje. Onaj prethodni o kome sam slično pisao, Clarence Bucaro, on, recimo, ima bolje pesme.

The Tragically Hip – Man Machine Poem

Iako naslov podseća na album grupe Kraftwerk, muzika kanadske grupe The Tragically Hip nema nikakve veze sa njihovom. To je mejnstrim rock koji se napaja iz pravih izvora, sasvim pristojan je bio njihov album „Fully Completely“ iz 1992. do koga sam došao nekoliko godina kasnije putem jednog od prvih svojih daunloudova sa neta, koji je tada bio tek u začetku. Ovaj album, očigledno konceptualan, počinje prilično dosadnom uvodnom pesmom, nastavlja se pesmom koja je čudna kombinacija stones riffova i uvrnutog pevanja koje kao da potiče iz nekog mjuzikla, pa ne mogu reći da me je i ona baš oduševila. Evo i treće pesme, opet pomalo čudan vokal (ne sećam se da je ranije tako zvučao) i opet ništa nije „kliknulo“. OK, javiću se na kraju sa konačnim utiskom…Da, da, taj vokal me podseća na Davida Surkampa iz grupe Pavlov’s Dog, iako je nešto niži od njegovog, ali jednako pun melodrame i pathosa. Mogu Tragically Hip biti legende u Kanadi do mile volje, kod mene danas nisu prošli. Možda me onaj gore kažnjava zato što sedim u Beogradu i na 35 stepeni celzijusa slušam osrednje albume, umesto da sam tamo gde bi trebalo da budem - na moru u Kotoru na koncertu grupe Wilco!

25/06/2016

Andre Williams – I Wanna Go Back to Detroit City

Stari funk/soul majstor i u osamdesetim godinama još zna šta je pravi funk. Prve četiri numere su malo usporeni funk. Sledi jedna soul numera. Pa opet funk, pa blues, pa funk. Pravo je čuda da neko u tim godinama i dalje izvodi autorsku muziku iako, budimo realni, nema tu više one nekadašnje energije. Sve je pomalo usporeno i mlako.

26/06/2016

Various – Close to the Noise Floor (vol.1-vol.4)

Koji me je đavo terao da se po ovoj vrućini upustim u preslušavanje dosadne elektrokompilacije britanskih izvođača sa kraja sedamdesetih – početka osamdesetih, to ne znam (vrućina udarila u glavu?!?), ali znam da posle višečasovnog slušanja nisam ništa bliže spoznaji zašto se ljudi pale na ovako nešto. Na ova četiri diska zastupljeni su svi – od opskurnih pojava poput stanovitog Thomas Leera ili Chris & Coseyja, do najpopularnijih izvođača tipa Human League i Orchestral Manoeuvres in the Dark. Opravdan je izostanak pravih rodonačelnika žanra, nemačkih kraut-rockera kao Tangerine Dream, Can, Kraftwerk i sličnih, jer ipak je ovo kompilacija britanske elektronike. Istorijski značaj ovih grupa ne dolazi u sumnju, jer ipak je elektronska muzika nasledila rock na pijadestalu mejnstrima, što je činjenica koju zastupljeni na ovoj kompilaciji tada nisu mogli znati. Šta hoću da kažem? Pa to da velike stvari često počinju sasvim skromno, neprimetno i da retki odmah uvide njihov pravi značaj i domet. Kao na primer ovaj Brexit! Pod Brexitom ne podrazumevam, kako bi neki pomislili, ovogodišnji Exit festival čiji je line-up potpuno prilagođen najdražim gostima organizatora - britanskim turistima, pa je nama ostalima krajnje nezanimljiv, već najvažniji događaj ove nedelje posle koncerta Wilco u Kotoru - izlazak Velike Britanije iz Evropske Unije!

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio