Osam kratkih priča o mom ocu

Pepeljara na omotu ploče

Olivera Nelsona,

prst u čaši valja led u žestini

obris lica koje izvire iz ćutanja

i mraka

oivičen kao posmtna maska

osvetljena i

zapečene žarom cigarete

ali ne, to nije

taj, to nije

moj otac

Kada sam se zaposlio

na početku

jednom sa legao ispod

zupčanika bagera

morao je neko

korito puno tovatne masti

bilo je leto

užasna vrućina

a šta ti radiš kaže

udaraš pečate

„Nemoj dugo.“

Fotografija:

on naslonjen laktovima

na ogradu

u pozadini kajsija

i kuća

u koju će kasnije dovesti svoju

prvu ženu

da žive zajedno

sa njegovim roditeljima

ona, njegova prva žena

na zvaničnom upoznavanju

donosi mojoj budućoj babi

buket cveća

početnička greška

tu ženu, moju babu

ne možeš tek tako prevariti

ona je preživela rat

i provela tri godine

u jednoj haljini

sa italijanskim pilotima

„Gde si do sad?“

Kad te vidim tako

kako guraš ruku u kantu sa krečom

i kako držiš tu četku

kaže

prosto mi je žao što sam

ti plaćao fakultet

Podižem slušalicu

sa druge strane glas pita

da li ti je tu otac

gledam ga kako spava

u fotelji ispod novina

nije, neće se vraćati kažem

nekoliko dana

spustim slušalicu

na radio-satu je tri i dvadeset

Sad si ostao sam kažem

dok zajedno zurimo

u kovčeg sa onim što

je ostalo od tetke

dok ga spuštaju u

tudju porodičnu grobnicu

Kako to misliš sam

pita

Uporište

Popeo se stepenicama tapaciranim mahovinom

na ponton u sumrak

jedva da je bilo ikoga

izabrao je najširu dasku da može da sedne

legne

i opet sedne

sa suprotne strane jezera vetar je donosio

sa minareta džamije

Ilahije i kaside

sa ove strane jezera gosti kafane pored

zamolili su konobara da pojača muziku

i u pauzama razgovora o

svakodnevnim temema

ubacivali reči poput

nož

majka

dinamit

malo se pridigao

njegov pogled je bezrazložno bludeo

po okolnim brdima koja su nosila imena

u ljubavi unesrećenih žena i smrtnih junaka

na putu do vikendice uz reku

prošao je pored mramornog groblja

izmedju pošte i osnovne škole

tako ga je nazvalo

onih malo preostalih meštana

kišom šmriglane mramorne ploše

prekrivale su kosti još od XIV veka

senke brda su se valjale

mladice iskakale iz brzaka

sezona je trajala i čekalo se

inje

da ih

skroz pokrije

Kiselina

Držao sam u zubima subotnje izdanje novina

da bih imao više mesta u rukama

iz gepeka sam vadio

džak crnog luka džak paprika

paradajz i dinju

na zadnjem sedištu bila je kesa sa mesom

slanina pivo vino kisela voda

peršun vekne hleba kesa sa začinima

sunce je u zenitu i karoserija je usijana

prašina je prolazila kroz otvore na

sandalama i lepila se za tvrde pete

zvonio je telefon

rekli su mi neubedljivo da su

sprečeni da dodju i da im je žao

nema veze kuvaću za neke bolje ljude

* Željko Dimitrijević, rođen 1981. godine, živi u Beogradu, bibliotekar. Priprema prvu zbirku poezije.