Odlomak drugi:
they’re selling postcards of the hanging they’re painting the passports brown the beauty parlor is filled with sailors the circus is in town here comes the blind commissioner they’ve got him in a trance one hand is tied to the tight-rope walker the other is in his pants &the riot squad they’re restless they need somewhere to go as lady & I look out tonight from desolation row cinderella, she seems so easy It takes one to know one she smiles & puts her hands in her back pockets bette davis style & in comes Romeo, he’s moaning you belong to me Ibelieve & someone says you’re in the wrong place my friend you better leave & the only sound that’s left after the ambulances go is cinderella sweeping up on desolation row now the moon is almost hidden the stars are beginning to hide the fortune-telling lady has even taken all her things inside all except for cain and abel & the hunchback of notre dame everybody is making love or else expecting rain & the good samaritan he’s dressing he’s getting ready for the show he’s going to the carnival tonight on desolation row...(iz pesme „Desolation Row“ sa albuma „Highway 61 Revisited“, 1965)
Zašto sam počeo ovaj tekst navođenjem ova dva odlomka – prvog iz Dylanovog romana „Tarantula“ napisanog 1966-te, objavljenog 1971, drugog iz pesme „Desolation Row“ sa albuma „Highway 61 Revisited“, snimljenog i objavljenog 1965. godine? Zato što je sličnost evidentna. Sličnost forme i sličnost nepostojanja na prvi pogled razumljivog sadržaja. Forma je slična zato što sam ja taj odlomak prepisao koristeći formu koja je primenjivana u „Tarantuli“. Nema velikih slova, ne koristi se „and“ nego „&“, nema tačke na kraju rečenice pa se i ne zna gde je kraj rečenice...forma teksta pesme je preoblikovana u formu literarnog teksta iz „Tarantule“. Prosta logika kaže da je moglo i obrnuto – probajte da zamislite prvonavedeni odlomak napisan na način na koji se pišu tekstovi pesama. Podelite to u strofe, izvucite refren („She cannot, she has no back, she cannot“), ponovite ga nekoliko puta i dobićete pesmu smislenu bar onoliko koliko je smislena „Desolation Row“.
Malo smo nepravični prema proznoj književnosti. Slikarstvo može kako hoće, film takođe, čak i poezija. Prozna književnost ne! Ona izgleda nema prava na svoj simbolizam, futurizam, na svoj dadaizam, na konstruktivizam, na kubizam, nadrealizam. Mora se pisati linearno, razumljivim rečima složenim u razumljive rečenice koje nose neku priču poželjno je da bude sa porukom. Pisana reč mora da korača utabanim stazama – dozvoljen je ipak vremenski i prostorni diskontinuum, dozvoljen je čak i tok svesti (automatsko pisanje), ali nije dozvoljeno korišćenje reči kao eksponenata neke druge umetnosti – u ovom slučaju muzičke. Ne može se rečima beležiti ritam ili melodija. Ili i jedno i drugo u isto vreme. Slike mogu da imaju (i najčešće imaju!) pridruženi narativ, filmska umetnost ne bi ni postojala da ne pozajmljuje od ostalih, samo književnost mora da se koristi isključivo književnim metodama.
Tražiti smisao u bilo kom poglavlju romana „Tarantula“ kurčeva je rabota. U nekim poglavljima je to još i moguće, ali vrlo nategnuto, u većini je skroz nemoguće. Dakle, ili nas Dylan zajebava (što ne bi bilo ni prvi, a bogami ni poslednji put) ili je potrebno ovom tekstu pristupiti sa neke druge strane. Ako nas zajebava, možemo da se tešimo da je zajebao ne samo nas, već i Nobelov komitet. Ako je ozbiljan, moramo da se vratimo onoj drugoj opciji. Da pristupimo tekstu sa druge strane. Mislim da je prevodilac ovog romana na srpski jezik, koji je i jedan od najvećih dilanologa u Srbiji, profesor Zoran Paunović, najbliži njegovom ispravnom tumačenju. Citiram: ...Jer „Tarantula“ je knjiga koja se bavi isključivo sama sobom i govori isključivo o sebi samoj. To je spontani nadrealistički iskaz ispisan tehnikom toka svesti, naglašeno egzibicionistička jezička igrarija u kojoj, pre bilo kakvih smislenih asocijacija i racionalnih razjašnjenja treba tražiti muziku i ritam. Dilanov svet je muzika. Njegove reči, i kad nisu otpevane, na slušaoca ili čitaoca deluju pre svega na nekom iracionalnom , instinktivnom nivou...Ovo delo ne treba odgonetati, niti ga treba „razumeti“ u bilo kom uobičajenom smislu te reči. Treba ga čitati naglas, bez agresivnog učitavanja i štreberskog traženja smisla. Ono nešto neuhvatljivo, što ostane posle takvog čitanja, to je muzika. A ona je, srećom, izvan i iznad svakog razuma“. Kraj citata iz predgovora knjige „Tarantula“ Bob Dylana, Geopoetika, Beograd, 2017.
Ne bih imao šta da dodam, osim konstatacije da je citirani predgovor profesora Zorana Paunovića više nego dovoljan razlog za kupovinu Geopoetikinog izdanja „Tarantule“. Samo jedno pitanje je ostalo da lebdi u vazduhu posle razjašnjenja misterije značenja „Tarantule“, pitanje koje proističe iz tog objašnjenja – koliko prevod, pa bio on realizovan od strane najboljeg prevodioca sa engleskog jezika u Srbiji (a Paunović to vrlo verovatno jeste), može da prenese tu unutrašnju muziku i taj ritam? Da li delo koje, kako kaže Paunović, „ne treba 'razumeti' u bilo kom uobičajenom smislu te reči“ uopšte treba prevoditi? Možda i treba: da bismo postali svesni besmisla tog teksta po konvencionalnim merilima, ali bi, po mom skromnom mišljenju, prevodu trebalo priložiti i originalan tekst, jer nisam siguran da reči drugog jezika mogu verno preneti ritam i muziku reči jezika kojim je originalni tekst napisan.
Da je „Tarantula“ ikad javno čitana, u ritmu i tonalitetu koje bi joj dao autor, mogla bi se proglasiti pretečom novog trenda u romanopisanju – romanu kao konceptualnoj umetnosti. Avangardni pisci dvadeset prvog veka su više konceptualni umetnici nego pisci – pogledajte španskog romanopisca Enrique Vila-Matasa – njegov „writer-in-residence“ program na Documenta Art Exhibitionu u Kasselu, Nemačka, gde je bilo predviđeno da kao gostujući pisac sedam dana piše u lokalnom kineskom restoranu, se pretvorio u sedmodnevno življenje u restoranu koje je kasnije, kako on kaže, „funkcionalizovano“ u romanu „The Illogic of Kassel“. Taj njegov performans je i bio ono što su kuratori izložbe želeli da vide - jedan od njih mu je to definisao ovako: „Umetnost je umetnost. A šta ćeš ti od nje napraviti, to je tvoja stvar!“. Svoj drugi roman, „A Brief History Of Portable Literature“ Vila-Matas u njemu samom opisuje kao „putovanje koje nema cilj, niti utvrđeni objekat, koje je očigledno beskorisno“. Mogla bi se i „Tarantula“ tako opisati.
Ako izuzmemo muziku koju u sebi sadrži.
