Tata više nije bio uz mene. Majka je, sva žuta u licu, isprekidanim glasom izgovorila:

- Zemljotres.

Živjeli smo na četvrtom spratu, u zgradi uz more. Morali smo da napuštimo svoje stanove.

Otišli smo kod naših prijatelja na Pristan. Kod čika Boška, koji je držao kafanu. Maglovito se śećam smještaja. Maglovito se śećam i tih dana provedenih u kući čika Boška, ali se jasno śećam jednog sićušnog dječaka koji se stalno tuda muvao.

Śećam se i šanka. Ogromnog. Ipak, nije bio prepreka onom dječaku da uzima flaše i čaše sa njega i da služi goste.

Da, taj dječak mi je bio drug tih izbjegličkih dana. Ponekad bih ga viđela kako sipa pomalo providne tečnosti u jednu malu, staklenu čašu i ispija je.

Tada nijesam znala da je to rakija. To je izazivalo burni smijeh svih prisutnih. I on se smijao i pravio se važan.

To ispijanje „kapljice” kasnije će mu postati navika. Možda, stvarno, zbog toga nije ni porastao? Barem su tako govorili stari ljudi. Kad se pije rakija u djetinjstvu, ne raste se. Vjerujem starim ljudima. Oni znaju zašto neko nije porastao. Barem toliko znaju?

Igrali smo se svakog dana. Dosadne žmurke udvoje u jednom mračnom hodniku u kojem smo mogli da se sakrijemo samo ispod stepenica. Tada i nije bilo skoro ničega za igranje. Rijetko ko je imao loptu ili lutku. Dječak je imao stariju sestru. Valjda je od nje jednog dana uzeo neku raščupanu lutku. Nije htio da mi je da. Smijao se. Mamio me. Vitlao je njome, otkinuo joj nogu i na kraju je zafrljačio. Zaustavila se na vratima kafane. Zavrnute suknjice, jednog sklopljenog oka, dok je drugo ostalo poluotvoreno. Noga mu je ostala u ruci.

Kezio se.

Prošla sam pored njega kroz slabo osvijetljen hodnik, izašla na zadnja vrata, pa onda puteljkom do jedne veoma velike ograde od žice. Tu je bio neki čovjek u uniformi, pitao je:

- Đe ćeš mala?!

- Idem kući.

- A đe je tvoja kuća?

- Tamo, pored mora.

- Ne možeš kroz Luku!

- Kako ne mogu, moj tata tu radi?!

- Čija si ti?

Rekoh mu tatino ime i on me pušti da prođem.

Dugo sam išla samo pravo. Onda šinama pored visokih topola. Pa opet pravo i naišla sam na drugu kapiju. Na njoj ista scena samo što je išlo mnogo brže i bez suvišnih pitanja. Odmah sam se predstavila i puštena sam.

Za to vrijeme...

Na Pristanu panika. Od kafane, preko malog, prašnjavog trga, pa sve do mora. Svi su me užurbano svuda tražili. Dok sam ja mirno prolazila pored nepokretnihbarki, idući ka svojoj zgradi, koju sam nazrela u daljini.

Neko je pošao da potraži tatu na poslu i da mu kaže da sam nestala.

Nijesam ja niđe nestala, ja sam se samo vraćala svojoj kući. Ljuta.

Kad su tati rekli da me nema, on je odmah rekao:

- Znam đe je ona!

Za to vrijeme...

Idem prema zgradi, a sve je tako tiho. Kao da se ni travke ne pomjeraju. Čudna neka tišina. Nikoga na ulici. Ispred zgrade ni žive duše. Popnem se i uđem u ulaz. Tamo ista ona tišina. Tako sam se pela, nikoga nijesam srela, došla do četvrtog sprata. Do naših vrata. Naravno, zaključanih. Śela sam na otirač, naslonila se na zid i umorna zaspala.

Čvrsto. Olakšavajuće. Kući sam. Još samo da neko otvori vrata.

Tako sam čvrsto spavala da nijesam čula tatine užurbane korake.

Probudilo me je nježno:

- Tu si?

Uzeo me u naručje. Ośetila sam opet onaj topli očev zagrljaj. Ne śećam se dalje ničega. Samo znam da smo se isti dan vratili kući i da više nijesam išla da se igram sa onim sebičnim dječakom, koji je pio rakiju i koji, izgleda, zbog toga nije ni porastao.