NAJBOLJI INOSTRANI ALBUMI PO IZBORU DRAGANE ERJAVŠEK:

Budući da je ono malo prostora koji sam u toku godine imala za pažljiva preslušavanja uglavnom bilo rezervisano za regionalna izdanja, prava je sreća da ovu listu mogu kompletirati. Svoje su odradile preporuke i 'stara slava', i na kraju je tu deset albuma iza kojih u svakom trenutku mogu stati. Najtužnije je bilo, zapravo, smjestiti Dan Mangana na bilo koje mjesto, osim prvog. Prije tri godine je imao album za koji sam u januaru znala koliko vrijedi, a ovog puta se upustio u novu eksperimentalnost, ili još tužnije: u otklon od iste. Zvučao je kao da se ponavlja, ali u nekom novom distraktnom haosu pozadinskih zvukova, i bilo mi je potrebno vremena da sve to stavim na svoje mjesto. I dalje mi je to vrijeme luksuz.

Dan Mangan je moj najdraži kantautor savremenog doba, i sigurno će sve to sazrijeti u meni vremenom, ali u ovom trenutku ga moram smjestiti iza nekih muzičara koji su svojim albumima zaokružili sopstvene izazove na bolji način. Tu me raduje što je Father John Misty ponovo u nekom intimnijem prostoru sopstvenih promišljanja, što se preispituje u odnosu na druge i u susretu sa samim sobom. Nije tu ništa spektakularno, ali je iskreno i ubjedljivo, i pomalo poznato na onaj da-bar-mogu-sama-tako-pisati način.

Ezra Furman je ove godine u svakom smislu razradio kod po kom kritika društva nadrasta samu sebe i postaje više od jecaja, negdje na pragu osude koja se rasprši u bijesu, ali ne prikriva ranjivost, svoju slabost kad su u pitanju trenuci za koje vrijedi umrijeti, trenuci u kojima se boriš za nešto veće od sebe u svakom smislu. Borba protiv gorih, onih koji ne umiju čuti sebe iznutra. I nisu to nove teme, ali provučene kroz zvučnu estetiku koja je kod Furmana na tragu dramskog komada, uz silne instrumentalne promjene koje će nekad od pjesme napraviti molitvu, a nekad je spustiti na stazu koja nezaustavljivo vodi ka kraju nečega, ne nužno života (iako se ovdje lirski junak plaši samo života, ne i smrti), uvući će nas u njegov film diskretno tako da će se stvoriti utisak kao da smo oduvijek bili dio istog. Violončelo, neki neobični zvuk na pola puta od trube do roga, uzvici u pozadini koji su metafora svih unutrašnjih borbi, njegov glas koji postaje savjest sama po sebi, tako direktna i ubjedljiva da se teško od nje otrgnuti... O tom albumu će vrijeme uvijek imati mnogo toga da kaže ne mijenjajući mu suštinu, samo je upotpunjavati detaljima i novim čitanjima između progutanog.

Albumi su poređani po želji da ih slušam iznova više nego po već ispisanoj statistici.

1. Ezra Furman – Transangelic Exodus
2. Father John Misty – God’s favorite customer
3. Car Seat Headrest – Twin Fantasy
4. Idles - Joy as an act of resistance
5. Parquet Courts - Wide Awake
6. Titus Andronicus - A Productive Cough
7. First Aid Kit - Ruins
8. A perfect circle - Eat the elephant
9. Dan Mangan – More or less
10. Sarah Shook and the Disarmers – Years

Inostrane pjesme:

Na ovu listu je moglo biti bar pet pjesama Ezre Furmana, tri Father Johna, dvije Manganove. Znači da se mimo onih albuma koje sam iznova i iznova slušala, nije mnogo toga uvuklo pod moju kožu. Ipak, ima nekoliko izuzetaka, kao što je pjesma koju sam stavila na vrh, iako Mitski u totalu nije uspjela da mi zadrži pažnju. „Me and my husband“ je odjednom bila važna, iako forsira prelazak ljubavi u naviku i obavezu, ne negira je do kraja. Na ličnom planu stih „It's always been just him and me together“ mi znači više od svih pjesama svijeta, jer je neka istina koja me raduje između svih onih trenutaka kad život ne ide onako kako smo zamislili. A ljubav jeste važna, i levitira kroz mnoge od pjesama koje su se čule sve do trosjeda i spuštenih roletni. Dan Mangan je konačno snimio jednu klasičnu ljubavnu pjesmu u kojoj je srećan. Father John Misty me je suočio s najvećim strahom.

Možda jedini neobičan izbor je Florence and the Machine, budući da nikad nisam bila posebno impresionirana tim izvođačkim preglumljivanjem, iako žena ima i koncept, i pojavu, i talenat, i glas. Ima i pjesama, uvijek, i mnoge sam poželjela da čujem u nekom drugačijem izdanju. Posljednji put je bila „Ship to wreck“, a ovog puta „Hunger“ kojima se ništa ne bi trebalo ni dodati, ni oduzeti. Gladi su uvijek bile pokretač, želja koja je nekontrolisana i daje snagu koje nismo svjesni, i u tom smislu je Florence opisala nešto što mi je poznato, na onaj način na koji vatra obuzima. Postala je vatra sama. Postala je sopstveni hor potreba, progutala bend (a nije joj prvi put) i uvukla se u moj sigurni prostor poput neke gladne mačke koja će odglumiti gubitak pamćenja i motati se oko stopala sve dok ne dobije ono što želi. A to je sve zajedno jedna metafora i nema veze ni s mačkom, ni s Florence. Samo pjesma protiv opipljivog vjetra.

1. Mitski – Me and my husband
2. Father John Misty – Please don't die
3. Car Seat Headrest – Sober to death
4. Ezra Furman – No place
5. Ryley Walker – Spoil with the rest
6. Idles – Television
7. Florence and the Machine – Hunger
8. Dan Mangan – Fool for waiting
9. First Aid Kit – Postcard
10. A perfect circle - Disillusioned

NAJBOLJI INOSTRANI ALBUMI PO IZBORU SRĐANA STRAJNIĆA:

Godina kao i svaka druga – uvek će se naći 20-30 albuma koji su draži od drugih. Kako se cifra na mom brojaču proteklih godina uvećava, tako sve češće na vrh dolaze albumi koji se bave životnim rekapitulacijama, pa i krajnjom konsekvencom – smrću. Prva dva mesta su baš takvi albumi. Kinky Friedmana sam postavio na sam vrh ne bih li ga učinio što vidljivijim – žao mi je da tako dobar album prođe potpuno neprimećeno. I za njega i za John Prinea važi – nemojte ih ni slušati ako nemate više od šezdeset ili se bar ne osećate tako. U tim godinama čovek polako shvata suštinu – koliko je besmisleno juriti za materijalnim, koliko je suvišno težiti raskoši, koliko je pogrešno pratiti modne trendove. Oba albuma pričaju jednostavne priče i bave se jednostavnim istinama. Nema na njima previše nostalgije za starim dobrim vremenima, više ima uživanja u životu sada i ovde.

Holly Golightly ima čak dva albuma na listi – "Clippety Clop" je album o konjima u ritmu konjskih koraka – hod, kas i galop se smenjuju, ali je uvek prisutan taj zarazni optimizam Holly Golightly. Njena muzika zrači srećom, ako se tako može reći. Ta sreća izbija iz unutrašnjosti njenog bića i posledica je ljubavi prema onome čime se bavi – muzici. Sve to se oseća i na "Do the Get Along" na kojem je ova garažna rokerka ponovo izmislila muziku šezdesetih. O Ry Cooderu sam detaljno pisao u recenziji pa ću odmah preći na Ezru Furmana i Will Toleda (Car Seat Headrest) koji su jedini predstavnici osoba fluidnog pola na mojoj listi. Zašto je rokenrol postao utočište ljudi fluidne seksualnosti zahteva temeljnu analizu, ali čim gurnete nos tamo gde mu nije mesto saznaćete da kod mladih rokenrol pregalaca u najvećem broju slučajeva postoji aberacija seksualnog ponašanja. Sve to prestaje da bude važno kad čujete Ezrine i Willove pesme – ne možete poreći da su dobre čak i ako imate predrasude.

Kantautorke su prilično brojne na ovogodišnjoj listi, od prelepog debija Anne St. Louis do solo uratka Adrianne Lenker iz benda Big Thief koja je na kraju ipak ostala ispod crte. Istisao ju je prelep album Tracyanne & Danny-ja, engleskog dua koji zvuči kao najbolji radiofriendly američki pop sedamdesetih. Oni su Novakovo otkriće i ulaze na moju listu kao “last minute entry”. Marissa Nadler me je iznenadila svojim najzrelijim albumom do sada, pa se iz drugog ili čak trećeg ešalona mojih favorita preselila u prvi. Razlog je verovatno izostajanje izreženih gothic motiva kojih je ranije u njenoj muzici bilo previše za moj ukus. Mary Gauthier je snimila „jak“ antiratni album koji ima nekoliko vrlo jakih pesama. Novozelanđanka Sarah Mary Chadwick je moja stara ljubimica – preterana emotivnost je u mom sistemu vrednosti vrlina, kao i minimalizam koji neguje, bilo da joj je muzika bazirana na gitari ili na klaviru, kao na ovom izdanju. Brandi Carlile takođe odavno pratim, pa mogu reći da je ovo njen najzreliji album. Uvek su joj glavni problem bile pesme – atmosfera, svirka, pevanje, sve besprekorno, ali je bilo teško zapamtiti neku njenu pesmu. Ovim albumom se i to polako menja.

Stari favoriti Cowboy Junkies su se vratili u velikom stilu. Znate, grupe sa dugom karijerom imaju taj problem da, ma koliko vam drage bile i ma koliko dobre bile, vremenom dolazi do slušalačkog zasićenja. Niko ne može pobeći od svog izričaja, ali Margo Timmins i braća su pokazala da je moguće osavremeniti taj njihov manir i učiniti ga ponovo interesantnim. The Nude Party su na listi jer zvuče kao Stonesi koji izvode Dylana, prilagođeno dečijem uzrastu. Simpatično! Mnogo je ozbiljniji Israel Nash, koji više i nije tako mlad (37 godina), i njegov prelepi atmosferični album „Lifted“. Dev Hynes a.k.a. Blood Orange je jedini Englez na listi, ali se i on na svom novom albumu bavi američkim soulom sedamdesetih. Njegov muzički miks je moderan ali sa jakim oslanjanjem na tradiciju – eklekticizam dvadesetprvog veka u punom sjaju.

Ostaje nam na listi još nekoliko zapaženih kantri albuma, pored dva prvoplasirana o kojima sam već pisao. Dave Alvin i Jimmie Dale Gilmore briljiraju u nekoliko pesama sa „Downey to Lubbock“ albuma, dok u nekim drugim malo manje briljiraju pa su završili na solidnom desetom mestu. Owen Lake je novo ime na kantri sceni, njegov album ima dosta nedostataka ali ima i svežinu koju drugi kantri albumi obično nemaju. Ta svežina je posledica garažne estetike koju Owen neguje. Kombinacija zvuka iz pedesetih i moderne elektronike kakvu još niste čuli će vam se ili svideti ili uopšte neće – nema sredine. Da vas još nešto upozorim – slide gitara zavija „za sve pare“! Colter Wall je, opet, klasični kantri u svom najboljem izdanju. Ako volite taj žanr, sa Colterom nema greške!

Odmah ispod top 20 su Barrence Whithfield i Nikki Hill a nije daleko ni Novakov omiljeni Marlon Williams. Escovedo, Lucy Dacus, Father John Misty…mogao bih još da nabrajam, ali nema svrhe, lista je zaključena i eto je tu ispod.

1. Kinky Friedman – Circus of Life
2. John Prine – The Tree of Forgiveness
3. Holly Golightly - Do the Get Along
4. Ry Cooder – The Prodigal Son
5. Ezra Furman – Transangelic Exodus
6. Car Seat Headrest – Twin Fantasy
7. Anna St. Louis – If Only There Was a River
8. Marissa Nadler – For My Crimes
9. Cowboy Junkies – All That Reckoning
10. Dave Alvin and Jimmie Dale Gilmore - Downey to Lubbock
11. Mary Gauthier - Rifles&RosaryBeads
12. The Nude Party - The Nude Party
13. Holly Golightly and the Broke offs – Clippety Clop
14. Israel Nash – Lifted
15. Owen Lake And The Tragic Lovers - The Best Of Your Lies
16. Blood Orange - Negro Swan
17. Sarah Mary Chadwick – Sugar Still Melts in the Rain
18. Colter Wall – Songs of the Plains
19. Brandi Carlile – By the Way, I Forgive You
20. Tracyanne & Danny - S/T

Sa odabirom najboljih pesama godine imam najmanji problem. Svaka koja mi se izuzetno svidi ide u folder „Najbolje pesme godine“. Folder se polako dopunjava i često preslušava, pa se na kraju iskristališu najbolje pesme. Ovogodišnji pobednik „Night Shift“ je preko šest minuta dugačka sa dvominutnim uvodnim delom u kome se čuje samo glas uz škrtu instrumentalizaciju, srednji deo polako diže tenziju, uz uključivanje instrumenata da bi u poslednja dva minuta ušla u „cresciendo“. Primer dobre dinamike koja „diže“ pesmu. Indie rok u svom najboljem izdanju. Čućete i ostale pesme u mikstejpu koji je u pripremi. Jedini kriterijum izbora je bio da mi se pesma svidi, da bude „catchy“ na prvo slušanje, pa će tu biti i pesama sa albuma koji nisu toliko dobri. Uostalom, moj ukus znate, znate šta možete da očekujete. Uglavnom tužne pesme.

1. Lucy Dacus – Night Shift
2. Mary Gauthier – Soldiering On
3. The Price Sisters – If I’m Gonna Be Lonely
4. Anna St.Louis – Understand
5. Dave Alvin &Jimmie Dale Gilmore – Silverlake
6. Erin Rae – Anchor Me Down
7. Andrew Combs – I EnvyTheWind
8. Laura Benitez &TheHeartache – Almost the Right One (Casi Mi Cielo)
9. The Nude Party – Chevrolet Van
10. John Prine – I Have Met My Love Today
11. Dan Stuart – Upon a Father’sDeath
12. Jenni Ojibwe – Take Me Down
13. Damien Jurado – Over Rainbows and Rainier
14. Kelly Wills – Freewheeling
15. Ed Romanoff – Less Broken Now
16. Adrianne Lenker – Blue And Red Horses
17. Ezra Furman – Suck a Blood From My Wound
18. Kristy Cox – Just Me Leaving
19. Sarah Mary Chadwick – Five Months
20. Kinky Friedman – Song About You

NAJBOLJI INOSTRANI ALBUMI PO IZBORU NOVAKA GOVEDARICE:

Pedeset godina posle Bijeli album Bitlsa i dalje je jedan od nekoliko najboljih albuma u istoriji rok muzike, za mene lično najdraža ploča/CD svih vremena koja pokazuje koliko su Pol, Džon, Džordž i Ringo bili ispred svoga vremena. Ispostavilo se da njihov epohalni masterpis zvuči kompleksnije, modernije i savršenije od svih albuma objavljeni prošle godine, tim prije jer 2018. i nije bilo Albuma koji se ističe između mnogih kvalitetnih izdanja, te je stoga još bilo teže poredati ovu top listu.

Tracyanne & Danny su na prvoj poziciji, jer je njihova upravo bitlsovska melodičnost naprosto razoružavajuća, svaka od deset pjesama je makar izvrsna a album izvanredna cjelina sa nekoliko superiornih singlova, mahom bržeg tempa – definitivno album koji mnogi nisu čuli jer za njega nisu ni čuli (u suprotnom bi im se najvjerovatnije dopao), a nažalost nije se našao ni na puno godišnjih lista. Ukratko, mini remek-djelo gitarske pop muzike, sve sa suptilnim primjesama kantrija! Ako volite pjesme grupe Camera Obscura (čija se pjevačica TrejsiEn Kembel ovde udružila sa kantautorom Denijem Kuglenom, otuda naziv dua), ako volite pjesme Edvina Kolinsa u čijem studiju su Tracyanne & Danny snimili istoimeni album ili, pak, zvuk pozne faze Go-Betweens, onda će vas oduševiti album besprekorne ljepote, šarma i ljubavi.

Emotivnu ranjivost i ogoljenost lirskog subjekta nudi drugi album nepravedno zapostavljenog kantautora sa Novog Zelanda, mog miljenika Marlona Vilijamsa koji na albumu ipak nema dovoljno vrhunskih pjesama, kao i alternativna verzija veoma uspješnog prošlogodišnjeg izdanja St. Vincent koja je snimila svedene, znatno dirljivije numere od istog početnog materijala. Možda najprijatnije iznenađenje bilo je povratak Džejsona Pirsa, koji je pod poznatim imenom Spiritualized (ovaj put) sasvim sam snimio sve instrumentalne dionice, na takođe neuobičajeno iskrenom i ispovjednom “And Nothing Hurts”, za mene rok albumu godine. Prava je šteta što izuzetnost njegovog aktuelnog izdanja nije prepoznao ni dio muzičke kritike, iako su bitni portali i magazini prepoznali kvalitet i visoko ga pozicionirali.

Džoš Tilman se oslobodio balasta prencioznosti i preamabicioznosti što su bile falinke njegovog prethodnog, svejedno vrlo dobrog albuma, sveo je trajanje CD-a na razumniju mjeru i pažljivije se posvetio aranžmanima, toliko da bismo “God’s Favorite Customer” mogli označiti kao najzrelije ostvarenje tog kantautora raskošnog talenta. Iako mi je veoma drago da se Žanel Mone kotira veoma visoko na većini top lista, već nakon par preslušavanja jasno je da je ona pronašla pravu formula za komercijalnu a subverzivnu muziku, dodatno se udaljavajući od ingeniozne inventivnosti njenog prvog (neprevaziđenog) albuma.

Pred kraj godine fanove je obradovao novi solo album lidera grupe Wilco, ali je nezasluženo ostao ispod radara – možda najviše zbog toga jer se mnoge liste prave već početkom decembra – iako je “WARM” topao i dražestan album kao i debi njegovog matičnog benda. Izuzetan album, nakon previše pauziranja, snimili su i braća i sestra Timins; “All That Reckoning” možemo smatrati jednim od najboljih albuma Cowboy Junkies, grupe koja je svakako zasluži(va)la neuporedivo više slušalaca. Sa drugog kraja svijeta, iz Australije su svjetsku rok scenu osvježili Rolling Blackouts Coastal Fever, zadobivši simpatije najuglednijih muzičkih magazina.Drago mi je da se kolegi Srđanu dopao duo Tracyanne & Danny, a ja sam sa druge strane od njega saznao da je Holi Golajtli snimila čak dva albuma od kojih jedan ovde - kao "last minute entry”.

Uz Marisu Nadler i njen standarno kvalitetan folk  specifične atmosferičnosti, to je ukratko o prvih deset na listi, a preostalih deset albuma ne moraju nužno biti poredani kako je priloženo, taj je poredak fluidan i podložan kontinuiranom “tumbanju”. Uostalom, dešava se da tek u sledećoj godini/nama čujemo neke dobre, možda i briljantne albume koje smo na ovaj ili onaj način propustili tada kada su se pojavili, pa nije dockan da (l)istu dopunimo...

Van konkurencije: THE BEATLES – WHITE ALBUM (50th anniversary deluxe edition)

1.Tracyanne & Danny - Tracyanne & Danny

2. Spiritualized - And Nothing Hurt

3. Father John Misty - God’s Favorite Customer

4. Marlon Williams - Make Way for Love

5. Janelle Monáe - Dirty Computer

6. Jeff Tweedy - WARM

7. Holly Golightly - Do the Get Along

8. Rolling Blackouts Coastal Fever - Hope Downs

9. Cowboy Junkies - All That Reckoning

10. Marissa Nadler – For My Crimes

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

Gaz Coombes - World's Strongest Man

St. Vincent – MassEducation

Parquet Courts - Wide Awake

Suede - The Blue Hour

Dream Wife – Dream Wife

Courtney Barnett - Tell Me How You Really Feel

Melody's Echo Chamber - Bon Voyage

Arctic Monkeys – Tranquility Base Hotel & Casino

Cat Power - Wanderer

PJESME GODINE (opširnije o pojedinim na obilježenim linkovima):

Marlon Williams - What's Chasing You

Spiritualized - I’m Your Man/The Morning After

Dan Stuart - Upon a Father's Death

Father John Misty - Mr. Tillman

Tracyanne & Danny - It Can’t Be Love Unless It Hurts/ Alabama

Ry Cooder - The Prodigal Son

Neneh Cherry – Kong

Eleanor Friedberger – Make Me a Song/ Everything

Rolling Blackouts Coastal Fever - Talking Straight

Manic Street Preachers - International Blue

Janelle Monae - Pynk/ Make Me Feel

Dream Wife - Hey Heartbreaker

Thom Yorke - Suspirium

Dave Alvin and Jimmie Dale Gilmore - Billy The Kid And Geronimo

Still Corners - The Message