Sve to do njegove dvadeset četvrte godine. U tom trenutku, još uvek niko nije čuo za njega, osim šačice muzičkih novinara koji prate pomenute grupe i autore. I naravno, kao što se da videti, kolega muzičara, koji su odmah prepoznali kvalitet. Dalje kolaboracije ne bih pominjao, jer ovde govorim o onima koji su prvi prepoznali njegov talenat.
Filmska muzika je ona koja mu je donela svetsku slavu. Od prvog „soundtracka“ za film „Performance“ iz 1970. do ozbiljnog početka bavljenja filmskom muzikom prošlo je deset godina. Walter Hillov „The Long Riders“ nije jedini njegov filma za koji je radio soundtrack ali je dobar primer zaokruženog dela koje se može slušati i bez filma kojeg prati. „Soundtrack“ Vendersovog „Paris, Texas“ čini mi se da je podjednako bitan kao i slike teksaških pustopoljina i Harry Dean Stanton–za pravljenje neponovljive atmosfere tog filma. Još jedan Hillov film, „Crossroads“, priča o legendarnom bluzeru Robertu Johnsonu bi bio još slabiji (jer, nije to jedan od boljih njegovih filmova) da nije Cooderovog doprinosa. Jeste, doprineo je i Steve Vai, ali da mi se film ne svidi, iako čak i on priznaje da je bio impresioniran Cooderovim „grooveom“, ako već nije mogao da bude impresioniran sopstvenom specijalnošću, brzinom nizanja nota u jedinici vremena. Pomenuću još ponovo Hillov „Geronimo: An American Legend“ kao Cooderov kompozitorski rad (sa saradnicima) koji nije spasao ovaj film propasti na blagajnama, ali nije ni glavni razlog njegove propasti. Iako, muzika ne funkcioniše bez filma onako dobro kao neki drugi njegovi radovi.
Od 1970-te snima albume koji su, uz vrlo retke izuzetke, vrlo visokog kvaliteta i svi su bazirani na tradicionalnim muzičkim žanrovima. Roots, kasnije i World music. Svi muzički žanrovi nastali na američkom tlu su detaljno obrađeni u njegovoj diskografiji – čak i džezom se bavio na albumu koji se tako i zvao. Cooder kopa duboko – zanimaju ga koreni svake od tih vrsta muzike – pa je stratum koji ga najviše zanima onaj sa prelaza iz XIX u XX vek, kada su se pojedini žanrovi u nastanku nalazili samo na svojim lokalitetima (kad već govorim o kopanju, da iskoristim arheološke termine), relativno izolovanim od drugih lokaliteta, dakle, kada su bili relativno čisti. Naravno, i slojevi bliži današnjici mu ne promaknu neopaženi, pa je na mnogim njegovim albumima prisutan istraživački rad na bluzu, folku, kantriju, ritam i bluzu, tex-mexu... Čak je i njegovo bavljenje „world music“-om posledica istraživanja američkih žanrova. I epizoda iz Malija (Talking Timbuktu sa Ali Farka Toure-om) i epizoda sa Kube (Buena Vista Social Club) se može tumačiti kao istraživanje uticaja koje su crni robovi poreklom iz Zapadne Afrike i Kariba izvršili na američku „roots“ muziku.
„The Prodigal Son“ je gospel album. Zabludeli sin, u prevodu. Gospel, muzika kojom se slavi Bog je u stvari uvek bila muzika otpora, pobune, protesta,besa i inata – uvek mi je delovalo inadžijski pokazivati onoliku radost u onako teškoj situaciji u kojoj su bili crni robovi na plantažama. Euforiju kojom se uzdižeš iznad bede svakodnevne egzistencije. Potpuno predavanje Bogu sa podtekstom koji je gospodarima govorio: možda vi posedujete naša fizička tela, ali naše duše su samo naše i dobrovoljno ih predajemo tvorcu!
Prva pesma sa albuma, „Straight Street“ je obrada gospel hita legendarne, iako danas zaboravljene vokalne gospel grupe „The Pilgrim Travellers“ koju su komponovala dvojica njenih članova, tenor J.W.Alexander i bariton Jesse Whittaker. „The Pilgrim Travellers“ su, u početku svoje karijere, ranih tridesetih godina XX veka, bili imitatori „The Soul Stirrers“-a, najbolje gospel grupe ikada, u kojoj je pevao Sam Cooke. Vremenom su izgradili svoj stil, a pesma koju je Cooder obradio je jedan od njihovih najboljih uradaka. „Shrinking Man“ i „Gentrification“ su originali, s tim što je na drugopomenutoj osim Ry-ja potpisan i njegov sin, i jedini saradnik na ovom albumu, Joachim. Prva je ironična pesma u maniru Randy Newmana, koja kao da je pisana u vreme velike depresije (možda i jeste – možda je danas ponovo došlo to vreme!) i govori o čoveku koji mršavi. Sigurno ne zato što živi u izobilju! Drugi original govori o džentrifikaciji, procesu „preotimanja“ siromašnih četvrti od strane dobro stojećih pripadnika srednje klase (gugl ljudi, kako ih naziva Cooder). Sledi jedan pravi gospel blues, tradicional iz repertoara Blind Willie Johnsona „Everybody Ought To Treat a Stranger Right“. Ima još jedna njegova pesma, šesta po redu na albumu, „It’s Nobody’s Fault But Mine“, koja je poznata u izmenjenoj verziji grupe Led Zeppelin sa albuma „Presence“. To je, u Blind Williejevoj originalnoj verziji, prvi put snimljenoj 1927, pesma religioznog sadržaja koja govori da ako skreneš sa božjeg puta, greška je samo tvoja i ničija više.
Između te dve, smestila se naslovna, „The Prodigal Son“, narodna, po kojoj je Cooder nazvao album. Tekst se zasniva na biblijskoj priči o zabludelom sinu, koji se, pošto je proćerdao svoj deo nasledstva koje je tražio od još živog oca, pokajnički vraća ocu koji ga, iznenađujuće, dočekuje srdačnije nego što je ovaj očekivao. Priča je o grehu i praštanju, beskrajnoj ljubavi i milosti Božjoj. Može se tumačiti i kao napuštanje vere i ponovno pokajničko vraćanje u njene skute. Ry Cooder ovde daje svoju verziju priče – zabludeli sin je on, a bog-otac u čije se skute vraća je Ralph Mooney, legendarni steel gitarista (1928-2011), koji je definisao ono što znamo kao „Bakersfield sound“. Dovoljno je navesti Buck Owensa i Merle Haggarda kao Mooneyjeve najpoznatije „poslodavce“ da bi vam bilo jasno ko je on. Na Buck Owensa indirektno ukazuje i jedan stih iz pesme koji doslovno citira naslov pesme „Dim lights, thick smoke, and loud, loud music“ Joe Maphisa, Rose Lee Maphis i Max Fidlera koja je poznatija u izvođenju The Flying Burritto Brothersa, to jest Gram Parsonsa. Naime, Joe Maphis je ideju za pesmu dobio tokom povratka sa jednog nastupa Buck Owensa iz Bakersfielda u L.A. Imajući u vidu da su aranžman zajednički potpisali Ry i njegov (zabludeli?) sin Joachim, ne bi me iznenadilo da je pesma neka interna šala između oca i sina. Iako je glavni junak kantri gitarista Mooney, pesma je muzički tipični gospel. Sledeća „You Must Unload“ je još jedna pesma iz repertoara slepog bluz muzičara – Blind Alfred Reed je u pitanju. Govori o tome da u raj nećete stići noseći sa sobom svoje materijalno bogatstvo – moraćete da se rasteretite još dok ste na zemlji. Blind Rosevelt Graves je komponovao „I’ll Be Rested When the Roll Is Called“ i snimio ju je 1929. Usput, tada je snimljena i njegova „Crazy About My Baby“ koju izvesna istraživačica bluza Gayle Dean Wardlowe smatra prvim rokenrol snimkom ikada. „Harbor of Love“ je pesma Carter Stanleyja, rođenog brata Ralph Stanleyja (iz The Stanley Brothers, druge blugras grupe koja je ikad postojala). Tema pesme je takođe priča o zabludelom sinu, ispričana na način sličniji onom koji je primenio Hank Williams u svojoj pesmi „Prodigal Son“. Pesma „Jesus and Woody“ (Cooderov original) je u stvari poruka Isusa Guthrieju da se dobri ljudi najzad ujedine, jer posle će biti kasno. Ali, reči Isusove „I was a dreamer, Mr.Guthrie, and you were a dreamer too“ nisu baš optimističke. Kao da nema više mnogo prostora da se veruje da će ravnopravnost i socijalna pravda ikad biti mogući. „In His Care“ Williama L. Dawsona je klasična crnačka duhovna pesma (negro spiritual) koju najčešće izvode horovi. Cooderov aranžman podseća na izvođenja „Golden Gate Quarteta“, ali ima puno više „groove“-a. Tekst je jednostavan – govori da smo jači od sudbine dok smo pod zaštitom tvorca. Ili, ako ćemo rezignirano – samo nam Bog može pomoći!
Dakle, Cooder gospel koristi baš onako kako sam ga doživljavao i ranije – kao muziku pobune protiv materijalističkog sveta u kome živimo. Insistiranje na Bogu je poštovanje postulata žanra, ali se po mom mišljenju može i mora shvatiti šire – kao potreba za povratkom na neke vrednosti koje smo u trci za materijalnim odavno zaboravili. Odabirom pesama starih skoro ceo vek, koje su sasvim funkcionalne i danas, pokazuje da su problemi sa kojima se suočava ljudski rod oduvek bili isti, a rešenja su uvek negde daleko u budućnosti, i to samo za one koji veruju u njih. I dok se te utopije ne ostvare, ostaje nam samo stara dobra ljudska patnja. I muzika pomoću koje tu patnju lakše podnosimo.
Ocjena: 8.3/10
