I da se tamnoputa devojka sumnjičavo osvrće sa suprotnog kraja prostorije.
Vratio sam se stranu unatrag.
Iz džepa košulje izvadio sam novu maramicu i dugo brisao oči.
Nisam ni primetio Bibliotekara kada mi je prišao.
„Već sam te opominjao da je ovde zabranjeno umiranje“, strogo je progovorio.
Prenuo sam se. „Nisam namerno.“
„To si i juče rekao.“
Progutao sam odgovor i izduvao nos.
„Nemoj da te ponovo iznosim odavde“, kazao je. „Kolica sam dao šegrtu da seli magijske spise.“ Odmahnuo je glavom, namršten, pa se udaljio.
Najtužnija knjiga na svetu je zaridala.
Pitao sam se nije li mi srce već prepuklo.
Od jutra do sutra
Nisam se čestito ni parkirao, a neki tamnoputi tip se nakačio na prozor.
„Ehej“, iskezio se, „druže, pretpostavljam da ti kola više nisu potrebna?“
„Ne“, odgovorio sam, izvlačeći se napolje, sa neudobnog sedišta. „Samo izvoli.“
Ispratio sam ga pogledom, dok je krivudao kroz to veče i ulicu, mada me ni najmanje nije zanimalo kuda će. Video sam kako je oborio kantu sa smećem. Neka prolaznica je prišla i podigla je.
A ja sam ušao u najbližu zgradu, trošnu trospratnicu žute fasade. U prizemlju su svi stanovi bili zauzeti, pa sam se stepeništem uspeo gore. Prva vrata bila su zaključana. I druga, s tom razlikom što se neko iznutra oglasio na jeziku koji nisam razumeo. Treća sam otvorio. Unutra su, pred televizorom, sedele dve starine. Dokono su me osmotrile.
„Pozdravljam“, rekao sam, još uvek se držeći kvake.
„Da, da“, uzvratio je, onaj brkati. Delovao je kao da mu je čitav svet nagazio na žulj.
„Gledamo film“, nadovezao se drugi, debeo i ćelav. „Hoćeš li i ti?“
Odmahnuo sam glavom. „A, to neću. Nisam raspoložen.“
„Dobro bi nam došla pomoć oko daljinskog.“
„Ma, samo pritiskaš dugmad dok ne pogodiš ono pravo.“
„Ceniš?“
„Možeš se kladiti u to.“
„Aha. Hvala. Zatvorićeš vrata?“
„Naravno. Prijatno.“
Izašao sam.
Vrata sledećeg stana bila su tek pritvorena. Kročio sam unutra, u pomrčinu, pipajući našao prekidač na zidu i pritisnuo ga. Predsoblje je bilo tesno i ne baš čisto. Desetak različitih papuča čekalo je da ih neko pokupi. Izuo sam se i uneo cipele u dnevni boravak. Sijalice u lusteru nisu davale znaka života. Skinuo sam jaknu, bacio je na tabure, dozvolio sebi da utonem u fotelju. Zevnuo sam, više puta. Dremež mi je već sklapao oči.
Nisam siguran da li je prošao minut ili pet, ili možda pola sata, kad se iz kupatila začuo tuš. Nije mi se dalo da ustanem. Samo sam čekao, žmirkajući.
A onda se pojavila devojka od nekih dvadeset pet leta, bosa i bez ičega na sebi. Trljala je mokru kosu velikim peškirom sa delfinima. Nije me primetila dok nisam prozborio.
„Izvini.“
Trgla se, kao oparena, krenula nespretno da sakrije grudi, pa onda celo telo, da na kraju ništa ne bi postigla. I onako je bilo mračno. Svetla iz predsoblja i kupatila donekle su otkrivala njenu golotinju. Pokušavao sam da pratim kapi vode što su joj vijugale po telu.
„Nisam hteo da te preplašim“, kazao sam.
Samo je stajala, osvrtala se oko sebe, i ponovo počela da briše kosu. „U redu je“, promrmljala je. „Ima dovoljno mesta.“ Sagla se i podigla sa poda kakav komad odeće. „Ovo nije moje.“
„Ne moraš se mučiti, ne zbog mene.“
Nasmešila se. „Zaista? Ne smeta ti?“
„Jok.“
„Odlično. Maločas sam dala nekoj klinki košulju.“ Smestila se na dvosed, preko puta mene. „Nemam pojma šta ću sutra obući.“ Veselo me je osmotrila i dodala: „Još ima vruće vode.“
„Odlično.“
„Ostaješ ovde?“
„Planirao sam.“
„Ja ću odmah u krpe. Imam tu neke jučerašnje novine, ako želiš da se zabaviš. Nisam rešila ukrštenicu do kraja.“
„Nema snage u meni ni za čitanje naslova.“
Uredno je smotala peškir i odložila ga pored sebe. „Naradio si se?“
„Jesam.“ Nije postavila pitanje, ali sam svejedno odgovorio na njega. „Jutros sam zalutao u prodavnicu nameštaja. Leđa mi otpadaju. Nisam ni znao koliko delova imaju plakari, niti koliko su teški.“
Saosećajno je klimnula, a šiške su joj zaklonile pogled.
„A potom sam bio saobraćajac. Na raskrsnici.“
„Zvuči zabavno.“
„Ali nije. Niko te ne uzima za ozbiljno.“
„Ja sam danas zabušavala. Samo sam se šetala.“
„Fino.“
„A sutra ću… pa, ne znam, mislila sam da se oprobam u cvećari.“
„Voliš cveće?“
„Ne baš.“
Ponovo sam zevnuo. „Jesi li jela?“
„Ne.“
Ustao sam i onako u čarapama otišao u komšiluk. Debeli i ćelavi deda mi je naslagao na tacnu veknu i po hleba, salame, dva pohovana ćureća bataka, paradajz, litru jogurta, čak i čokoladnog keksa. Požalio mi se da nikako ne uspeva da potrefi odgovarajući taster na daljinskom. Brkati deda je uveliko hrkao pred ekranom.
Nakon večere, devojka me je poljubila u obraz. „Baš lepo što si došao.“
„Pa, negde sam morao, zar ne?“
Svukao sam se, našao u ormaru čist peškir i okupao se. Na polici sam zatekao neraspakovan brijač. Iskoristio ga. Potom sam temeljno sakupio višak odeće po stanu, uzeo oba peškira, sve to tutnuo u mašinu za pranje veša i uključio je.
Devojka je već bila pod ćebetom.
„Hajde“, sanjivo me je pozvala.
Legao sam do nje. Prijala mi je njena blizina, dodir njene mirisne kože.
„Hoćemo li“, promrsila je nedugo pošto sam ugasio lampu, „da vodimo ljubav?“
„Kako želiš.“
„Malko sam umorna.“
„I ja.“
Čini mi se da sam tada zaspao. Probudio me je njen šapat, i njen dah, tik uz moj obraz. „Ipak“, tek toliko je izgovorila.
Ujutro je nisam zatekao pored sebe. Uzela mi je jaknu i otišla.
Nisam je pitao za ime.
Nikad ne pitam.
Još jedna priča iz Oza
Zastaju pored puta i bagrema na koji sam naslonjen.
Pretvaram se da nisam živ.
„Ehej“, kaže neko od njih. Ženski je glas, nervozan.
Gurka me stopalom, a ja zvečim bez odgovora.
„Možda je skroz zaribao“, oglašava se drugi glas, muški, glas nekog mlakonje.
„Mrtav li si?“ pita ženskinja.
Uzdišem. Na nos izbacujem oblak rđe. Škripavo otvaram oči.
Troje ih je. Ženska izgleda jeftino u školskoj uniformi, musava i raščupana. Desno koleno joj je izgrebano. Bosa je, cipele drži pod miškom. Onaj do nje iz nepoznatih razloga žvaće slamu. Lice mu je od jutane vreće, napola rašiveno. Sav je smotan, čini mi se da će ga najblaži vetar prepoloviti. A treći ima grivu, i naboranu njušku, i mnogo liči na kakvu mačketinu. Bezobzirno je go. Ne želim da gledam kako tura glavu sebi među noge.
„Zašto me uznemiravate?“ progovaram.
„A šta radiš?“ uzvraća slamnati. Šakom pokriva usta, da pola sebe ne povrati.
„Ništa.“
„Cenim da je to težak posao.“
Ćutim i mrštim se na njih. Vid mi je mutan, nisam ga skoro koristio.
Ženska me ponovo podbada stopalom. „Da li je ovo drum za grad?“
Razmišljam da li da opsujem, da ih oteram u tri lepe, a onda zaključujem da ću ih se pre rešiti ako dohvatim sekiru. Tu negde sam je ostavio. Možda ću je dohvatiti, samo ako se pokrenem, ako mrdnem ramenom, u zglobu, mogao bih, da nisam već korodirao.
„Jeste“, kažem.
„Ima li još puno da se hoda?“
„Ima.“
„Čuli smo da se traže radnici svih struka“, ženska namiguje. „Hoćeš li sa nama?“
Zagrcnem se. Ne od iznenađenja, nego nisam dugo pričao, nisam se razradio.
„Samo“, iskašljem naposletku, „pravo. Pratite putokaze.“
Ženska sleže ramenima.
Slamnati takođe. „Onda, mi odosmo.“
„Zbogom“, pozdravljam ih.
A oni čekaju da me mačketina zapiša, pa kreću.
Prokleti bili.
*Mile Radić, 40 godina, Gardinovci (Vojvodina). Pod svijetlima reflektora se bavi trgovinom. Pod plamenom svijeće uživa u onome što sam zamisli. U vojsci je bio graničar i tada je naučio da prati oblake. Interesovanja: chillout muzika, pisanje fantastike, crtanje stripova i amaterska fotografija. Objavljivan u časopisima i zbornicima. Svoje kratke i nešto duže priče za sada sakuplja na svom blogu.
