Za čajeve
Peciva
One kubanske cigare za posebne prilike
(poklon od tate)
Za sva moja neuspela jela zbog kojih bi se, gladni, brzo napili
Za prvu laž
Za drugu laž
Za sve što smo prećutali nesposobni za život u dvoje
Mladi
Pogubljeni
(tipa, šta smo ono hteli?)
Mi, pokisli očajnici
Podmuklo razmaženi
Ma, jadnici
Ipak, ovo je sećanje toplo za jedan jebeni novembar
I, evo...rešila sam da opet budem velika!
Gledaćemo film koji god želiš
Mogu ja da siđem do dućana
Trebaju li ti čarape?
Oš da te pokrijem ćebetom?
Ne, ta brada ti super stoji i uopšteminesmeta
Jebi se, Nemanja!
Jebo te Kanter strajk
Bolje da si provirio u priručnik “Uradi sam”
Ili da si me grlio jače dok su se sve kiše sveta slivale u naš izgubljeni grad.
Možda bi moj umor poverovao da nema toliko godina
Da više nisam princeza
Ali da ćeš me ti načiniti kraljicom
Ne mož'! Nema kad!
Ne žalimo
Nemoj samo da ti je palo na pamet da ženu i decu strpaš u potkrovlje!
Ne mož'!
To je moj prostor
Kad hodam ulicom da ne iskrivim vrat
Nemoj...
Ljubav (tako izlizano ime za pesmu)
naše senke se nikada nisu skrivale
zveri su opet podivljale
sumrak vuče svoje konce u beskrajno nebo
ne znam šta si drugo video
paučinu iz ćoška možda
kao ja što sve vidim
ili nesavršene linije na telu
haos ti je u glavi
nije to ništa drugo
ja sam juče prestala da lažem
presvukla sam košuljicu kod tebe
tako ja kad rešim da sve ostavim
izgubim sve od pre
vruće ti je
i meni je
to sigurno nije od grejalice
imam istu takvu kod kuće
ne radi
volim kad zamišljaš smešne stvari
tu mož' da izvrneš ljude kako 'oćeš
k'o da nisu uvrnuti inače
ne znam što mi se onda smeju
što mi je omiljeni broj petstopedestšest
u sve se uklapa
i zabavi me uvek
kul a
više ne izgovaram duge rečenice
svaku mi prekine osmeh
to je ono kad gledam u tebe
pa se zbunim ko prvače
a ni nemamo matematiku danas
možda bih se prebacila na prste
kad bi mi pustio ruke
sanjive su ti oči
neću više da te budim
zlo sam jedno malo
a sve hoću da ti budem dobra
nego ne znam kako se leži mirno
izgleda da ipak treba zakucati na vrata spokoja
nije mi to majka
e 'oćeš čokoladu
komad po komad
da se topi
to ne može drugačije
osećaš
milina
kao kad grickam usnu
i kad mi se lice rumeni
u šesto nijansi
da zaokružim
ovaj red mi je za cigaru
jesam ti rekla da sam imala mačku
mačora
zvao se hegel
jesi li čuo za njega
za filozofa
ne mari
nisam sve ni pročitala
zatvoren je nekako
hermetički
htela sam zapravo da ti kažem
volimte
pusti neku muziku
Raskovnik
Nedeljom carstvo okujem ledom,
da Vam drugi ne bi prišli.
Lažem.
Vama niko nije ni blizu.
Iza Vas sam, da mi ne bi prišli.
Ili Vas izazivam da biste me branili.
Da se jedite i cvilite što me žele.
Mali dezert za moj ego.
Deca ponekad vrište od silnog zadovoljstva.
Ja sam s Vama u katarzi.
Gospodine Raskovnik, ozbiljnost mi nije jača strana.
Čuvajte se zaljubljene devojke,
(ipak više mlade žene).
Vaše vreme za igru je isteklo.
U koji voz da uđem, kada se svi Vaši vraćaju?!
Ne znam.
Ali silno želim da se vozim.
Možda se negde sudarimo,
izletimo iz šina i
sretni odemo u tamu.
Samo me ne ostavljajte samu.
* Biljana Montier, je rođena 1992. godine u Aleksincu. Studentkinja Fakulteta umjetnosti na Univerzitetu Donja Gorica u Podgorici, odsjek: teoretičar, istoričar, kritičar umjetnosti. Glumica omladinskog pozorišta Dadov. Jednom se smrzla na Crvenom trgu. Zaljubljena u život, često strada zadovoljna. Kaže da piše jer tako mora. Živi i stvara u Beogradu.
