A volela sam da se urušavam.
Da se razbijam
I satima sakupljam,
U rukama vajara koji je jezikom nanosio malter
I čiji su dlanovi,
Beli od cementa i zvedane prašine,
Na sebi nosili deo noćnog jesenjeg neba.

Pod sopstvenim prstima ja se pretvaram u prah.
Siva
I
Sitna,
I teška za udisanje.

Ne umem da živim naglas.
Ne umem da pronađem želje u ogledalu, uhvatim ih zubima i ne puštam.
Ja sam prepunjene flaše
Snova potopljenih u formalin,
I vatra pod stopalima.
Krhka koža,
i nabujala reka u venama.

Ali
Ne pucam od vrućine,
I plešem oko plamena kao da znam korake,
Kao da sam tu igru izmislila sama.
Spotičem se samo kada niko ne gleda.

Ne umem da se otvorim sama,
Rasečem i pokidam šavove.
Ja sam bodljikava žica i visoki napon,
I natpis:
"Molimo ne preskačite ogradu."
Ne umem da se setim kojeg je ukusa moja krv.
Da li sam otrov ili najlepše vino?

Ili sam samo voda,
Puna hlora
I gorka za piće,
Providna
I
Bezukusna.

Moje je staklo puklo samo jednom,
I ja sam se prosula,
Po dlanovima
Belim od cementa i zvedane prašine,
I tamo se pretvorila
Iz vina,
U otrov,
U vodu.

Ne umem da prodam svoje telo nekom drugom nebu.
Ne umem da gledam u neke druge dlanove.
Ja sam zatvoreni krug recikliranih misli.
Krijem bes ispod noktiju.
U mojim rukama žive uragani,
I niko ne ume da ih smiri.

*Ksenija Golubović, 23 godine, student pejzažne arhitekture u Novom Sadu. Piše pesme i (ponekad) kratke priče, rado učestvuje u radionicama kreativnog pisanja. Više voli pse nego ljude, knjigama se sakriva od stvarnosti.