RECENZIJA: Moskau – Love Supreme

06 februar 2020
Author :   Srđan Strajnić

Moskau se, bez obzira što je naslov albuma istovetan sa naslovom legendarnog albuma džez saksofoniste Džona Koltrejna, i dalje kreću teritorijom omeđanom sa četiri granična kamena: Nik Kejv, Tom Vejts, Bob Dilan i The Velvet Underground. Pravu poziciju art-kolektiva Moskau naći ćete ako iz uglova četvorougla koga definišu ove četiri tačke povučete linije koje ih spajaju po dijagonali. Na mestu spajanja dijagonala nalazi se Majkl Džira i njegova grupa Swans. Uticaji četiri prvo navedena muzička entiteta su itekako primetni, ali je krajnji rezultat, to jest zvuk koji emituje Moskau najbliži onome od Swansa. Primarni uzori, osim Velveta, obilno koriste hrišćanske reference, iako imaju manje ili više ambivalentan odnos prema religiji, ili je možda bolje reći netradicionalan. Moskau se, takođe, ne libi rabljenja religijske simbolike (vidi „Violence & Sorrow“). Ta simbolika, kao što ćete videti, nije nužno hrišćanska. Na omotu albuma je skulptura grčke boginje pobede „Nika sa Samotrake“, poznata i pod imenom „Krilata pobeda“. Moram reći da mi nije najjasnija motivacija za izbor poznate antičke skulpture za omot albuma, osim ako razlog nije taj što je bukvalno sišla sa neba na pramac broda koji je grčku flotu odveo do pobede u nekoj (istoričarima nije sasvim jasno kojoj) bici. Taj čin bi se, uz malo gimnastike, mogao proglasiti silaskom vrhovne ljubavi na „odabrane“ i na taj način povezati sa „Love Supreme“

No, da pređemo na pesme, ne bi li videli šta se sve u njima krije.

Počinje sa „Hail, America“, naslovom koji se može tumačiti kao poređenje savremene Amerike sa nacističkom Nemačkom, naročito kada se imaju u vidu početni stihovi pesme (Zdravo Ameriko, puna grobova, nastala na krvlju crvenokožaca i robova) mada i u daljem toku ironična žaoka ne nedostaje, slično Dilanovoj „With God On Our Side“ (Najblagoslovenija od svih nacija, zemlja hrabrih u rezervatima, zemlja masovnih racija) ali na kraju ipak dolazi do obrta (Blagosloven je plod tvoje utrobe, Džon Koltrejn). Ovim obrtom se ambivalentna osećanja svih nas zadojenih američkom kulturom dovode u nekakvu ravnotežu – i ova pesma kaže da se može istovremeno voleti Koltrejn (ili neki drugi umetnik) i mrzeti Amerika što je inače opšte mesto ljubitelja rok (sub)kulture. Inače, „Hail, America“, čiji je naslov ovom prilikom „ukraden“, je marš napisan krajem devetnaestog veka od strane jednog nemačkog imigranta, Georga Druma, a danas se po protokolu svira u trenutku silaska američkog predsednika i njegovih počasnih gostiju sa prvog sprata u prizemlje Bele Kuće.

„Pentecost Morning“ je pesma sa tako jakim referencama na hrišćanstvo da ju je bez njegovog poznavanja nemoguće razumeti. Međutim, moguće je uživati u njoj jer je moćna, jer gitara sve vreme reži i zavija i ako je to silazak svetog duha međ’ narod, onda je prilično upečatljivo iskustvo. Da ne ulazim ovde u teološke rasprave, rekao bih samo da su Duhovi ili Pedesetnica verski praznik koji obeležava dan kada je sveti Duh sišao na apostole u Jerusalimu, pedeset dana od Hristovog vaskrsnuća. Mogla bi se ova priča, u prenosnom značenju koje je u saglasju sa tekstom pesme o kojoj govorimo, primeniti na političare i sve one koji nam govore kako će za dve, za pet godina, ili kad dođu na vlast, biti bolji, ali, jebi ga, još nije došao taj dan (Ujutro na Duhove zvona će zvoniti, ujutro na Duhove ja ću uraditi što treba, ujutro na Duhove promeniću se, ujutro na Duhove dokazaću da sam u pravu, kunem se da ću biti drugi čovek tada, ali, to Duhovsko jutro još nije došlo) . Ima nečeg dilanovskog u ritmu ovih stihova, što ne čudi od Ivana Laića, autora svih tekstova osim jednog, koji je poštovalac Dilana.

„The Poisoned Well“ je zlokobna, osvetnička pesma. Napetost visi u vazduhu, rat je u pitanju ali celu priču ne mogu da dokučim. Po atmosferi me podseća na moju omiljenu Kejvovu pesmu, „O’ Malley’s Bar“, sve više što se bliži kraju, sličan je zvučni haos koji su napravili momci iz Moskau onom od Bad Seedsa. Kad se završila, samo sam rekao „ufff“. Prva asocijacija su mi bile noćne scene iz aktuelnog filmskog hita „1917“, možda zato što sam ga gledao nekoliko sati pre prvog slušanja ove pesme.

Kako će se „Vuk i tri praseta“ uklopiti u ovu dosadašnju priču? Velvetoidno valjanje sve vreme ide u pozadini, huka i buka, ali, što kaže autor, vuk će morati jače da duva da bi oduvao kuću ovog praseta. Kuću koju čuvaju Hamlet, Julija, Magbet, Koltrejn i Bili Holidej. To je kuća mudrog praseta, koga čuva znanje, koga čuva kultura. Ovaj naš svet u kome živimo izgleda baš kao zli vuk koji uzima dah, ali, izdržaće naša kuća. Nadam se. Jer je naša kuća putujuća, što kaže ona šoferska pesma.

„Finnegan’s Wake“ (Finegana buđenje, u srpskom prevodu) je roman Džejmsa Džojsa koji uživa reputaciju romana najtežeg za čitanje (to jest razumevanje) od svih do sada napisanih. Istoimena pesma grupe Moskau u potpunosti prenosi Džojsov koncept re-kreacije sna u pisanoj formi. Poput Dilanove „Desolation Row“ (takođe opis sna?) i u ovoj pesmi se spajaju nespojive ličnosti iz kulture, književnosti i istorije  - Kerauk, Blejk, Džojs, Ledbeli (preko „Goodnight Irene“) Džingis Kan, Koltrejn, Ričard Barton, Hauard Hjuz...i te slike se ređaju kao u nekom snoviđenju. Još da je Laić kao autor teksta posegao za Džojsovim trikom koji potencira cikličnost, gde je prva rečenica u knjizi nastavak poslednje, mojoj sreći ne bi bilo kraja .

„Love Supreme“ (Vrhovna ljubav) je jedina pesma za koju tekst nije napisao Ivan Laić već Džon Koltrejn. Koltrejn se, kao što znate, bavio skoro isključivo instrumentalnom muzikom a ova pesma je bila u štampanoj formi objavljena u originalnom bukletu „Love Supreme“ ploče. Postoji interesantna priča ispričana u knjizi Ešli Kan : "A Love Surpreme/The Story of John Coltrane's Signature Album." u kojoj se tvrdi da je četvrti stav kompozicije „The Psalm“  odsvirani tekst „A Love Supreme“. Da, Koltrejn je ispred sebe na stalak stavio umesto nota reči te poeme i odsvirao ih (možete proveriti kako to izgleda OVDE). Istoimena pesma Moskau je dokaz da ima bar dva načina da se ovaj Koltrejnov tekst odsvira. To pobija ili je ispravnije reći koriguje moju teoriju da svaka napisana pesma u sebi sadrži i muziku koja joj pripada. Koriguje u smislu da pesma nema muziku u sebi po sebi samoj, već je konzument pesme taj koji, u skladu sa svojim senzibilitetom, ili čime već, „upisuje“ muziku u taj niz reči. Za Koltrejnovu interpretaciju kažu da se njome sjedinio sa Isusom, za ovu umetničkog kolektiva „Moskau“ bih pre rekao da se sjedinio sa onim drugim Gospodinom.

Nema sumnje da je ovo najzreliji album Moskau do dana današnjeg. Oni su svojim prethodnim izdanjima strpljivo gradili ovu zvučnu sliku koju su na „Love Supreme“ postigli. Kao da je svako prethodno izdanje bio jedan kamenčić u mozaiku, a „Love Supreme“ je onaj poslednji, bez koga cela slika nema smisla. Laić kao pevač je dobio na samopouzdanja i sad deluje sasvim opušteno u tom svom southern -gothic načinu pevanja. Kao tekstopisac je dostigao visok nivo, sa sasvim dovoljnom dozom kriptičnosti koja je neophodni sastojak ovog žanra. Ritam Laićevih stihova disciplinuje zvučnu sliku koja je na „Violence & Sorrow“ bila razbarušenija. Kad imaš slobodan stih kao tekstualni predložak možeš kako hoćeš, a kad imaš rime i pravilnu metriku stiha, kao ovde, onda se moraš prilagoditi njima, pa pesma samim tim ima daleko čvršću strukturu. I dok je Laić imao relativno čvrst okvir po kome se kretao, Ivan Grobenski je mogao da pusti mašti na volju i to se isplatilo – maestralno je svirao na ovom albumu. Gitara je bila odšrafljena do daske i slobodna da bude ideja-vodilja haosa koji se razvijao od početka ka kraju skoro svake pesme. Neizmerni doprinos tom u ovom slučaju poželjnom haosu davale su i ritam i duvačka sekcija (trombon/truba), a ova druga se posebno istakla neortodoksnim korišćenjem svojih instrumenata.

Mora se prodiskutovati odnos Koltrejnovog i Moskauovog „Love Supreme“ albuma. Za razliku od omaža Velvetima, kada je Moskau doslovno, notu za notu, rekreirao njihov antologijski White Light/White Heat album, ova dva se ne poklapaju ni u formi ni u sadržaju. Prvi ima četiri stava jedne pesme, drugi šest pesama, prvi je instrumentalni, drugi ne, a jedino što ih u formalnom smislu povezuje je istovetan način pevanja „love supreme“ (jedino što je Koltrejn otpevao bile su ove dve reči, 19 puta) u potpuno različitom muzičkom okruženju. Što se sadržaja tiče, tu smo na skliskom terenu. Ako se Koltrejnov album može okarakterisati kao potraga za duhovnošću i njen pronalazak (IV stav – Psalm), kako tumačiti album Moskau koji nema tako jasno razrešenje? Moskauovljev  „Love Supreme“ više zvuči kao potpuna antiteza svom narečenom uzoru. Tamo gde je kod Koltrejna duhovnost, kod Moskau je tribalnost, gde je kod Koltrejna vrhovna ljubav, kod Moskau je nepatvorena mržnja, gde je kod Koltrejna bog, kod Moskau je đavo…ostaje nam još samo da vezu ova dva albuma posmatramo u funkciji vremena njihovog nastanka. Koltrejnov je, kako Majls Dejvis misli, najavio hipi pokret. Šta nam to svet najavljuje Moskau?!? Ova veza izgleda logičnija, je l’ tako, ali ne bih voleo da sam u pravu.

Na kraju, mora se reći da je ovo zrelo, dobro promišljeno i besprekorno realizovano ostvarenje koje pomera granice dometa regionalne rok muzike. Svakako nije jedini, ali spada u nekolicinu domaćih albuma koji su podjednako dobri i na idejnom i na autorskom i na sviračkom planu. Koliko će „Love Supreme“ biti dobar u komunikaciji sa publikom, to je već teže pitanje. Jasno je da do šire publike neće doći, ali bi, što se mene tiče, bilo sasvim zadovoljavajuće da dopre do onih slušalaca koji pomnije prate scenu. Ti će znati da cene kvalitet kome malo ko sa domaće scene može da parira.

Ocena: 8.5/10

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio