Album „Middle“ o kome ću najzad nešto i napisati u recenziji koja bi trebalo da govori o njemu, nije direktno politizovan kao što je prethodni. Nije ni on bez poruka, naprotiv, ali su te poruke univerzalnije i opštije od onih sa „Hells Welles“, kao da je hteo da odmori i sebe i publiku od svih konkretnih zala ovoga sveta koja nas ugnjetavaju na dnevnoj bazi. Treba reći da su društvene mreže kanal koji najčešće koristi da bi došao do publike, pre svega Instagram i Tik Tok. Nije, dakle, iznenađenje što sam za njega saznao preko sina milenijalca, korisnika Instagrama, jer relno, nisam blizak ni sa jednim pripadnikom Z-generacije da bih i teoretski mogao da poznajem Tik Tok zvezde. Na tim društvenim mrežama za nove generacije je ekstremno popularan, sa milionima pregleda i strimova, ali, eto, retko ko od moje fejsbuk generacije je čuo za njega.
Elem, „Middle“ se sastoji od dvanaest folk-rok pesama srednjeg tempa izvedenih od strane kompletnog rok benda. Producent je bio Edi Spirs, poznat po saradnji sa višestrukom Gremi dobitnicom Sierom Ferel i Zakom Brajanom. Moram da priznam da bih, bez poznavanja konteksta u kom deluje Džesi Vels lako prevideo ovaj album. Ako se izuzme pesma „Anything But Me“ koja mi se instant dopala, ostale mi nisu privukle preveliku pažnju. Ipak, posle detaljnijeg uvida u reči tih pesama, neke se izdvajaju. Recimo „Horses“, pesma koja propagira taoistički princip nečinjenja („doing nothing“) sa porukom „You know the harder you think, the deeper you sink/ The tighter your grip, the further you slip“. Važna, može se reći i programska je pesma „I’m Sorry“ koja direktno ukazuje na pesnika Volta Vitmena kao uzora, parafrazirajući njegov stih „I contain multitudes“ poput Dilana koji je tako nazvao svoju pesmu sa „Rough and Rowdy Ways“ albuma. Vitmenov stih je toliko bitan za svakog ko pretenduje da bude glas generacije da ga moram navesti u celosti: „Do I contradict myself? Very well then, I contradict myself, I am large, I contain multitudes.”.
„Wheels“ ili točkovi koji se kotrljaju je metafora života koji teče i u kome treba uživati „radeći ništa“ kao što je već rekao u prvoj pesmi sa albuma inspirisanoj taoističkom filozofijom. U sličnom tonu je i „Simple Gifts“ gde se Vels zalaže za jednostavan život u skladu sa prirodom, zavideći drveću i kamenju. Česta referenca Džesija Velsa je knjiga Kormaka Makartija „Krvavi meridijan“ kojoj se vraća nekoliko puta samo na ovom albumu, pa tako i u pesmi „Why Don’t You Love Me“, pa se mora zaključiti da ta saga o besmislenom nasilju za njega predstavlja paradigmu sveta u kome živimo. Dobro se nadovezuje „God Is War“ koja kaže da samo jedan Bog postoji, bili mi Jevreji, Muslimani ili Hrišćani, i taj bog se zove Rat. Lepo kaže Vels: „Come ye winners, lose your souls / Come ye losers, die in vain“ što će reći – sa takvim bogom niko ne dobija.
Naslovna „Middle“ objašnjava defetističko-taoistički koncept koji je Džesi Vels implementirao na ovom albumu i to refrenom „When the devil plays his fiddle/ I'm gonna see ya in the middle; / Friend.“. ja bih to protumačio ovako – kada se stvari uskomešaju ovako kako se to upravo događa na globalnom planu, nema druge nego da se ja i ti, prijatelju, nađemo negde na ničijoj zemlji. Ne mnogo optimistična, ali poruka koja apeluje da bar neki od nas ostanu izvan podele „zlih karata“ koja je u toku u ovom našem svetu. Bolje je ne činiti ništa nego učestvovati u ovoj apokalipsi.
Eto vidite kako sam od premise da „Middle“ nije politički album došao do zaključka da je to ne tek politički, već nadpolitički album koji se u suštini bavi pitanjem opstanka ljudske rase i čak predlaže rešenje prihvatljivo nekima od nas. Taoistički princip „ne raditi ništa jer tako ništa ne ostaje nedovršeno“ Džesi Vels pretvara u sličan ali ne i istovetan princip „ne raditi ništa da se ne bi uradilo nešto loše“ koji negira svaku religiju i svaku ideologiju, pa i postojanje ljudske vrste kao takve ako se sa principom insistira do krajnjih konsekvenci. To je pesimistički zaključak, ali, realno, ima li razloga za optimizam?
Ocena: 8.45/10
