Na albumu Suitcase Man bilo je odličnih posvetnih pesama – Back in the 1930, Wine and Roses i Freda M Garrie, od kojih su dve potonje bile namenjene Nikovoj preminuloj majci. Lone Ranger in the Sky je ovekovečena slika davno izgubljenog školskog druga. Upamćena je i pacifistička Smile, iz malog opusa pesama u čijem stvaranju je učestvovao Fransis Lai. Sa atmosferom dostojnom Dejvida Gilmura i Pitera Gebrijelaiz osamdesetih, Smile je setna posveta mladićima koji žure u vojnu kako bi poginuli na dalekim obalama stranih zemalja. Antiratni komad koji je Nik svojevremeno izvodio na japanskoj turneji i potresne trenutke interakcije s publikom doživeo upravo u Hirošimi. Pesma koju Nik Gari ne izvodi na svojim koncertima, kao da ju je spakovao i zaključao u kovčeg uspomena koje su pripadale Niku Hamiltonu, a koja sasvim sigurno nikada izgubiti neće u svojoj savremenosti.

Nik Hamilton prestao je da postoji kada je Nik Gari posredstvom interneta otkrio koliko ljudi se kune u album The Nightmare of J. B. Stanislas. Vratio se svom prvom imenu i počeo češće da nastupa, u skladu s novoprobuđenim interesovanjem za njegovostvaralaštvo. Međutim, internet je jedno, a objektivno interesovanje publike nešto drugo. Razume se da Gari nikada nije mogao da dohvati velike dvorane i pune stadione, izuzev kada je otvarao koncerte Leonardu Koenu, ali prečesto bi nastupao pred svega nekoliko desetina ljudi, delom zbog uobičajene pasivnosti organizatora njegovih nastupa koji su bivali slabo razglašeni, delom zbog sopstvene nesigurnosti u smisao ponovnog uvezivanja u taj iscrpljujući lanac marketinga, menadžerije, organizacije i privlačenja publike. Njegovi su posvećeniljudi ipak prevashodno ostali na internetu. Ali Nik je odavno naučio da nisu sve reke pritoke željenoga mora i da se u životu prosto nekome otvori sve, a nekome gotovo ništa i da i to ništa, paradoksalno, nekome može biti sve.

Jedna njegova set lista iz 2011. godine, sačuvana posle nastupa u malom škotskom mestu po imenu Dun, pokazuje da je Nik izveo trideset tri pesme od kojih je bilo tek osam autorskih. I za tih osam, Gari nije bio siguran da li da ih izvodi ili da u potpunosti interpretira pesme drugih, poznatijih autora, zamišljen nad pitanjem hoće li publika moći da komunicira s njegovim radom. Set lista pokazuje da je u tim prvim godinama, po povratku nastupima, bio sklon da svoje autorske pesme podredi muzici drugih umetnika. Popis ima i dokumentarnu vrednost–pokazuje Garijeve mladalačke izvore i uzore kojima je ostao veran i pod stare dane. Među manje ili više očekivanim autorima, bila su imena Tima Hardina, Toma Pakstona, Nila Janga i Pitera Sarsteda čiji je romantični klasik u duhu evropskog valcera Where Do You Go To (My Lovely) bila ona korespodentna pesma kakva je Gariju odgovarala u svakom smislu. Ona kakvu bi i sam mogao da napiše.

Stanislas je ipak tražio više mesta i prostora u svom drugom životu. I Gari je pristao da na taj poziv odgovori.