PREKOKANALNI NESPORAZUM

Niko, čini se, nije tako dobro definisao paradokse Garijevog zlosrećnog prvenca kao austrijski muzičar i muzički novinar Robert Rotifer. On je primetio da album doista zvuči engleski, ali da nema mnogo veze sa engleskom muzikom tog vremena, prosto zato što dolazi iz Pariza kao ishod jednog odvažnog čina prekokanalnog kulturnog nesporazumevanja. – Priča je to o dečaku koji je rastao sa obe strane Kanala, zauvek previše Francuz za Britance ipreodveć Britanac za Francuze...nije zato čudno to što The Nightmare of J. B. Stanislas zvuči više kao Tiljerije nego kao Hajd Park, više kao Francuska rivijera nego kao brajtonsko pristanište– zabeležio je Austrijanac povodom neobičnog slučaja i udesa Garijevog junaka Stanislasa.

Nik Gari ionako nije sebe smatrao tradicionalnim folk-baladerom i više je sebe video kao putujućeg šansonjera. Uticaj francuske kulture na njegovo mlado biće bio je ogroman. Žorž Brasan i Žak Brel oblikovali su ga koliko i Bitlsi. Međutim, ono što je bilo izrazito englesko u njemu ostalo je englesko i jakom dodiru s francuskim miljeom. The Nightmare of J. B. Stanislas je danas uzbudljiv primer harmonične kontaktne kulture dve civilizacijski značajne paradigme koje geografski razdvaja samo jedan veliki kanal uz čitava stoleća uzajamnog istorijskog trvenja. Mnogo pre nego što je Arsen Venger, fudbalski vizionar i evolucionista iz Francuske stigao u Englesku i od staromodnog britanskog Arsenala napravio najmoderniji klub onog vremena, Nik Gari je na svom albumu prvencu izveo sličnu sintezu – ploča i danas zvuči kao uspešan sastanak dve kulture, dva načina razmišljanja, dva doživljaja fenomena muzike. Istine radi, da je Nik Gari tada mogao da bira, on ne bi nikada snimio onakav album, niti bi svoje pesme obukao u orkestar od pedeset šest instrumenata. Da je bilo po njegovojželji, računali bi se samo manje očigledni francuski književni uticaji koji su ga formirali – Sartr i Kami – i ostala bi nam još jedna vredna ploča u bezobalnom moru srodnih kantautorskih albuma s kraja šezdesetih godina prošlog veka. Ovako nam je ostalo impresivno delo kontaktne muzičke kulture koje nema svog parnjaka u orijaškom kanonu evropske pop muzike. Edi Vartan dao je sve od sebe, a to sve – bilo je mnogo.

Garijev prvenac iz 1968. godine malo ko je mogao da čuje. Bilo je tako sve do prvog reizdanja iz 2005. godine, koje je potpisala britanska izdavačka kuća Rev-Ola. Uz nekoliko pridodatih pesamasa one belgijske sesije koja je prethodila snimanju albuma, na reizdanju se pojavio i singl Queen of Spades, skalamburena rokenrol reminiscencija na Dorse koji se sreću s francuskom šansonom.Englesko reizdanje bilo je prvo od tri – uskoro su španska izdavačka kuća Elefant Records i nemačka kuća Tapete Records objavili svoje verzije, s pridodatim singlom Close Your Eyes i hrpom demo snimaka sa studijske sesijeposvećene Stanislasu. Ova reizdanja proširila su glas o izgubljenom blagu engleske muzike šezdesetih. Stanislas se trgao iz višedecenijskog košmara i iskočio poput duha iz čarobne lampe. Mnogo je međutim učinio i sveprisutni internet, naročito za danas sedamdesetogodišnjeg gospodina koji je gotovo kao tinejdžer u Parizu snimio album od kojeg je i sâm bio odustao, da bi u jednom trenutku, ukucavši svoje ime u internet pretraživaču, otkrio koliko ljudi s različitih delova ove planete voli i slavi pesme s ploče o Džej Bi Stanislasu. Jedan dirljiv prekokanalni nesporazum s kraja šezdesetih, poraz mladalačkih ideala i snova, postao je tako internacionalni onlajn sporazum s početka dvehiljaditih i taj sporazum uvezuje sve više onih koji u Garijevom albumu prvencu pronalaze radost zbog oslobođenog muzičkog bogatstva. Bilo je onih koji su javljali Gariju kako im je taj album spasao život. Jedan od ljudi koji su neskriveno obožavali Stanislasa bio je proslavljeni glumac Filip Sejmur Hofman. The Nightmare of J. B. Stanislas je istinski uzbudljiva ploča, ne samo zbog njene sudbine. A uzbuđenje svakog muzičkog posvećenika najviše udari onda kada misli kako ga više ništa uzbuditine može.

Internet je doneo i mnoge komentare i utiske. Album je poređen s klasicima Bryter Layter Nika Drejka i Astral Weeks Vana Morisona.Pominjani su Zombisi i Bitlsi. Nikovomladalačko pevanje asocijativno je uvezivano sa impresivnim glasom Garija Brukera.Međutim, u bogatoj paleti manje ili više utemeljenihkomparacija, najdominantniju boju ostavio je kolektivni uvid većine ljubitelja ploče The Nightmare of J. B. Stanislas – da je reč o autentičnom muzičko-lirskom radu koji nadilazi žanrovska određenja, stvaralačkom činu prvog reda ili onome što ljudi najčešće nazivaju remek-delom. Paradoksi dobro stoje Niku Gariju. Bez obzira na s godinama pojačanu svest o vrednostima njegovog studijskog prvenca, on bi ipak na sve ovo karakteristično priznao:

– Nije to bio album koji sam želeo da snimim.