RECENZIJA: Jason Isbell and the 400 Unit – Reunions

11 jul 2020
Author :   Srđan Strajnić

Za razliku od kolege Stiva Erla, Džejsona Izbela zanima da bude mega uspešan i vidi se trud da to postane, ako već nije. To kod mene izaziva mešovita osećanja. Znate ono kad, na primer, ali na sreću ne na lični primer, želite svom detetu uspešnu poslovnu karijeru, i dete to i ostvari. Dođe sav nalickan, u skupom odelu, ispred parkirana skupa kola, u firmi pozicioniran vrlo visoko, žena i dečica blistaju od sreće…Sve je u najboljem redu, sve izgleda više nego sjajno ali on zna, i zna da i vi znate da je morao da se učlani u vladajuću partiju koja mu je sve to omogućila. Da je morao da napravi taj mali kompromis, pre svega sa samim sobom. Nije da on nije sposoban, uspeo bi on i bez toga, ali mnogo sporije bez te prečice. E, baš tako mi izgleda novi album Džejsona Izbela. Nije morao da se učlanjuje u partiju, ipak on živi u Americi a ne u zemlji Srbiji, ali je kompromis sa samim sobom morao da napravi. I da počne da misli na pare – rekoh vam da živi u Americi.

Zanatski, ovaj album je besprekoran. Najbolji primer je pesma koja otvara album, „What’ve I Done To Help“ koja je prosto savršena sa svojim „catchy“ refrenom, perfektnim aranžmanom i besprekornim izvođenjem. Jedino što fali ovoj pesmi je to što joj ne verujemo, možda zato što je koautor Majkl Kivanuka.

Možda ja i mnogo tražim – svaki izvođač teži uspehu i na putu ka njemu logično je da menja svoju muziku u onoj meri u kojoj je neophodno. To radi i Izbel. Nije on napravio nikakav neoprostivi kompromis – to su samo fina štelovanja koja doprinose lakšem „prokuživanju“ što većeg broja slušalaca. U tom procesu žrtvovana je i violina njegove supruge Amande Šajers koja je ovoga puta povučena skroz u pozadinu (ako je uopšte ima), jer je procenjeno da violina u ovom trenutku nije lako svarljiva na pop tržištu kome ovaj album teži.

Producent Dejv Kob je ovoga puta nešto više ispolirao zvuk nego što je to uradio na prethodna tri Izbelova albuma. U prvom planu je gitara svirana u maniru Marka Noflera iz vremena Dire Straits. Najbolje pesme, bar za mene, su „Only Children“ i „Overseas“, koje, mora se reći, imaju zvuk sa prethodna tri albuma (poznata kao „Rehab” trilogija). Ostale pesme su manje intimne, a više političke u širem smislu a i njihova struktura govori da su rađene za stadione, čija je dostupnost u doba sve bržeg širenja koronavirusa sasvim neizvesna. S jedne strane, tematski je Izbel savršeno „uleteo u pucanj“ na startu tekućih društvenih pokreta u SAD, a sa druge, potpuno je omanuo (ne svojom krivicom) u izlasku na veliku stadionsku scenu. U Americi je bar to sasvim jasno  – dok ne napuniš stadion, nisi veliki bend.

Imao je Izbel, u tom smislu, interesantno razmišljanje o svojoj popularnosti. Jednom, dok je putovao avionom, pomislio je „kolike su šanse da je slučajni saputnik, koji sedi do mene, čuo neku moju pesmu“. „Nikakve“, odgovorio je sam sebi. Par godina kasnije, posle uspeha filma „Zvezda je rođena“ u kome su Bredli Kuper i Lejdi Gaga izveli njegovu pesmu „Maybe It’s Time“, u sličnoj situaciji, u avionu, pomislio je „sad već postoje neke šanse“. Naravoučenije je prosto ko pasulj – da biste postali veliki treba da se dogodi nešto veliko.

Džejson Izbel će na to nešto veliko morati da još malo sačeka.

Ocena: 8.0/10

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio