Mala digresija: da je „Chrome Dreams“ bio objavljen umesto po mom mišljenju odlične ali nekoherentne kolekcije pesama sa različitih sešna „American Stars’n’Bars“ (a bio je spreman za objavljivanje i teško mi da shvatim zašto je poslat na policu) to bi bio Jangov najbolji album sedamdesetih, možda i ne samo seamdesetih. Glib verzija ove pesme nije kopija originalne akustične verzije (i na „Freedom“ Jang svira akustičnu gitaru), naprotiv, apsolutno dominira električna gitara svirana na način kako bi to uradio Džej Ferer iz benda Son Volt. Moram priznati da mi je pao kamen sa srca kada sam na osnovu ovog izvođenja shvatio da ovo neće biti jedan od onih kaver-albuma u kojima će se muzičari truditi da skinu notu-za-notu originala. Nisam doduše ni očekivao da će Marinović posegnuti za lakim rešenjem. Druga Jangova pesma koja zatvara album je manje poznato (bar meni!) delo po imenu „Music Arcade“ sa albuma „Broken Arrow“ iz 1996, kada je Janga pratio njegov „Crazy Horse“ bend koga čine, za one retke koji ne znaju, Frenk „Pončo“ Sampedro, Bili Talbot i Ralf Molina (redom gitara, bas i bubnjevi). Melanholična tužno-srećna pesma je u izvođenju Gliba pretvorena u up-tempo pesmu koja dobro hvata ono osećanje kada je čovek srećan u svojoj tuzi (ako me još pratite).

Džoni Kešov kantri klasik „Folsom Prison Blues“ je takođe dobio novo ruho, dovoljno slično starom da ne izgleda rogobatno, ali dovoljno različito da ne bude dosadno (sa klasicima tog tipa koji su opšta mesta nije se igrati osim ako tačno znaš šta ćeš učiniti). U ovom slučaju sam pomak od kantrija ka rokenrolu je bio dovoljan da napravi distinkciju bez da naruši unutrašnju harmoniju pesme. Čak i gitarski solo na jednoj žici je mogao da ostane, doduše uz uklanjanje „twanga“ koji je original imao.

Izbor Dilanove pesme je, poznajući Marinovića, sasvim logičan, ako se ima u vidu da je jedan od njemu najdražih Dilanovih albuma baš „John Wesley Harding“ sa kog potiče ova pesma. Prvo što pada na pamet kad se pomene „All Along The Watchtower“ je Hendriksova obrada, ali sam odmah znao da Marinović nije toliko lud da pokuša da je skine (tehnički bi to verovatno mogao što se gitare tiče, što se tiče vokala malo teže) jer bi to bilo sasvim besmisleno pregnuće. Posle preslušavanja prve dve pesme bilo mi je jasno da neće posegnuti ni za obradom Dilanove originalne verzije. Bio sam u pravu. I dalje je to, kao i u slučaju pesama Janga i Keša pravljenje nekakve njihove „nepretenciozni rok“ verzije, sa naglaskom na „nepretenciozni“.

„Amphetamine“ je pesma Stiva Vina objavljena na albumu “Static Transmission” koji je Vin snimio sa svojom grupom Miracle 3 2003. godine. Amfetamini su supstance koje stimulišu centralni nervni sistem, izazivaju tahikardiju (ubrzan rad srca) i povišen pritisak, kao i hiperaktivnost i nesanicu. Subjektivan osećaj povećane samouverenosti takođe je prisutan. Slušajući Vinov original sve se to može čuti. Visokooktansko izvođenje  koje počinje stihovima „On the seventh hour of the seventh day…“ ne može a da ne probudi onaj bazični, duboko usađeni rokenrol sezibilitet kod onih koji ga imaju, narčito kad se pesma nastavi amfetaminskom vožnjom koju tqkva muzika i bez dodatne medikacije može da ti priušti. Odavno me opseda uticaj muzike na ljudsku fiziologiju pa mogu sa dozom kompetencije da kažem da ovakve pesme utiču na fiziološke procese u organizmu. Jasno vam je da ciljam na to da izlaganje organizma rokenrolu dovodi do sličnih efekata kao upotreba amfetamina – u oba slučaja se povećava lučenje dopamina kao neurotransmitera koji dovodi do poboljšanja raspoloženja, „feel good“ osećaja. U Glib verziji, pesma “Amphetamine” je ostala najvernija originalu od svih pesama sa ovog mini albuma. Nema se šta mnogo ni dodati ni oduzeti kod ovakvih, bazičnih rokenrol pesama čiju sam svrhu upravo objasnio. Bar se nadam da sam objasnio.

Voren Zivon je „muzičar muzičara“ koji za života nije doživeo širu popularnost ali je kod kolega muzičara uvek uživao veliki ugled. Čak ga je i Bob Dilan ubacio u svoju knjigu moderna vremena kao jedinog čija pesma „Dirty Life and Times“ potiče iz 21-og veka. Marinović je odabrao za svoj abum pesmu „Carmelita“ sa Zivonovog prvog albuma (u stvari drugog, onaj prvi „Dead Or Alive“ koji je producrao Kim Foli se ne računa), pravu tex-mex numeru na kojoj glatko mogu da zamislim Flaka Himeneza kako svira harmoniku. Linda Rondštat ima odličnu verziju te pesme na svom albumu iz 1977. „Carmelita“ je u stvari pesma o zavisnosti u koju se Zivon vrlo dobro razumeo. Ne znam koliko se u te stvari razumeju braća Glib, ali na svojoj obradi zvuče kao da znaju o čemu pevaju. Ono u šta sam siguran je da je ovo pesma sa najboljim vokalom na albumu.

„Gloria“ Van Morisona je pesma koja je jedan od kamena temeljaca onoga što nazivamo rok muzikom. Morison ju je napisao kada je imao 18 godina ni ne pretpostavljajući koje će implikacije ta pesma imati na nastanak roka kao muzičkog pravca. Originalna verzija je i dalje u osnovi bila R&B (onaj stari) sa izuzetnim Vanovim vokalom u prvom planu. Glib nije uleteo u zamku nadpevavanja sa Morisonom (jer tu bitku bi svakako izgubili) ali je vokal mudro „potopljen“ u zvučni haos (kontrolisani!) refrena koji tu R&B stvar pretvara u punokrvni rok. Metodsko-pokazna vežba pomeranja žanrovskih granica naizgled malim promenama aranžmana. Gitara „ore drumove“ za sve pare – gde ta gitara prođe, tu prolaza više nema. I na kraju dolazi onaj gitarski solo, koji svojom bojom zvuka ponovo uspostavlja u nekom trenutku prekinutu vezu sa originalom. Maestralno!

Problem sa kaverima rok pesama je uvek isti – ako je obrada previše slična originalu čemu uopšte obrada, ako je pak previše različita postoji velika opasnost da se udalji od duha originalne pesme, ili što bi se reklo za pismene zadatke, da se promaši tema. Zato nije lako napraviti album sastavljen isključivo od tuđih pesama – treba ispoštovati autora, ali i dati nešto svoje. Braća Glib su to uspela, kao što je to već pomenuti Džej Farar uspeo sa pesmama Dag Sama, samo zato što vole i duboko razumeju pesme kojih su se latili. Kad se nešto radi iz ljubavi ne može da ne uspe.

Ocena: 8.1/10

P.S. Poznato je da ne dajem cover albumima više od ocene osam, ali ovoga puta ću odstupiti od tog svog pravila  iz razloga koji su  nadam se dovoljno jasno istaknuti u tekstu.