Odličan uvod u veliko finale je pesma „Sijaš“, ljubavna kao i većina pesama na albumu, sa „masnim“ gitarskim solom. Interesantno je da su se skoro u isto vreme pojavile pesme grupe Oxajo „Sijam“ i ova Baobabova „Sijaš“ sa identičnim motivom a kad tome dodamo dijalog iz filma „ Ubistva pod cvetnim mesecom“ kada Leonardo Dikaprio kaže Lili Gledstoun „a vidi te sad – sijaš“ pa čovek ne može a da se ne zapita odakle sad pa taj sinhronicitet. Pomislio sam da je programska pesma ovog albuma „Majke prirode sin“ znajući za Petrovićevu ljubav prema prirodi ali me je svedeni, ali apokaliptički tekst poljuljao u tom uverenju. Ta pesma ne sluti na dobro. Tu opet dominira suptilno odsvirana truba već pomenutog Mihaila Melešikina koji je možda došao u Arilje na talasu ovih migracija Rusa/Ukrajinaca prouzrokovanih ratnim dejstvima u Ukrajini a možda i nije. Možda opet grešim. Ono u čemu ne grešim je da je Mihail snažno doprineo posebnoj atmosferi koje imaju pesme u kojima je uzeo učešće.

Sviđa mi se i jednostavna ali prijemčiva pesma „O more“ nošena rifom koji asocira na igru talasa. Himnična „Ljubav će pobediti“ takođe mora biti pomenuta. Kako sam krenuo, na kraju ću ih, ovako na preskok, pomenuti sve. Da ipak završim sa uvodnom pesmom kad sam već počeo sa poslednjom. „Strujanje“ ima interesantan gitarski uvod koji se kao motiv provlači kroz celu pesmu i lepo najavljuje ono što nas čeka na ovom vrlo uspelom albumu. Neće on promeniti mnogo toga ni na opštem ni na pojedinačnom nivou, ali morate znati da rok muzika počiva na baš ovakvim albumima koji bez mnogo pompe i propagande čuvaju njene esencijalne vrednosti. Neće rok nestati kad nestane u Beogradu, već kad nestane u Bečeju, Užicu ili Arilju…

Ocena: 8.5/10