Plan za promociju prvog albuma benda Oxajo bio je vrlo ambiciozan i do sada neviđen u ovoj zemlji, ako ne i šire. Čak ne verujem da je ikad igde viđen. Jer plan je bio da se u Beogradu u maju, na svakih sedam dana odsvira jedan koncert  u tri različita prostora ali i sa tri različite koncepcije. Dakle, prvi koncert zakazan za 14.05.2026 u Zappa bazi koja prima oko 500 ljudi nazvan je „Rock“, drugi, 21.05.2026 u Radionici integracije koja prima 150 ljudi označen je kao „Teatar“ i treći, održan u “Kvaki 22” 28. maja, u prostoru koji takođe prima 150 ljudi nazvan je „Storytelling“. Složićete se, prilično ambiciozan plan za grupu koja na repertoaru ima circa 12 pesama (nategnuto) i još nema objavljen album. Što je najgore, ispostavilo se da je i ova promotivna mini beogradska turneja prošla a da album još nije ugledao svetlost dana. Ima nekih indicija da uskoro ipak hoće, ali nemojte da me držite za reč. Ima doduše opravdanih razloga (velika porodična tragedija koja je zadesila jednog od članova) ali album je trebao biti završen mnogo pre nastupanja tih razloga. No, koncerti su zakazani, karte puštene u prodaju, tako da odlaganja nije moglo biti. Valjalo se, u tim teškim okolnostima, pripremiti za te koncerte koji nisu bili različiti samo po nazivu ili po mestu održavanja, već suštinski. Sva tri su, da i to kažem, bila rasprodata nekoliko dana pre održavanja, uz ne tako malu cenu ulaznica (2500-3000 din).

Radionica integracije koju vodi Miki Manojlović, legenda srpskog glumišta, kako to vole da kažu novinari koji se bave pozorištem, postaje sve popularnije mesto nastupa muzičara.  Sa dobrim razlogom. I sam Vlatko Stefanovski je, pre nego što je počeo nastup njegovog trija u mikrofon izjavio da bi ovde komotno mogao da snima album uživo i da se oseća kao da je negde na zapadu, u bogatom svetu. Pošto sam u razmaku od tri dana drugi put prisustvovao muzičkom događaju na tom mestu mogu mirne duše da ustvrdim da je u pravu, i da je pre svega mislio na kvalitet zvuka. Da li zbog draperija koje od poda do plafona prekrivaju šest metara visoke zidove i upijaju zvuk pa me dolazi do neželjenih interferencija, da li zbog kružnog oblika tog prostora, da li zbog opreme  preko koje se emituje zvuk ili zbog svega toga zajedno, zvuk je u obe moje posete bio savršen mada se radi o potpuno različitim vrstama muzike. Prostor inače prima oko 150 sedećih gledalaca pa je idealan za intimnije svirke. Ne sumnjam da će u budućnosti biti još nastupa s obzirom da je mesto otvoreno relativno skoro, u decembru prošle godine. Radionica integracije postoji mnogo duže jer Vlatko je sam spomenuo da je već nastupao u njoj, dok je bila na drugom mestu, pre punih 18 godina.

Predaleko je otišao Stiv Gan. Beograd nije bio spreman na ovo. Ili samo ja nisam bio spreman. Odavno sam znao da je Stiv Gan virtuoz na gitari, slušao sam šest njegovih albuma, pisao sam prikaz bar jednog, čak se video spot inspirisan njegovom pesmom koji je objavljen na njegovoj zvaničnoj Youtube stranici snimao jednim delom u mojoj kući, dakle, nije mi bio nepoznanica. Ipak sam bio iznenađen onim što sam čuo.

Ali, krenimo redom. Kažu da je velika subota, dan pred Uskrs, dan tišine kada se u miru sprema kuća i priprema trpeza za veliki praznik. Ispostaviće se da je taj dan bio sve, samo ne dan tišine. Mada je dobro počelo na Spratu, klubu koji se nalazi u Cetinjskoj ulici, omiljenoj destinaciji mladih svih uzrasta iz Beograda i šire. Počelo je nastupom Lole Miković,  koje se možda sećate od pre desetak godina kada je kao srednjoškolka predvodila bend Stepa. U međuvremenu je porasla, i bukvalno (čini mi se da tada nije bila visoka kao danas) i muzički. Iako je dok je bila u Stepi njena muzika bila starija nego što bi se dalo zaključiti po njenim godinama, u međuvremenu je Lola dobila na sigurnosti/ samopouzdanju pa se to odrazilo i na ono što čujemo. Reći ću da mi je tokom slušanja na pamet padala Džoni Mičel (što je najveći mogući kompliment u mom svetu) i to nije bilo neočekivano, ali ću dodati da mi je asocijacija bio i Frenk Sinatra, naročito tokom izvođenja poslednje njene pesme izvedene te večeri, što je već manje očekivano. Lolu je publika dobro primila i pažljivo slušala pa mislim da može biti zadovoljna svojim nastupom. Naravno da ni ona nije skroz izbegla žamor iz publike koji je neizbežan na „one (wo)man show“ nastupima, kao što ga nije izbegla ni glavna zvezda večeri iako je Stiv Gan imao protivotrov koji je donekle pomogao.  Problem žamora u klubovima pri izvođenju tihe muzike se može rešiti samo na dva načina – izuzetnim kvalitetom pesama ili izvođenja ili obe te stvari (ali stvarno izuzetnim!) uz zanimljivu priču između pesama sa po mogućstvu sedećom publikom ili prosto pretvaranjem tihe muzike u buku.