Predaleko je otišao Stiv Gan. Beograd nije bio spreman na ovo. Ili samo ja nisam bio spreman. Odavno sam znao da je Stiv Gan virtuoz na gitari, slušao sam šest njegovih albuma, pisao sam prikaz bar jednog, čak se video spot inspirisan njegovom pesmom koji je objavljen na njegovoj zvaničnoj Youtube stranici snimao jednim delom u mojoj kući, dakle, nije mi bio nepoznanica. Ipak sam bio iznenađen onim što sam čuo.

Ali, krenimo redom. Kažu da je velika subota, dan pred Uskrs, dan tišine kada se u miru sprema kuća i priprema trpeza za veliki praznik. Ispostaviće se da je taj dan bio sve, samo ne dan tišine. Mada je dobro počelo na Spratu, klubu koji se nalazi u Cetinjskoj ulici, omiljenoj destinaciji mladih svih uzrasta iz Beograda i šire. Počelo je nastupom Lole Miković,  koje se možda sećate od pre desetak godina kada je kao srednjoškolka predvodila bend Stepa. U međuvremenu je porasla, i bukvalno (čini mi se da tada nije bila visoka kao danas) i muzički. Iako je dok je bila u Stepi njena muzika bila starija nego što bi se dalo zaključiti po njenim godinama, u međuvremenu je Lola dobila na sigurnosti/ samopouzdanju pa se to odrazilo i na ono što čujemo. Reći ću da mi je tokom slušanja na pamet padala Džoni Mičel (što je najveći mogući kompliment u mom svetu) i to nije bilo neočekivano, ali ću dodati da mi je asocijacija bio i Frenk Sinatra, naročito tokom izvođenja poslednje njene pesme izvedene te večeri, što je već manje očekivano. Lolu je publika dobro primila i pažljivo slušala pa mislim da može biti zadovoljna svojim nastupom. Naravno da ni ona nije skroz izbegla žamor iz publike koji je neizbežan na „one (wo)man show“ nastupima, kao što ga nije izbegla ni glavna zvezda večeri iako je Stiv Gan imao protivotrov koji je donekle pomogao.  Problem žamora u klubovima pri izvođenju tihe muzike se može rešiti samo na dva načina – izuzetnim kvalitetom pesama ili izvođenja ili obe te stvari (ali stvarno izuzetnim!) uz zanimljivu priču između pesama sa po mogućstvu sedećom publikom ili prosto pretvaranjem tihe muzike u buku.

Americana: Waiting Around To Die

Prošlo je skoro deset godina od poslednjeg nastupa Luke Benčića i drugova u Elektropioniru (dana 04.06.2016.) u okviru četvrtog izdanja na žalost odavno nepostojećeg “Americana Night Festivala”. Nema se šta puno dodati onome što sam o My Buddy Moose tada napisao: Od My Buddy Moose čovek uvek, ali baš uvek, dobije ono što očekuje – neiscrpnu energiju i beskompromisnu svirku. Frontmen Luka Benčić koji izgledom i frizurom izgleda kao da je pobegao iz benda Small Faces iz perioda Itchycoo Park circa 1967. drži sve konce u svojim rukama. Matko, Ištvan i Jasmin ga u stopu prate. To je bend koji objedinjuje sve ono najbolje što je rok muzika dala – od catchy refrena British Invasion grupa iz šezdesetih, energije protopunk bendova s početka sedamdesetih The Stooges i MC5, steady rock svirke američkih cow-punk grupa iz osamdesetih, osećaja za baladu country rockera…i oni sami kažu da je Cosmic American Music po definiciji Grema Parsonsa ono što sviraju…

„Najbolji rokenrol bend na svetu” kako sami za sebe kažu, protutnjao je kroz Beograd, ne ostavljajući ranjene za sobom. Edi Spageti (bas), Metal Marti Čendler (gitara) i Kristofer “Čango” fon Strajher sviraju rokenrol čiji su glavni sastavni delovi hard rok i pank plus strahovito ubrzani i glasni kantri koji je uveden u njihovu muziku albumom iz 1997. godine,“Must’ve Been High”. Danas ga samo izvežbano uho može čuti kroz buku koju ovaj pakleni trio pravi, ali i to je dovoljna da privuče čak i one poput mene kojima kombinacija hard roka i panka više ne prija (ako je ikad i prijala!).