Parni valjak neka melje!

Da! Kad izađete sa koncerta najveće grupe nastale desetih godina XXI veka u Srbiji osećate se kao da vas je pregazio parni valjak. Neverovatnu količinu energije emituje bend. Koncentrisani šezdesetominutni nastup može se izdržati ili ako ste mladi ili ako imate dobru kondicionu pripremu u vidu redovnog pohađanja rok koncerata. Moja baterija je po ovom drugom osnovu nekako izdržala do kraja. S druge strane, tih šezdeset minuta je proletelo dok trepneš okom. Drugi bendovi se bave planiranjem set-liste kojom se po želji diže i spušta tenzija, pravi se redosled pesama sa postavljanjem hitova na strateška mesta na početku, sredini i kraju plejliste da bi se držala pažnja publike. Kod Artan Lili to ne važi iz prostog razloga što su sve njihove pesme hitovi! Kod njih je pri pravljenju set-liste jedino pitanje koje pesme izbaciti. Dakle, publika zna sve tekstove napamet i ne štedi grla a ni noge. Ne štede se, bogami, ni Artani. Kad se sve završilo, bili su “gola voda”.

Ja sam zadnji romantik na ovom svetu…

Dukat nije progovorio ni jedne reči do poslednje pesme regularnog dela koncerta. Nikome to nije smetalo u prepunom KC Gradu (350-400, po prodatim kartama i spisku), jer za ulazak u muziku Stray Dogga iz spoljašnjeg sveta nije poželjna nikakva distrakcija. Svaka direktna verbalna komunikacija bi samo narušila prepuštanje publike.

Ređale su se pesme prilagođene ovom mestu i ovom trenutku. Sa prvog albuma čuli smo „Drunk“, „Almost“ i „Crimson Moon“, sa drugog „Disappear“, „Time“, „Fire’s Never Wrong“ i „1 2 3“, sa trećeg „Away“, „Blind Love“ i „No One But You“ i, sasvim logično, najviše, čak osam pesama sa četvrtog, čija je promocija i bila te večeri. Jedina koja nije izvedena je bila „Too Much Madness“. Izvedena je, kao jedan od biseva, i „Nebeska Tema“ Vlade Divljana. Dakle, ukupno devetnaest pesama, u aranžmanima potrebnim za postizanje rok ugođaja. To jer jedna od lepih osobina Stray Dogga – prilagodljivost. Ako sviraju u rok klubu, sviraju sirovi rok. U koncertnoj dvorani – sofisticirani rok. U kulturnom centru sa sedećim mestima – akustična svirka! Neke pesme imaju više različitih aranžmana, pa se mogu čuti u svakoj od tih prilika, neke su samo za neku od njih. Stare pesme su izvedene standardno dobro, uz Dukatovo besprekorno pevanje ove večeri. Njegovi i Markovi gitarski dueli koji su ranije bili prilično neravnopravni (Marko je dominirao) sada već počinju da liče na one vatromete Duane Allmana i Dickie Bettsa iz Allman Brothers Banda (dobro, de, samo kažem da liče!), čak je sličan i taj „bluesy feeling“. Nisu pesme Stray Dogg formalni bluz, ali taj „feeling“ je nemoguće ne primetiti, posebno u živoj izvedbi.

Long Live The King!

Nešto se dogodilo za ovih godinu dana, od novembra 2017. i nastupa Kralja Čačka na prvom "Zvuku Beograda" na istom ovom mestu. Nešto se dogodilo sa njegovom popularnošću. Tada je bilo prisutno, koliko se sećam, oko 400 ljudi. Godinu dana kasnije, karte su planule u rekordno kratkom roku pa je Amerikana sala bila ispunjena kao retko kada (sličnu gužvu pamtim samo na nedavnom takođe rasprodatom humanitarnom koncertu Eve Braun), po mojoj proceni bilo je osam stotina prisutnih. Dakle, došlo je do tog željenog skoka – povećanja broja posetilaca bez pravljenja bilo kakvih kompromisa. Muzika Kralja Čačka, brušena više od deset godina po beogradskim klubovima, novim albumom je dovedena na onu poziciju kojoj jer Nenad Marić sve vreme težio a koju je vrlo teško dostići – da istovremeno bude i alternativna i prihvatljiva širem krugu publike. Tu novu publiku je po mom mišljenju „zahvatio“ iz mase koja podržava Darka Rundeka i Đorđa Balaševića (da se manemo onog već dosadnog, uostalom i ne baš tačnog, poređenja sa Tom Waitsom). Nemojte odmah da se žestite, polako, objasniću!