O knjizi Terri Thal - My Greenwich Village: Dave, Bob and Me (2023, McNidder&Grace)

Lepo je primetio Erik Andersen, jedan od pripadnika folk scene Grinič Vilidža: „Evo jedne knjige u kojoj se pominje Dilan, koju će Dilan stvarno pročitati“. Dobra reklama za Teri Tal, danas dobrodržeću ženu od 85 godina koja svakako ima šta da nam kaže o svom životu, a i o Dilanu i drugim akterima scene o kojoj piše. Dok u ranije opisanoj knjizi Elajdže Volda „Dylan Goes Electric!“ vidimo Dilana koji folk zajednicu „vrišteći odvlači u pop i rok“ u prelomnoj 1965. godini, memoari Teri Tal nam otkrivaju neophodnu predigru tih dramatičnih događaja. To je vreme kada je ta ista zajednica, iz svoje privilegovane pozicije na kulturnim linijama fronta, pokušavala da Dilana ukalupi u sopstvene političke i ideološke okvire.

Napisala je Teri knjigu koja bi se pre mogla zvati samo „Moj Grinič Vilidž“ bez onog nastavka, jer u njoj detaljno opisuje život sa svoja tri životna partnera od kojih nijedan nije Bob Dilan – koji je ipak, uz prvog muža Dejva Van Ronka, obezbedio mesto u naslovu. Teri Tal je zaista bila prva osoba koja je upravljala karijerom mladog Dilana, tek pristiglog u Njujork. Ona je snimila njegove prve demo snimke u Gaslight Café-u u septembru 1961. godine, pokušavajući da mu preko tih traka osigura prve svirke. Ipak, u knjizi od preko tri stotine strana tom menadžerisanju posvećeno je tek jedno ne mnogo dugo poglavlje, iz kojeg se može zaključiti da ono i nije bilo baš uspešno, jer mu je ugovorila tek nekoliko nastupa tokom tih nekoliko meseci. Prijateljstvo je, pak, trajalo nekoliko godina.

Situacija se malo popravila u odnosu na onu s početka godine. Da li je tome doprinela pojava novih izdanja „teškaša“ tipa The Rolling Stones ili Džek Vajt ili se kvalitet podigao sasvim slučajno nije mnogo bitno ali da se podigao, podigao se! Neću ovoga puta pisati o Stounsima i Vajtu jer sam to već uradio svojim recenzijama njihovih prethodnih albuma pa bih se uglavnom ponavljao. Neću pisati ni o Džesi Velsu koga sam prethodne godine prekomerno hvalio jer njegovo ovogodišnje izdanje je em inferiorno u odnosu na bilo koje od prošlogodišnjih em nema ama baš ništa novo da se kaže. Njegova hiperprodukcija je uzela svoj danak. Tako da ćemo odmah preći na ono što sam procenio relevantnim ali pre toga kao i obično Spotify plejlista koju možete preslušati OVDE.

14.05 – 14.07. 2026

Leto je počelo, dakle na redu su letnji festivali. Exit se ove godine iz poznatih razloga - izostanak podrške iz budžeta Republike Srbije zbog podrške studentima - neće održati u Srbiji, ali je održan Arsenal Fest a u toku su ili će se održati mnogi drugi. Ove godina nisam planirao da ih posetim, ali nikad se ne zna, pa ako se ipak zateknem na nekom svakako ćete dobiti izveštaj. Što se tiče novijih izdanja, stvari polako ali sigurno dobijaju ubrzanje jer su se pojavili kvalitetni albumi poznatih izvođača što ćete čitati u sledećem Dnevniku jer ovaj je kao što ćete videti posvećen uglavnom domaćim. Tu krize nema, čak bi se moglo reći da je ovo jedna od boljih godina, jer za razliku od prethodnih kada su predmet naše pažnje bili albumi koji nisu nalazili put do malo šire publike, sada se pored kvaliteta događa i odziv slušalaca (tu pre svega mislim na Električni Orgazam, Kliniku Denisa Kataneca i Oxajo).

Plejlista je kao i obično na Spotify-ju, na OVOM linku.

Evo i albuma koji su ušli u moj izbor: