Blog
11.03.2026 – 13.05.2026
Nastavlja se „mršava“ godina i ništa ne nagoveštava da će se nešto zanimljivo dogoditi. Počinjem da se pitam da li se tu radi o realnom stanju stvari ili o mom zasićenju. Kao da me više ništa u muzici ne može iznenaditi (a ni oduševiti, na žalost) posle pedeset i kusur godina aktivnog slušanja muzike. Zato će ovaj, osamdeset i drugi Dnevnik muzičkog eklektika biti kratak, kao što je kratak i ovaj uvod. Možda ćete ipak nači nešto vama zanimljivo, jer i ja sam bar nešto našao.
Spotify plejlistu sa pesmama sa albuma koji se nalaze u DME#82 možete naći OVDE
Početak 2026. godine je blago rečeno očajan, u svakom pogledu. Što se tiče situacije u svetu i kod nas neću ništa da vam pričam, znate i sami. Što se tiče muzike, ništa bolje. Sve češće se pitam da li će se muzika jednog, ne tako dalekog dana ugasiti sama od sebe. Zamislite situaciju da ujutro otvorite oči, mašite se za mobilni telefon da pustite nešto za buđenje kad ono – ćorak. Nema zvuka, tišina. Ukucate omiljeni bend u pretraživač i – ništa. Zero. Nula. Nada. Prazne baze podataka. Sve obrisano. Zvuči kao negativna utopija ali, realno, da li vi od ovog sveta očekujete nešto pozitivno?
Srećom, još se nije desilo tako da nastavljam da se zlopatim u potrazi za ičim suvislim o čemu bih mogao napisati par rečenica. Za sada bez uspeha, ali svaki dan rađa novu mogućnost. Nada umire poslednja.
Ipak se na kraju ponešto pronašlo. Pročitajte ako imate volje.
15.10.2025 – 19.12.2025
Novembar je mesec kada se tradicionalno pojavljuju godišnje liste časopisa Mojo i Uncut, dva za mene najrelevantnija mesečnika koji se bave rok muzikom. Kako godine prolaze, te njihove liste su mi sve manje bitne i sve manje se podudaraju sa mojim muzičkim ukusom. Trebalo je da odavno prestanem da ih pratim, ali navika se čovek teško oslobađa. Kako je rok muzika gubila kontekst, revolucionarni potencijal i samim tim i značaj, tako se na njihovim listama sve više odomaćivao pop – lepe pesme za dobro raspoloženje. Kad je već pop, što ne bi bio brit-pop? Oba magazina imaju sedište u Londonu, u istoj ulici pa i zgradi, i imaju istog vlasnika ako se ne varam, tako da je logično da su im i liste slične, lokal-patriotski obojene. Pošta ja englesku scenu pratim letimično i sa vrlo malo simpatija, logično je da mi se njihove liste ne sviđaju. Nekada mi je Uncut bio draži, jer je veću pažnju obraćao na američku scenu, ali i ta distinkcija se polako gubi pa su im liste sve sliičnije. Ove godine i pobednik je isti – grupa Pulp i njihov lider Džarvis Koker sa albumom“Some“. Ne mogu da kažem da je album loš, jer nije loš, ali mogu da kažem da je Džarvis Koker i dalje Džarvis Koker, britpop je i dalje britpop a moj ukus i dalje moj ukus pa je ostala ista meta isto odstojanje. Na obe liste su manje-više slična imena, pretežno sa Britanskih ostrva (Mojo je čak izdvojio Amerikanu u posebnu listu, uz liste drugih podžanrova) koja su vrhunac popularnosti doživela pre trideset i više godina. Nema čak ni pokušaja da se napravi poveznica sa aktuelnom muzičkom scenom pa ovi nekad cenjeni magazini uveliko postaju pandan tribute bendovima – super pišemo ono što je već davno napisano. Da ne govorimo o stavu – stav kao da je nekim dekretom zabranjen, pa me ne čudi da nema ni pomena Džesija Velsa, kao primeru muzičara koji kritički progovara o današnjem svetu. Što se mene tiče, očekujem da ću u godinama koje slede nestati potreba da pratim ove liste, čak i iz puke radoznalosti.
Ni u Srbiji ništa novo, politička situacija se ne smiruje, mada izgleda da smo oguglali na nju, pa nema nekih pomaka, ali zato na muzičkoj sceni ima noviteta koji zavređuju pažnju. Svaki novi album koji objavi Milan Glavaški privuče moju pažnju, pa tako i ovaj najnoviji, koji je pravljen u sadejstvu sa sinom, a i KoiKoi, od kritičara najhajpovaniji srpski bend ovoga trenutka, je objavio novi album. Stiže i dugo očekivani novi album subotičkih prijatelja iz Wooden Ambulance. Više o tome u odeljku „Domaća izdanja“.
Spotify plejlistu koja je znatno obimnija nego inače možete preslušati na linku Dnevnik muzičkog eklektika – Preslušavanje (80)
30.08 – 30.09.2025
Mesec septembar je obeležen proglašenjem pobednice takmičenja koje organizuje Fondacija „Milan Mladenović“ za najbolju pesmu prethodne godine. Šestu po redu godišnju nagradu je ovoga puta dobila potpuno anonimna autorka iz Makedonije Elena Vasova, koja do sada ima objavljene dve pesme na YouTubeu. Jedna od njih, „Ljubov“ je, dakle, pobedila, u konkurenciji grupa i izvođača iz superfinala od kojih se niko ne može pohvaliti da je dobacio do albuma. Iskristalisalo se, kako se čini, da je Nagrada „Milan Mladenović“ za najbolju pesmu namenjena talentovanim mladim autorima/grupama kojima treba pomoć za postizanje vidljivosti na pretrpanoj internet medijskoj sceni. Zato mislim da je nagrada otišla u prave ruke i iskreno se nadam da će pomoći mladoj, simpatičnoj kantautorki da dođe do brojnije publike jer to i ona i pobednička pesma svakako zaslužuju.
Što se svetske scene tiče, jedna od tema bila je odnos rok muzičara prema konfliktu u Gazi. Nije se mnogo muzičara javno i jasno oglasilo o ovoj kontroverznoj temi, čak je i notornom aktivisti Bono Voksu trebalo skoro dve godine da izađe sa vrlo izbalansiranom izjavom o tim događajima pa je bio izložen kritikama. Grupa Radiohead je prošla još gore – Džoni Grinvud je napadan u štampi zbog nastupa u Izraelu tokom trajanja sukoba, kao i Tom Jork koji je prozivan na koncertima da se jasnije izjasni i osudi genocid u Gazi. On je to i učinio nazvavši Natanjahua ekstremistom, što nije smirilo pro-palestinske aktivističke grupe da zatraže bojkot Radioheada zbog čestih nastupa u Izraelu. Za razliku od Radioheada, Rodžer Voters (ex-Pink Floyd) koji je poznat po svojim radikalnim stavovima nije štedeo reči kritike upućene izraelskim vlastima i podrške zabranjenoj pro-palestinskoj organizaciji „Palestine Action“ čime je sebe izložio mogućem krivičnom gonjenju u Velikoj Britaniji. Podršku Palestini pružili su i Brajan Ino, Peti Smit, Rage Against The Machine i mnogi drugi. Ako je verovati poslednjim vestima, stupilo je na snagu primirje i počelo delimično povlačenje izraelskih trupa iz Gaze, pa se nadam da će prestati masakriranje nedužnih civila ali i da će doći do oslobađanja talaca, pa će i naši dragi rokeri moći da odahnu što se izjašnjavanja tiče.
Dnevnik broj 79 ima šest prikaza isključivo stranih albuma jer domaćih koji bi mi bili interesantni nije ni bilo. Žao mi je što nisam napisao bar nešto o novom albumu Ane Tivel koji mi se baš svideo, ali i o trećem ovogodišnjem albumu Džesija Velsa jer bi to ipak bilo previše. Mislim čak i da mu ta hiperprodukcija u koju se upustio neće doneti ništa dobro ako tako nastavi. Ne mora se objaviti baš sve što se snimi čak i ako je dobro jer slušaoci lako mogu da se zasite.
Spotify plejlistu možete čuti OVDE
