Greg Freeman – Burnover

…„Burnover“ (moglo bi se prevesti kao „Vatrena stihija“) je, slobodno se može reći, nastavak prvog albuma jer njegovo slušanje proizvodi identičan osećaj. Ne čudi to ako se zna da su ga snimili isti barlingtonski muzičari koji su, kako reče Greg, bili na raspolaganju u trenutku snimanja. Ekipa je u odnosu na prvi album brojčano smanjena, sa sedam na pet muzičara, i to iz praktičnih razloga formiranja benda za turneju….

Ploča se kao što rekoh, snažno naslanja na album „I Looked Out“, ali ipak ide korak dalje. Čvršća je ali i raznovrsnija, i stavlja Frimenovu poetiku u prvi plan. Njegove pesme koriste sasvim originalne pesničke slike poput one iz pesme „Salesman“ koja možda najbolje odslikava album. Uvodna strofa ide ovako (u mom slobodnom prevodu): „Svetlost je provela tvoj život obavijajući te; i uvek pronalazeći tvoj oblik; a sad lebdi poput mrtvog-pijanog putujućeg trgovca; koji te traži od vrata do vrata.“ Moraćete sami da istražite dalje, ali pesma je filozofske prirode i govori, najšire posmatrano, o životu i smrti.

Nema u Frimenovim pesmama ni trunke politike, već samo razmišljanja o životu i ljubavi. Tekstovi su, ako ćemo ih okarakterisati jednom rečju, kontemplativni. Frimenov muzički izraz je smešten u okvire rok žanra, sa polazištem iz alternativnog kantrija. Njegove najbolje pesme imaju i „riff“ i „hook“ bez kojih nema prave rok pesme. Imaju i gitarska sola, i ona u najboljoj tradiciji rok muzike. Od najšire publike Grega Frimena dele za prosečnog slušaoca prezahtevni tekstovi i pesme preduge za nivo pažnje tik-tok generacije. Voleo bih ipak da nisam u pravu i da je pojava ovog mini-talasa mladih rokera najava promene pristupa konzumacije umetnosti kod (naj)novih generacija…

Kompletnu recenziju pročitajte OVDE.

Ocena: 8.37/10

---

Geese - Getting Killed & Cameron Winter – Heavy Metal

…Naznake načina pevanja čvrsto je definisan  na solo albumu Kamerona Vintera „Heavy Metal“ s kraja prošle godine koji će ipak ući u konkurenciju za ovu, koji je u stvari bio inicijalna kapisla uspeha grupe „Geese“. Taj zanimljivi, svedeni, singer/songrajterski album je sam po sebi doživeo komercijalni uspeh koji je nadmašio prva dva zvanična ostvarenja grupe „Geese“, albume „Projector“ (2021) i “3D Country (2023). Razlika koju je napravio „Heavy Metal“ je pre svega u izvlačenju vokala u prvi plan, ispred muzičke pratnje, što uvek znači i približavanje publici bukvalno i figurativno. Kameronov vokal je pravo blago grupe „Geese“ i njegove transformacije su ono što usmerava grupu u ovom ili onom pravcu, čak i u okviru jedne pesme. On može da reži, da recituje, da peva falseto, sve podjednako uverljivo. Zvuk grupe duguje svim tim njujorškim bendovina, od Velvet Underground, Television, Suicide, Strokes, Parquet Courts pa čak i Talking Heads-ima, ali nije kopija nikoga od njih već nastavljač te bogate tradicije. Muzička povezanost među članovima benda je izuzetna što je sasvim logično, s obzirom da sviraju zajedno od 2016. a tada su imali po 14-15 godina. Zato se dobija utisak da je to jedan organizam sa svojim organima i organelama koji funkcionišu u savršenoj korelaciji.

„Getting Killed“ ima jedanaest pesama od kojih su do sada tri objavljene kao singlovi (Trinidad, Taxes i 100 Horses) ali neke druge, kao “Cobra” i “Au Payes du Cocaine” imaju možda i više strimova. Imali su milion i po slušalaca prošlog meseca na Spotifaju, a dobro su prošli i na listama najboljih albuma za 2025 godinu. Gotovo da nema takve liste na kojoj ih nema. Naći će se svakako i na mojoj listi, s tim što će Kameronov solo album biti za nijansu bolje plasiran.

 Kompletnu (zajedničku) recenziju  pročitajte OVDE.

Ocene: Geese – 8.23/10 / Cameron Winter – 8.27/10.

---

Peter Stampfel - Song Shards

O legendi se mora nešto reći. Možda neće biti još mnogo prilika. Ako niste znali, radi se o čoveku koji je u Njujork došao iz Milvokija krajem pedesetih, da bi dočekao Dilana 1961, i naselio se tamo gde treba – u ulici MekDugal, u Grinič Vilidžu. Imao je te 1961. 23 godine, gitaru i želju da svira folk. Ispostavilo se da to neće biti običan folk kakav su svirali Vudi i drugovi, već nešto ako ne sasvim novo, onda dovoljno novo da se nazove psihodelični folk. Ja sam ga postao svestan prilično kasno, 1995, sa pojavom knjige Alternative Record Guide magazina SPIN u kojoj je album „Have Moicy“ iz 1976. koji su potpisali Majkl Harli, The Unholy Modal Rounders Pitera Štamfela i Džefri Frederik & The Clamtones dobio ocenu 10 i plasman u Top 100 ploča alternativne muzike. Nije tada bilo lako doći do te ploče pa sam morao da sačekam vremena rasprostranjenog interneta da je se dokopam. Sad znam da je to u suštini ploča „roots“ muzike koja se tada po toj knjizi smatrala altenativnom jer u svesti prosečnog rok konzumenta „roots“ muzika praktično nije postojala. Najviše ju je protežirao čuveni rok kritičar Robert Krajstgau iz Vilidž Voisa koji ipak nije bio kontributor pomenute knjige.

Bitnije je ipak za Štamfelovu karijeru ono što se događalo šezdesetih godina XX veka, kad je bio član dve kultne grupe: The Fugs i Holy Modal Rounders. Iako slične, ipak se razlikuju. Prvi su nastali Holy Modal Rounders i to kao duo Štamfela (bendžo i violina) i Stiva Vebera (gitara) koji izvode „roots“ folk toliko sirovo i samosvojno da nailaze na potpuno nerazumevanje tadašnje folk zajednice zadojene iz današnje perspektive sterilnom muzikom Peter, Paul & Mary i  Pit Sigerovih The Weavers. The Fugs su bili još drastičniji, što ne čudi ako se zna da su ih činili pored ove dvojice i beat-pesnici Ed Sanders i Tuli Kupferberg i bubnjar Ken Viver. The Fugs su po mom mišljenju jedan od prvih rok bendova koji su ikad postojali. Jesu izdali svoj prvi album nekoliko meseci posle Dilanovog „Highway 61 Revisited“ da bi bili baš prvi, ali ono što se na njemu može čuti najpre se može opisati kao rok muzika (poslušajte pesmu „I Could’t Get High“ – imajte u vidu da je objavljena krajem 1964. godine). Negde 1966. u priču ulazi Sem Šepard, tada već etablirani dramski pisac, u ulozi bubnjara. Vorhol i Barouz su redovni na svirkama oba benda, čak ih je Vorhol razmatrao kao opciju za svoj Factory projekt za koji je ipak izabrao Velvet Underground. Sve ovo pričam da bih današnjem čitaocu približio lik i delo ovog značajnog ali na žalost danas potpuno nepoznatog avangardnog umetnika.

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_nYFeC7hezQZbtRBsr-97AcYoWU6F4Y2kc

Najnovije njegovo diskografsko izdanje se sa razlogom zove „Komadići pesme“ jer se sastoji od tačno 46 zvučnih segmenata koji traju između 8 sekundi i 3 minuta i dvadeset i osam sekundi koji bi mogli biti prave pesme, i to odlične pesme, da je autor još poradio na njima. Svestan da mu vreme izmiče (ima 87 godina) rešio je, uz pomoć kćerki i prijatelja, da ih ovekoveči takve kakve su. Nedovršene ali beskrajno šarmantne. Pesme je podelio u nekoliko kategorija: stoički džinglovi, soul džinglovi i džinglovi iz četrdesetih godina prošlog veka kojih se seća iz detinjstva (to su oni najkraći). Nije jasno da li „mudrosti“ tipa „God may be indifferent, but the spirits never are“ ne znajući pri tome da li pod „spirits“ podrazumeva duše ili alkoholna pića, ili „The obstacle is the way; Ego is the foe; Stillness is the key“ koje predstavljaju ceo tekst pesama nazvanih po svom prvom stihu treba shvatiti ozbiljno, ali u Stampfelovom izvođenju nema ni trunke ironije, samo ljubavi i vere u to što radi. Svakako da otac frik-folka nije svačija šolja čaja ali lepo je videti da neko i u svojoj 86. godini ostaje veran svojim andergraund počecima.

Ocena: 8.20/10

 …

Ostali strani albumi:

Ryan Davis and the Roadhouse Band - New Threats From the Soul (indie rock, 8.19/10); Mavis Staples - Sad And Beautiful World (soul, 8.15); Brandi Carlile - Returning To Myself (folk rock, 8.12/10); Neko Case - Neon Grey Midnight Green (indie folk, 8.10/10); Madi Diaz - Fatal Optimist (indie folk, 8.10/10); Robert Plant - Saving Grace (alt country, 8.10/10); Holly Golightly – Look Like Trouble (alt country, 8.05/10); Jesse Sykes & Sweet Hereafter - Forever, I've Been Being Born (indie folk, 8.05/10); Rix - Legacy, Vol.1 (blues, 8.02/10); Annahstasia – Tether (pop, 8.01); The Pink Stones - Thank The Lord…It's The Pink Stones (americana, 8.01/10); Katie Schecter – Empress (soul, 8.01/10); The Devil Makes Three – Spirits (alt country, 7.97/10); Shelby Means - Shelby Means (bluegrass, 7.95/19); Pulp – More (indie pop, 7.94/10); Amanda Shires - Nobody's Girl (americana, 7.92); The Mountain Goats - Through This Fire Across From Peter Balkan (indie rock, 7.90/10); Caroline Spence - Heart Go Wild (americana, 7.88/10); St. Paul And The Broken Bones - St. Paul And The Broken Bones (soul, 7.87); Rianne Downey - The Consequence of Love (country, 7.87); Lydia Luce – Mammoth (folk, 7.86/10); Jon Batiste - Big Money (jazz, 7.84/10); Dar Williams - Hummingbird Highway (folk, 7.81); Hotel Lux – The Bitter Cup (indie rock, 7.76/10); Kendra Morris - Next  (soul, 7.75/10); Black Lips - Season Of The Peach (indie rock, 7.71/10); Madison Cunningham – Ace (folk rock, 7.68); The Lone Canary - Dime Store Horses (folk, 7.65/10); The Little Unsaid - Stay Fragile All Across This Cold Frontier (indie rock, 7.65/10); Hannah Frances - Nested In Tangled (indie folk, 7.59/10); Katie Spencer - What Love Is (folk rock, 7.55/10); Daniel Antopolsky - The Ballad Of The Stable Boy (folk, 7.50); CMAT - Euro-Country (pop, 7.49/10); Matt Maeson - A Quiet and Harmless Living (indie rock, 7.45/10); Rhett Miller - A Lifetime Of Riding By Night (indie folk, 7.40/10); Joanne Robertson – Blurrr (indie folk, 7.40/10); Stereolab - Instant Holograms On Metal Film (indie pop, 7.25/10); Rosalia – Lux (world, 6.65/10).

Domaći albumi

Ovoga puta imam o čemu da pišem u ovom odeljku. Ne samo da su između dva Dnevnika izašla čak četiri albuma iz moje zone interesovanja nego su sva četiri odlična, pa su i prikazi duži i detaljniji.

Vashy – Dobili ste vaši

Milan Glavaški i sin, pisalo bi na tour-busu kojim bi grupa Vashy pošla na turneju po južnoslovenskim zemljama da promoviše album „Dobili ste vaši“ da su vremena malo bolja. Na žalost, u južnoslovenskim zemljama buja fašizam i nazadnjaštvo svake vrste, ksenofobija i mržnja prema drugosti tako da se turneja verovatno neće dogoditi. Sve su slabije i kulturne veze, što se vidi i iz mog Dnevnika – ove godine imam samo jedan album iz Hrvatske i jedan iz BiH, sasvim spontano. Jednostavno, do mene više ne dolaze informacije iz susednih država nekadašnjom učestalošću. Govorim ovo jer je baš Milan taj koji je insistirao na saradnjama muzičara iz regije, pa je, kao što znamo, poslednja verzija njegove grupe Rebel Star bila komponovana od muzičara iz Hrvatske. Ovoga puta se opredelio za ostanak u svoja četiri zida i za saradnju sa svojim sinom. I opet se pokazalo da Milan ostaje Milan, s kim god da svira. Uvek njegova muzika ima jak lični pečat pa uvek ostaje prepoznatljiv – već posle nekoliko taktova jasno je da je to Milanova ploča. Ne želim time da umanjim doprinos sina Andreja, koji je na albumu svirao bubnjeve i perkusije, tim pre što je ovoga puta ritam vrlo prisutan, povremeno i dominantan u zvučnoj slici. Recimo, pesma „Geto“ sa jakim fank prizvukom. Reči pesama su Milanovo delo, a i teme koje ga opsedaju ostaju iste. Međuljudski odnosi, suživot sa prirodom i pogrešne postavke sveta u kome živimo su stalne preokupacije. Pesma koja mi je najbolje “legla“ je „Duboko“, možda zato što me najviše podseća na stare Rebel Star pesme. Interesantna je i pesma „Svoj“ koja me verovatno zbog teksta podsetila na Balaševića. „Slike sa plaže“ takođe treba pomenuti kao još jednu pesmu koja će se tražiti na koncertima (ako ih bude, jer Glavaški ne garantuje da će ih biti), kao i uvodnu „Triptih u plavom“. Kako sam krenuo pomenuću ih sve, i to bi jedino i bilo pošteno. Prosto, nema velikih razlika u kvalitetu pesama, samo je pitanje ličnog ukusa koja će vam se više svideti. Naravno, pod uslovom da ste fan Miće Glavaškog, bar onoliko koliko sam to ja.

Ocena: 8.33/10

---

KoiKoi – O sreći u snovima

Nekako sve izgleda savršeno kad se pogleda KoiKoi. Lepi, mladi i pametni kakvi su, uspeli bi i da nisu talentovani, a pošto im talenta ni u kom slučaju ne manjka, ne čudi što su na najboljem putu da baš uspeju. Kod profesionalnih pratilaca muzičke scene već jesu, pošto su među kritičarima trenutno najcenjeniji bend. Ni publika ne reaguje ništa manje entuzijastično. Takve pozicije drže iz realnih, sasvim opravdanih razloga mada su se udaljili od polazne tačke definisane njihovim prvim albumom „Pozivi u stranu“ izašlim pre četiri duge godine. Tada mi je izgledalo, što sam i napisao u recenziji, da insistiraju na ravnopravnosti muškog i ženskog principa. Posle preslušavanja ovog odličnog albuma, čini se su od takve postavke umnogome odustali. Devojke su i dalje svirački prisutne u bendu ali se njihovi glasovi više ne čuju, bar ne u prvom planu. Nema više ni etno elemenata, ni raznovrsnosti - kako se moglo videti već po najavnim singlovima „Ponovo stran“ i „Ti imaš mir“ taj pravac je indie-rock. To nije samo po sebi loše jer album je koherentniji i stilski ujednačeniji od prvenca. Ostaje posle preslušavanja jak utisak da je Marko Grabež „izdominirao“ na vokalu, ostavivši ovoga puta u tom segmentu manje prostora članicama benda, što, nadam se, ne znači da će tako biti i ubuduće. Ono što je ostalo na tragu prvenca je originalni vizuelni identitet benda, a njemu su doprineli i reditelji spotova Raško Miljković (prvog) i Ivan Stojiljković (drugog).

Interesantno da je „Ponovo stran“ sniman u rudniku „Crveni breg“ sto metara pod zemljom uz pomoć Rudarsko-geološkog fakulteta a to meni izgleda kao namerna ili nenamerna posveta Vladi Divljanu koji je bio inženjer geologije. Album je introspektivan jer sve pesme (bez izuzetka) govore o unutrašnjem životu autora koji bi se možda mogao, mada nategnuto, povezati sa društveno-političkom situacijom u Srbiji. Naravno da ona, hteli mi to ili ne, utiče na svaki segment života, pa i na stvaralaštvo, ali se ovde ipak pre svega radi o „isterivanju“ ličnih demona. Najbolji dokaz za to je meni ne tako draga ali bitna pesma „Nemam oreol“ čiji je tekst vrlo jednostavan i vrlo signifikantan: „Nemam oreol, treba mi oreol, jer sam najbolji, treba mi oreol, da sebe volim“. Kada ovo povežemo sa temama iz „Ponovo stran“ i „Ti imaš mir“ jasno je da Grabež (ili kogod piše tekstove) u suštini traži način da se ponovo poveže sa samim sobom. Pošto je on izuzetno uspešan na svakom polju kojim se bavi (gluma, muzika) i spolja gledano nema razloga za nezadovoljstvo sobom moje je amatersko tumačenje da se možda radi o nekakvom unutrašnjem nespokoju koji je izvor tih njegovih problema.

Predivna „Blekstar“ koja je posveta Dejvidu Boviju ide u tom pravcu, i govori o smrti, baš kao i Bovijeva istoimena. Da li je slučajno što posle te velike pesme ide poslednja, „O sreći“ koja je više priča o sreći nego sreća sama? Naravno da nije slučajno. Jer, sreća nam u našim životima stalno izmiče. I kada je sustignemo, to bude samo na kratko, tek da osetimo njenu slast. Samo da bi nam se opet izmigoljila i da bismo nastavili  da jurimo za njom.

Ocena: 8.60/10

---

Wooden Ambulance – Backslides

Goran Grubišić je iz privatnih razloga dugo bio sprečen da se aktivno bavi muzikom što ne znači da ju je potpuno ostavio po strani. Čim su se stekli uslovi nastavio je tamo gde je stao sa svojom grupom Wooden Ambulance. „Backslides“ je osmi njihov album, ako računamo album remiksa i album sa muzikom iz pozorišne predstave. Poslednji pravi studijski album pre ovoga bio je „Redville“ iz 2019, dakle još pre koronavirusa pa bi bilo interesantno videti koliko se muzika WA promenila za tih za Gorana (a i za sve nas) dugih šest godina. Verovatno isto onoliko koliko i on sam (i svi mi), ali hajde da vidimo.

Prva preslušavanja su mi govorila da se Goran u muzičkom smislu vraća svojim post-rok počecima, što je najavio već na „Redville“ albumu, s tim da je ovoga puta otišao korak dalje. Muzički, ovo je post-rok ali post-rok sa ljudskim likom. Grubišić ima talenat da muzički pravac koji doživljavam kao hladan i otuđen očoveči i unese mu emociju. Još kad mu pomogne Anamarija kao u pesmi “Trying Hard/Hardly Trying” dobijemo prvi vrhunac albuma. Jedanaestominutna „Let’s Try“ je klasična „soundscape“ pesma koja dočarava otvoreni prostor dok je „Troubled Soul“ emotivna sama po sebi pa kad emociju dodatno pojača saksofon teško je ne rastužiti se. U sličnom tonu nastavlja sledeća pesma koja opet u naslovu sadrži igru reči „Mesec u senci/U mesečevoj senci“ i u svojih petnaest i kusur minuta raste i raste do monumentalnosti. Ko kaže da petnaestominutna pesma ne može biti interesantna i dinamična. Možda post-rok nije najsrećnije ime za ovakvu muziku, ali ona svakako prevazilazi rok, i po formi i po sadržaju i po kompleksnosti, a opet, koreni su joj u roku. Ako neko ima bolji naziv za nju, neka mi stavi do znanja, rado bih ga usvojio.

Ono što mene najviše frustrira kad pričamo o Wooden Ambulance je činjenica da nikako ne uspeva da se probije do šire publike iako kvalitetom to više nego zaslužuje. Da li je to do Subotice kao relativno male sredine, da li je do Goranovog nedostatka potrebe i želje da sebe gura u prvi plan, da li je do opšteg gubitka kriterijuma šta je dobro a šta ne, uspeh kontinuirano izmiče grupi Wooden Ambulance, pa se bojim da ni ovoga puta neće biti drugačije. Trudio sam se i trudim se da ih, koliko je u mojoj moći (a realno nemam neku moć!) da ih učinim vidljivijim, ali mi to slabo polazi za rukom. Pošto im moji pohvalni tekstovi ne pomažu mnogo, probaću da potaknem interesovanje povećanim slušanjem njihove muzike. To bi moralo da pomogne jer algoritmi streaming servisa su takvi da povećano slušanje povećava streaming sa generičkih plejlista streaming servisa. Broj tih „slučajnih“ slušalaca nekad ide i do 60%, s tim da mnogi od njih kad čuju neku muziku posle ciljano idu da je ponovo čuju. Tako se dolazi do širenja vidljivosti i to je način da fanovi pomognu bendu koji vole. Dakle, nije stvar samo u naplati od streaming servisa koja je mizerna sve dok ne počne matematika velikih brojeva, nego u širenju vidljivosti. Shvatam ja moje ispisnike koji vole da drže ploču u rukama, ali današnja muzička industrija je sasvim drugačije postavljena, mora se to imati u vidu. Kako god, ploča je objavljena i dostupna na raznim platformama (nisam siguran za fizičko izdanje), ploča je dobra, dakle, svi uslovi su ispunjeni da prionemo na slušanje. Od nas zavisi.

Ocena: 8.50/10

---

Turbo Trans Turisti – Važan i Veliki

…braća Mijušković su snimili dobar, zreo i promišljen album koji ipak nije izgubio ništa od onoga što je krasilo njihove rane radove. Ostala je nekonvencionalnost, eksperimentatorski duh i sposobnost za spajanje nespojivog, ali su svojim sazrevanjem dobili sposobnost nalaženja prave mere oneobičavanja pesama i iskustvo i znanje za pravljenje dobre, jasno strukturirane pesme. Očigledno su i sami svesni da u rukama imaju odličan materijal, pa su album izdali za Kontra (Srbija) i Los Angeles Agency (Hrvatska) koje će im, iskreno se nadam, omogućiti bolju promociju nego što su je do sad imali. Ako tako bude, uspeh im je zagarantovan…

 Kompletnu recenziju pročitajte OVDE.

Ocena: 8.67/10