Tema

Rate this item
(0 votes)

Dnevnik muzičkog eklektika – Promišljanje (40)

Pesma „In corpore sano“ se pojavila kao deo Triptiha (NOBL, In corpore sano, Mekano) 22 februara ove godine na jutjub kanalu Zemlje gruva, Konstraktinog prethodnog benda. Koncept „Triptiha“ su osmislile Konstrakta, Maja Uzelac i Ana Rodić. Autori muzike su Ana Đurić Konstrakta i Milovan Bošković. Režiserka videa Maja Uzelac. Poslata je na izbor za našeg predstavnika za Pesmu Evrovizije i tamo ubedljivo pobedila. Tako je sve počelo…

Konstrakta je zaista podigla region na noge. Ne sećam se da je neka pesma toliko uzburkala duhove u zemljama koje su nekad bile Jugoslavija. Ovaj tekst će pokušati da odgovori na pitanje zašto je izazvala tako burne reakcije, i pozitivne i negativne.

Pesma „In corpore sano“ je politička pesma. Tačnije rečeno, a da ostanemo na latinskom, suprapolitička. Objasniću. Obična politička pesma bi se bavila nekim segmentom društvenog života i propagirala bi vrednosti koje se konfrontiraju sa većinski prihvaćenim, ili bi povlađivala većinski prihvaćenim vrednostima. Ima konfrontacije na jednom nivou ove pesme (zdravstvena knjižica – socijalno osiguranje) ali to nije glavna poenta. Glavna poenta je iznad politike (zato „suprapolitička“), a to je prepuštenost pojedinca u savremenom svetu samome sebi (…srce samo kuca…), to jest dovođenje liberalne paradigme do apsurda, a manifestacija tog apsurda je prekarijat. Prekarijat je prećutni sporazum liberala i kapitala prema kojem se slobodna individua u ime slobode svojevoljno lišava stečenih kolektivnih prava, kao što su zdravstveno i penzijsko osiguranje, topli obrok, plaćeni prevoz. Da li se sve ovo može iščitati iz jedne pop pesme, pitanje je sad? Može, ako se čovek udubi i politički razmišlja, ali to se teško može očekivati od prosečnog slušaoca Pesme Evrovizije. Taj će ostati na površnim asocijacijama na COVID pandemiju i možda smatrati da je taj pristup passe, jer pandemija prestaje da bude tema (što ne znači da prolazi). Tako će i tumačiti čin pranja ruku kao epidemiološku meru, a ne kao simbolično pranje ruku od svega što nas okružuje a što nam se ne sviđa.

To pranje ruku je modus operandi generacije kojoj pripada Konstrakta (ne znam kojim slovom abecede je imenovana ta generacija). Ta generacija živi izolovana u svom, rekli bismo, paralelnom svetu koga ne dotiču teme i problemi prethodnih generacija. Ta generacija se ne bavi nacionalnim interesom, niti politikom u užem smislu (izbori, stranke) već se, na prvi pogled sebično, bavi pre svega sobom i svojim bitisanjem u ovome svetu. Reklo bi se da su samodovoljni pa i sebični kad ne bismo znali da je mnogo sebičnije prema sledećim generacijama raditi ono što su radile i još uvek rade generacije koje su joj prethodile. Njihova će, oslobođena nacionalnih mitova i nametnutih istorijskih predodređenosti, ako ne bude i ona zavedena,  za svoju decu obezbediti nekakav normalniji život. Pod jednim uslovom, da ne zloupotrebe tu slobodu koju su stekli.

: Bitlsi u dokumentarcu Pitera Džeksona (+petostruki CD)

Rate this item
(0 votes)

The Beatles: Get Back (dokumentarni film/mini serija)

The Beatles: Let It Be (5 CD Boxset)

Događaj meseca, godine, a za neke moje prijatelje i dekade je svakako, bar što se muzike tiče, prikazivanje osmočasovnog dokumentarnog filma “The Beatles: Get Back” režisera Pitera Džeksona na “Disney +” kanalu, sastavljenog od materijala koji je snimio Majkl Lindzi-Hog januara 1969. godine, u vreme snimanja pesama koje će završiti na njihovom poslednjem objavljenom, a pretposlednjem snimljenom albumu “Let It Be”,i priprema za njihov poslednji koncert, onog na krovu Epl studija u kome su snimali. Lindzi-Hog je mali deo tog materijala iskoristio za svoj dokumentarni film „Let It Be“, koji je izašao odmah posle izlaska istoimenog albuma, u maju 1970. Koncepciju koju je primenio Lindzi-Hog („kao muva na zidu“, tj snimanje bez rediteljskog upliva) primenio je i Džekson u svom filmu u tri nastavka, formalno mini seriji.

Toma protivu Plišanog podzemlja (povodom dva aktuelna filma)

Rate this item
(0 votes)

Dnevnik muzičkog eklektika: Promišljanje (38)

Ko će normalan povezati Tomu Zdravkovića i The Velvet Underground? Niko! Ne bih ni ja da se nisu sami povezali. Sticajem okolnosti, oba filma sam gledao istog dana, prvo dokumentarac Toda Hejnsa pa “Tomu” u režiji Dragana Bjelogrlića. To mi se poređenje samo nametnulo odmah posle odgledana oba filma. Shvatio sam da su oba ta muzička entiteta, inače vrlo visoko pozicionirana u mom muzičkom panteonu, dve krajnje tačke mog muzičkog ukusa. Shvatio sam i da do njihovog međusobnog obračuna mora doći, ako ni zbog čega drugog, onda da bih ja razrešio neke svoje dileme.

S jedne strane ringa stoji The Velvet Underground, avangardna njujorška muzička grupa koja je postala vidljiva zahvaljujući Endiju Vorholu, pop-art umetniku koji je s njom imao veze utoliko što ju je po rečima njegovog menadžera Pola Morisija više promovisao nego menadžerisao (vidi knjigu „Richie Unterberger: The Velvet Underground: White Light/White Heat“, strana 64) i to tako što ju je ubacio u svoj multimedijalni pop-art šou „Exploding Plastic Inevitable“ u svom „Factory“ studiju, naravno bez ikakvog Vorholovog upliva u muziku benda, jer njega muzika kao medij nije ni zanimala. Oni su po Endiju trebali da budu samo jedna komponenta multimedijalnosti i da po mogućstvu prave što veću buku (ovaj poslednji komentar je moj, ali proizlazi iz onoga što sam video u filmu “The Velvet Underground”!). Treba reći radi onih koji bi mogli izvesti pogrešne zaključke zbog pominjanja Vorholovog imena koje je neraskidivo vezano za termin pop-art, da Velveti nisu imali baš nikakve veze sa pop-artom, pravcem u vizuelnim umetnostima koji je proslavio Vorhola. Oni su bili upravo sve suprotno od simplifikovanih, pastelnim bojama obojenih pop-art remek-dela koja su, uprkos ironiji prisutnoj u djelima najistaknutijih predstavnika, ipak veličala kapitalistički konzumerizam (ili nisu? kao što stavlja pod sumnju Rolan Bart). Velveti su došli sa mračne, komplikovane strane, sa margine muzičkih kretanja, praktično iz podzemlja, i doneli muziku kakva do tada nije postojala.

Sa druge strane ringa je Tomislav Toma Zdravković, iz sela Pečenjevce, opština Leskovac, čovek iz naroda, koji je pokupio sve vrline i mane tog naroda iz koga potiče (i te, danas nepostojeće, zemlje u kojoj je odrastao).  Pevač šlagera i kafanskih pesama. Romantik, boem, ženskaroš, sklon piću i kockanju. Čovek koji svoju slobodu nije ograničavao slobodom drugih, čak i sebi najbližih ljudi. Čovek koji je umeo da napiše pesmu, muzički sasvim konvencionalnu, sličnu mnogim drugima, ali pesmu koja ima nešto u melodiji, tekstu ili načinu pevanja što može da dodirne ljudsko srce i dušu. Posebno onu nesrećnu. Nije Toma doš’o iz svile i kadife (iliti velveta, na engleskom) – i on je dotak’o dno života, gazio je on po srči bosanskih kafana, budio se mamuran u naručju nepoznatih žena, u jednom danu zarađivao mnogo i tokom večeri gubio sve. Verujem, na kraju krajeva, da nije baš neka velika razlika između njujorške heroinske tame i one alkoholne u balkanskim gudurama. Dakle, govorimo o dva čoveka sličnih godišta sa sličnim trnovitim putem do slave a i početak njihovih pravih karijera se poklapa jer i Lu Rid (i društvo) i Toma negde sredinom šezdesetih postaju vidljivi na muzičkim scenama Njujorka odnosno Jugoslavije, s tim što retko ko u to vreme uviđa njihov značaj. Mrtva trka, reklo bi se, ili, ista polazna pozicija.

Žene u popularnoj muzici 1970-ih (I deo) -Džoni Mičel

Rate this item
(0 votes)

Džoni Mičel: Žena razuma i osećanja ili

Don Huanova lakomislena kći

*****

Tell those girls that you’ve got German measles

Tell those girls that you’ve got germs

Tell those girls that you’ve got Joni

She’s coming back home.

(Blue Motel Room, Hejira, 1976)

*****

„Kad se prašina slegne, Džoni Mičel bi mogla da ostane najvažnija i najuticajnija osoba ženskog pola koja je snimala ploče u drugoj polovini dvadesetog veka“. Ovom pomalo rogobatnom formulacijom (koja na engleskom zvuči daleko bolje – female artist), urednik „AllMusic Guide“-a Riči Unterberger je, pretpostavljam, imao nameru ne samo da istakne kvalitet i značaj njenog dela, već i žanrovsku širinu koju svojim stvaralaštvom „pokriva“ junakinja ovog teksta. Iako se na folk sceni pojavila krajem šezdesetih,  ova Kanađanka je „procvetala“ početkom sedamdesetih postavši do kraja te decenije jedna od najznačajnijih autora rok muzike uopšte, pa će se zato tekst koji otvara priču o ženama u rok muzici sedamdesetih godina XX veka baviti samo njom.

Gore navedeni stihovi pesme „Blue Motel Room“ sa albuma „Hejira“ nisu tu slučajno. Oni govore o dve teme najvažnije za Džoni Mičel – interpersonalnim odnosima i putovanju. Pesme o interpersonalnim odnosima su bitan deo Džoninog opusa, bilo da se radi o odnosu sa partnerima, prijateljima ili kćerkom datom na usvojenje. Pesme s puta su još važnije, bilo da se radi o stvarnom ili spiritualnom putu o kome peva ali i o „bivanju na putu - on the road“ kao jednoj od najvažnijih mitologema rok muzike. Izvor i ishodište svih tih puteva puta je sloboda, koja je za Džoni Mičel početak i kraj svega.

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio