Koncerti
„Najbolji rokenrol bend na svetu” kako sami za sebe kažu, protutnjao je kroz Beograd, ne ostavljajući ranjene za sobom. Edi Spageti (bas), Metal Marti Čendler (gitara) i Kristofer “Čango” fon Strajher sviraju rokenrol čiji su glavni sastavni delovi hard rok i pank plus strahovito ubrzani i glasni kantri koji je uveden u njihovu muziku albumom iz 1997. godine,“Must’ve Been High”. Danas ga samo izvežbano uho može čuti kroz buku koju ovaj pakleni trio pravi, ali i to je dovoljna da privuče čak i one poput mene kojima kombinacija hard roka i panka više ne prija (ako je ikad i prijala!).
Tuarezi su drevan pustinjski nomadski narod čije je višemilenijumsko stanište Sahara, naročito delovi koji danas pripadaju Maliju, Alžiru, Libiji, Burkini Faso i Nigeru. Prvi put sam o njima čitao, ako me sećanje dobro služi, u petom razredu osnovne škole, u Politikinom zabavniku. U odlomku iz romana Henrika Sjenkjeviča „Kroz pustinju i prašumu“ pominjao se ponosni nomadski narod na kamilama, čiji su ratnici plavim velovima pokrivali glave i lica štiteći se tako od pustinjskih oluja. Čini mi se da se u tom odlomku nije pominjao njihov jezik tamašek, ni njihovo drevno pismo tifinagh, ali, evo, ispravljam sada tu manjkavost.
Tamikrest je grupa osnovana u široj oblasti grada Kidala u Maliju, odakle je i osnivač svetski poznate tuareške grupe Tinariwen, čiji su Tamikrest sledbenici. Osnivač i glavni autor je Osman Ag Mosa (Ousmane Ag Mossa) koji je predvodio bend i u Beogradu. Obratio se publici na francuskom i koliko sam razumeo u jednom trenutku je rekao da su ga ravničarski pejzaži kroz koje je prolazio od granice na Horgošu do Beograda podsetili na njegovu tuarešku domovinu. Jedanput se obratio on, a dalju komunikaciju na engleskom obavljao je perkusionista (ne znam mu ime) koji nije Tuareg po nacionalnosti. Sastav koji je nastupio u Beogradu imao je četiri člana - uz pomenutu dvojicu bili su tu i Pol Salvinjak (gitara) i Tuareg Šeik Ag Tilja (bas gitara).
Poštedi konja. Uzjaši kauboja!
Predistorija ovog koncerta je podjednako interesantna kao sam koncert tako da ću početi od nje. Ključni čovek u toj priči je Beri Filips (Barry Phillips), pisac knjige „U potrazi za Titovim pankerima (In Search Of Tito’s Punks“ o kojoj sam pisao na ovom portalu. Posle objavljivanja tog mog teksta o knjizi kontaktirao me je Beri preko mesindžera i posle nekoliko izmenjenih (podužih) poruka shvatili smo da nas povezuje ne samo muzika iz Jugoslavije već i da nam se sadašnji muzički ukusi skoro potpuno poklapaju (uključujući i ljubav prema muzici Siere Ferel!). I tako tokom dopisivanja, Beri mi preporuči poslednji album Jenny Don’t & The Spurs iz 2024. po imenu „Broken Hearted Blue“. Ja se prisetih da sam ga već čuo, i kad sam proverio ispostavilo se da sam ga rangirao na nezavidno 123. mesto moje godišnje liste. Obećah tada Beriju da ću mu dati drugu šansu i stvarno, posle dodatnih preslušavanja album je završio na i dalje nezavidnom sto osmom mestu. Tom prilikom mi je Beri ispričao interesantnu priču o basisti grupe Keliju Halibartonu koji je, kako reče Beri, najveći poznavalac i kolekcionar ploča ex-Yu roka izvan istočne Evrope. Nisam na žalost to proverio s njim lično, nekako mi je promakla prilika da popričam s njim posle koncerta, ili da mu bar prenesem pozdrave od Berija Filipsa.
Kud svi Turci tu i mali Mujo
*****
Što se bjeli u gori zelenoj?
Al’ su snjezi, al’ su labudovi?
Da su snjezi, već bi okopnuli,
labudovi, već bi poletjeli;
nit’ su snjezi, nit’ su labudovi,
nego šator Altin Gun ašika...
*****
Za ovo citiranje “Hasanaginice” sa izmenjenim poslednjim stihom najzaslužniji je beli čador koji nas je dočekao na ulazu u koncertni prostor u luci Beograd, koji je neodoljivo podsetio na tu narodnu pesmu koja je, opet, poveznica sa koncertom manje zbog etničkog porekla članova grupe Altin Gun (jer samo jedan član grupe je etnički Turčin), više zbog muzičkog sadržaja. Altin Gun je holandsko-turska grupa koja izvodi tradicionalnu tursku folk muziku iz repertoara ašika, turskih singer/songrajtera (koristim zapadnu terminologiju da bih vam približio pojam „ašik“). Trenutno je u postavi samo jedan Turčin, Erdinč Ečevit Jildiz koji je frontmen, glavni pevač i svirač baglame, turskog instrumenta iz porodica tambura. Ostala četvorica su čistokrvni Holanđani, mada bih mogao da se zakunem da je perkusionista, imajući u vidu njegovu nadahnutu svirku, čistokrvni Turčin. Ne bih dužio sa objašnjenima o prirodi njihove muzike koja sam već dao OVDE i OVDE, već bih odmah prešao na opis koncerta.
Ne znam ni približno koliko je bilo posetilaca na prvom koncertu Altin Guna u Beogradu, ali mogu reći da ih je bilo mnogo. Naročito ako se ima u vidu cena ulaznica od 4.000 dinara koja za naše prilike nije niska, kao i udaljenost koncertnog prostora od stajališta gradskog saobraćaja. Za one sa kolima stvar stoji bolje, jer mesta za parking u luci Beograd ima koliko ti srce želi, a i cena od 50 dinara za sat je više nego povoljna. Ono što nisam očekivao kad se radi o publici je njeno prosečno godište – čini mi se da nije bilo nikog starijeg od četrdeset godina, ako izuzmemo mene i moju drugaricu koja me je častila kartom. Kasnije tokom koncerta postalo mi je jasno zašto je to tako, mada je trebalo odmah da mi bude jasno jer ipak mi ovo nije bio prvi susret sa muzikom Altin Guna. Njihova verzija muzike starih turskih narodnih pevača – ašika je daleko ritmičnija, živahnija i pogodnija za ples od originala a našim mladima ti istočnjački ritmovi nisu strani, naprotiv. Moja teza izneta u prethodnim tekstovima o Altin Gunu pokazala se tačnom – ako bih morao da nađem pandan njihovoj muzici na našoj muzičkoj sceni, to bi bili električni bendovi koji sviraju na svadbama. Ne kažem to u pežorativnom tonu ali tip plesa koji je dominirao u publici može se videti u onim delovima svadbe kad na red dođe muzika juga Srbije koja kao je što znate bogata orijentalnim uticajima. U našoj neposrednoj blizini bilo je pet mladih Turkinja (dao bih im oko dvadeset godina) koje su neprestano pevale (znale su sve tekstove) i igrale sa podignutim rukama, i vrlo brzo su im se pridružile i naše devojke i mladići, pa i moja drugarica Dragana koja je čak ponela daire (očigledno je bolje od mene znala šta nas čeka!). Atmosfera koju su pravili momci na bini a naročito pevač i baglamista Erdinč (čije ime je u par navrata publika skandirala) bila je zarazna – do kraja koncerta čitav prostor ispred bine pretvorio se u plesni podijum. Svirka je bila savršena, dinamika koncerta odlično izbalansirana sa povremenim smirenjima da bi se došlo do daha, ali se posle svakog predaha „udaralo“ još žešće. Čak i bis koji je malo odstupao od glavnog dela koncerta jer se manje oslanjao na taj turski vajb a više na psihodeliju i svetlosne efekte, nije naterao publiku da prestane da pleše. Pravo narodno veselje, ako mene pitate.
Za ljubitelja rokenrola poput mene uživanje mladih beograđanki (kojih je bilo više) i beograđana u turskoj muzici bilo je na neki način iznenađenje, ali sam dobio još jednu potvrdu da muzika koju ja volim, a to je rokenrol, nije više muzika mladih već muzika generacije koja polako nestaje. S druge strane, drago mi je da je mladost našeg grada kosmopolitski orijentisana jer nije samo plesala već se i družila sa brojnim gostima iz Turske koji su prisustvovali koncertu. Moram na kraju da priznam da sam se neočekivano dobro proveo jer, očigledno je, da je i meni taj turski melos u krvi. I neka je, ne vidim zašto bih bežao od toga. Kao što rekoh u naslovu – kud svi Turci, tu i mali Mujo!
