Recenzije

RECENZIJA: Jack White – Fear of the Dawn

Rate this item
(0 votes)


Baš kada sam seo da pišem ovaj prikaz razmišljajući odakle da počnem, pojavila se vest koja mi je pomogla. Olivija Rodrigo posetila Džeka Vajta u kancelarijama njegove izdavačke kuće „Third Man Records“, tako nekako je glasila. Ko je, dovraga, Olivija Rodrigo, zapitaće se površni čitalac mojih „Dnevnika“. Pažljivi čitalac će mu odgovoriti da je to jedna od najvećih svetskih pop zvezda ovog trenutka, kraljica striming platformi, sa dve pesme koje se približavaju cifri od po milijardu i po strimova na Spotifaju i po 370 miliona na Jutjubu. Olivija je došla da kaže da je fan Džeka Vajta (verujem joj, poslušajte njenu pesmu „Brutal“) i da svojim fanovima preporuči da slušaju Vajtov novi album, „Fear of the Dawn“. Vajt je, sa svoje strane, pohvalio talentovanu pevačicu i muzičarku (tako je rekao) i zahvalio joj što se interesuje i propagira vinilna izdanja svojoj publici. Oboje su od ovog susreta dobili ono što su tražili – Olivia Rodrigo je pogurana u pravcu umetničkog kredibiliteta, koga još uvek nema za razliku od uspeha i popularnosti, a Vajt poveznicu sa novom generacijom slušalaca koja je neophodna da bi neko postao opštepoznato ime (household name, rekli bi Amerikanci). Bendovi i pojedinci koji ne uspostavljaju vezu sa svakom novom generacijom koja dolazi ostaju zvezde sa prolaznim sjajem. Džek Vajt ne želi (niti zaslužuje) da doživi tu sudbinu. Jeste da mi ovaj susret mnogo liči na marketinški potez ali je Vajt izabrao pravu saučesnicu, sa talentom i potencijalom. I ona je izabrala pravog čoveka za svoj gore narečeni cilj. Nesumnjivo korisna simbioza.

Džek Vajt svakako ima umetnički pedigre, što se da zaključiti iz kratkog osvrta na njegovu dosadašnju karijeru koga ćete naći ako nastavite sa ovim tekstom. Za mene je on neka vrsta Raj Kudera dvadeset prvog veka. Dakle, etno muzikolog koji se kao predmetom svog istraživanja bavi rokom kao takvim. Za razliku od Kudera, nisu njegov primarni interes „roots“ žanrovi, mada interes za njih svakako ima, već sam rok. Tačnije, uticaj tradicionalnih žanrova na rok u funkciji definisanja sastavnih elemenata roka. Za razliku od Kudera, koji se bavi skoro isključivo obradama, Vajt manje obrađuje, više pravi autorsku muziku u koju ugrađuje elemente bluza, soula ili kantrija. Njegov rok je skoro uvek zvučni udar na slušaoca i skoro uvek sadrži „riff“ i „hook“, dve važne komponente rok pesme. Koristim strane reči zato što domaćih za ova dva pojma nema. Svi ljubitelji roka znaju šta je rif (ostinato u klasičnoj muzici) ali retko ko zna da to objasni na jednostavan način. To je muzička fraza odsvirana/otpevana na bilo kom instrumentu, koja se često ponavlja tokom pesme. „Hook“ je baš ono što ta reč kaže – udica. Udica koja služi da se slušalac „zakači“ za neku pesmu. Udica može da bude i rif, ali ne mora. Može da bude skoro bilo koji de pesme ako vrši svoju osnovnu funkciju – da natera slušaoca da iznova i iznova sluša pesmu. Koji je fiziološki mehanizam koji te „natera“ da voliš neku pesmu, a neku drugu ne, još nije sasvim jasno, ali smo novijim istraživanjima mozga bliži nego ikada tom saznanju. Do sada se zna da čak 12 regija mozga ima veze sa muzikom. Svaka od regija „radi“ svoj posao, neke su zadužene za izvođenje, neke za analizu, neke za reagovanje na muziku, neke za memorisanje, neke za usklađivanje oka, uha i mišića, itd, itd. Za adikciju, to jest „navlačenje“ na neku pesmu zadužen je nucleus accumbens (kao i za navlačenje na kokain) jer ovaj deo mozga luči dopamin (jedan od hormona sreće) koji pojačava osećaj zadovoljstva, bliskosti, sreće i ljubavi. Dakle, ako ste rif Džeka Vajta iz pesme „Seven Nations Army“ slušali bezbroj puta, to je bilo zato što ste prosto navučeni. A da bi vam se taj rif i ta, prilično agresivna pesma svideli, za to je već zaduženo bademasto telo (corpus amygdale) koje reguliše strah, podizanje spremnosti za borbu, ali i za povećavanje užitka. Amigdala je odgovorna i za „goosebumps“ (ježenje kože) koje se javlja i pri slušanju pesme koja nas naročito dotiče.

Sa svojom grupom The White Stripes Džek Vajt je snimio šest studijskih albuma između 1999. i 2007. Dizajn svakog od njih se zasnivao na crvenoj, crnoj i beloj boji. Džek i Meg Vajt, do 2000. muž i žena, su nastupali isključivo u odeći istih tih boja. Razlog te stilske uniformisanosti, kako jednom reče Meg Vajt, bubnjarka benda i bivša Džekova supruga koju je on posle razvoda predstavljao kao sestru, je težnja autora da se umesto na spoljašnje manifestacije sva pažnja usmeri na muziku. Čini mi se ipak da je Džek nešto drugo imao na umu, na šta ukazuje naziv drugog albuma benda „De Stijl“. To je ime umetničkog pokreta nastalog u Holandiji 1917 godine, čiji su članovi bili slikari, dizajneri, pesnici i arhitekte (Teo van Doesburg, Pit Mondrian, Gerit Ritfeld…) i koji je zastupao ultimativnu jednostavnost i apstrakciju. Lako ćete uvideti da se ono što su radili The White Stripes sasvim uklapa u tu definiciju. Kao što je De Stijl pokret dekonstruisao arhitekturu i slikarstvo svodeći ih na osnovne elemente svedene do krajnjih granica: pravougaonike i kvadrate, ne-boje (bela,  crna i siva) i osnovne boje (crvena, žuta i plava) i asimetriju, tako je i Džek Vajt, po mom mišljenju legitimni nastavljač pokreta, dekonstruisao pre svega bluz muziku (mada se bavio i kantrijem) svodeći je na rif i huk. Prvi album je inspirisan San Hausom, bluzerom iz Delte ali više zvuči kao posveta grupi Led Zeppelin. Drugi je posvećen još jednom bluzeru, Blajnd Vili Mektelu i već pomenutom Geritu Ritfeldu, kome je, ako pogledate dizajn omota i bina na kojima su nastupali, posvećena cela njihova karijera. Čak i taj izbor crvene, crne i bele boje je izvučen iz Ritfeldovog opusa (Red Blue Chair iz 1918-23). „White Blood Cells“ je njihov „De Stijl“ manifest – teorija pretvorena u praksu ili u prevodu vraćanje roka svojim jednostavnim korenima. „Elephant“ ide korak dalje – u formulu ubacuje „Tin Pan Alley“ songrajting. Džek Vajt tim potezom obogaćuje bazični rok idiom dodavši mu melodiju. Nije to samo obrada Berta Bakaraka nego su i njegovi originali dobili melodije. „Get Behind Me Satan“ nastavlja gde je prethodni album stao ali umekšava zvuk i pravi raznovrsniju zvučnu sliku, da bi poslednji album „Icky Thump“ vratio stvari na početak – na bazični garažni rok. Time je napravljen pun krug što je označilo i kraj karijere ovog značajnog benda.

Ako je White Stripes period Džek Vajtove karijere bio crvena faza (po dominantnoj boji) onda je solo karijera plava faza. Omoti skoro svih ploča izdatih pod imenom Džek Vajt su plavo-crno-beli (uz nekoliko crno-belih). Plava faza se može čitati kao „patnja“ faza, a takvo čitanje nije daleko od istine. Plava faza je, ako ne baš patnja u klasičnom smislu, mnogo ličnija, iako se o ličnom teško može govoriti kod čoveka koji je uzeo prezimenski deo pseudonima po ženinom prezimenu (njegovo pravo ime je Džon Entoni Gilis), koji ženu sve vreme predstavlja kao sestru i koji sve čini da sačuva svoju privatnost po cenu da laže. Plava faza je i muzički raznovrsnija i bogatija instrumentima, pošto je Vajt minimalizam ostavio u crvenoj fazi. Kad malo bolje razmislim, kroz svoju karijeru Džek Vajt se ponaša kao neki gejmer koji prelazi igrice. Rock Music – Code Red bi se mogla zvati White Stripes faza, nastavak igrice je Rock Music – Code Blue (Next Level), to je faza u kojoj se trenutno nalazi.

Albumom „Fear of the Dawn“ Džek Vajt je našao odgovor na ključno pitanje: kako osavremeniti rok muziku a ne ubiti je pri tom. Pomoglo mu je to njegovo razlaganje rok muzike na sastavne elemente i njihova rekompozicija. Kao da je on prvi u praksi izveo ono o čemu smo moj prijatelj B.M. i ja odavno sanjali. Periodni sistem muzičkih elemenata! Po uzoru na Mendeljejevljev sistem hemijskih elemenata, i muzički elementi bi se mogli međusobno spajati u različitim kombinacijama dajući različite muzičke oblike. Nemojte to doslovno shvatiti ali razumete šta hoću da kažem – Vajt će uzeti rif i huk, dodati rep i klavirsku pratnju i dobiti pesmu. „Taking Me Back“ sadrži ogromni rif, gitarski solo i zarazni refren – dovoljno za odličnu rok pesmu koja gađa pravo u pomenuto bademasto telo našeg mozga. Naslovna je podjednako žestoka uz uključenje novog, elektronskog instrumenta u formulu  - teremina (nazvanog po Lavu Sergejeviču Tereminu, koji ga je konstruisao 1919 u Sankt Petersburgu) koga ćete prepoznati po pišteće-zavijajućim zvucima u toj i u sledećoj pesmi “White Raven”. Neću pisati o svakoj pesmi, jer je tekst već uveliko predugačak, ali moram pomenuti „Hi-De-Ho“, posvetu Kab Kaloveju, čuvenom bendlideru iz vremena big bendova. Sempl Kabovog čuvenog uzvika iz pesme „Minnie The Moocher“ plus Q-Tipova strofa plus Džek Vajt kao rezultat daju frenetični haos koji ćete možda zavoleti a možda i nećete, ali ćete se svakako dobro zabaviti, baš kao što se i Vajt zabavljao praveći ovu pesmu. U Roling Stounu je povodom nje izjavio da obožava da spaja (citiram po sećanju) razne momente, razne oblasti muzike, razne vremenske periode. Ne bih ovo ni napisao da ne potvrđuje moju tezu o periodnom sistemu (muzičkih) elemenata. Da ne dužim dalje, ima na albumu još roka, repa i elektronike, manje ili više aktuelnih žanrova, od kojih Džek Vajt pokušava da napravi novu rok muziku. To mu po nekim mišljenjima polazi za rukom (D. Ambrozić), po nekima baš i ne (Pitchfork) a ja sam ipak bliži Ambroziću. Jeste „Fear of the Dawn“ novi rok, ali ipak nije remek-delo. Da bi to bio potreban mu je jači kontekst od još jedne priče o razvodu i jači materijal. Utisak je da su ove pesme pravljene više-manje na silu, u studiju, tokom snimanja albuma. Verovatno je pre ulaska u studio imao samo „Taking Me Back“, ostalo je nastalo na licu mesta više kao plod intelekta nego kao plod autentičnih unutrašnjih poriva. Slično kao kad na osnovu periodnog sistema hemijskih elemenata prvo predvidimo koje će osobine imati neki neotkriveni element, pa ga tek onda otkrijemo – tako je i Džek Vajt predvideo kako će izgledati novi rok, ali ipak treba da sačekamo da se pojavi njegov autentični predstavnik.

Ocena: 8.0/10

Rate this item
(0 votes)

Father John Misty je pseudonim Džošue Tilmana, nekadašnjeg člana grupe Fleet Foxes sa kojima je snimio njihov najuspešniji album „Helplessness Blues“ (2011) i solo artista koji je pod imenom J. Tillman snimio osam albuma u periodu od 2003 do 2010. Od kad je postao Father John Misty snimio je pet albuma, uključujući i ovaj. Prva dva („Fear Fun“ i „I Love You, Honeybear“) se bave prevashodno ličnim problemima, mada su prisutne i „weltschmertz“ ruminacije. Treći, „Pure Comedy“, je programski, na njemu Tilman eksplicira svoj pogled na svet, od religije do zaštite životne sredine i uticaja savremene tehnologije na čoveka. Megapretenciozan siže je u realizaciji od Tilmana dobio tretman kakav zaslužuje – predstavljen je kroz grandiozne balade sa izraženim ironijskim odmakom koji čini lakšim varenje tog ogromnog zalogaja. Zatim se sa „God’s Favorite Customer“ vraća na lično, ali kod njega lično nikad nije samo lično, uvek ima i malo opšteg. Novi album „Chloe and the Next 20th Century“ je njegova reakcija na savremeni svet, možda bi se moglo reći i njegov predlog terapije za isti taj svet. Reakcija na prvi pogled izgleda kao defetistička ili retro-eskapistička, ako vam je tako lakše. Kažem - na prvi pogled.

Da bismo nešto zaključili, neophodno je prvo otključati – zato ću krenuti sa dešifrovanjem njegove poruke pomalo zaobilazno, od dva 7“ singla koji prate album „Chloe and the Next 20th Century“ i koja su kao dodatak objavljena na deluks ediciji vinila. Na prvom singlu je obrada pete pesme sa albuma, „Buddy’s Randesvouz“, koju izvodi Lana Del Rej. To je prvi ključ koji otvara trostruku bravu iza koje je zaključan ovaj album. Prvi ključ ne otvara u potpunosti vrata razumevanja, nego ih tek odškrine, i kaže nam da Džoš Tilman nastavlja da produbljuje svoj umetnički prosede. Izbor Lane kao cover-artista je jasan – samo nam potvrđuje ono što je odavno bilo nagovešteno, da se Father John Misty ukotvio u prirodnom habitatu Lene Del Rej – novom tradicionalizmu.

Drugi ključ je kripto-ključ za čije dešifrovanje je Tilman „unajmio“ ni manje ni više nego legendarnog režisera Dejvida Linča i njegov zagonetni nadrealni kratki film „What Did Jack Do?“ koga ćete naći na Netfliksu (ako ste još uvek pretplaćeni). Film traje 17 minuta, snimljen je u crno-beloj tehnici, a glavni protagonisti su sam Dejvid Linč i majmun kapuciner sa ljudskim ponašanjem i govorom po imenu Džek Kruz (kome glas pozajmljuje, kako se čini, sam Dejvid Linč). Linč, koji igra policijskog detektiva, isleđuje Džeka Kruza optužujući ga za ubistvo izvesnog Maksa koji se petljao sa Kruzovom voljenom Toototabon, koja je u stvari kokoška. Bizarna postavka cele priče i isto tako bizarni dijalozi teško da imaju neko dublje značenje (izuzev onoga koje se krije u glavi samog Linča, a u glavu Linča je bolje ne ulaziti) ali jesu brutalna demonstracija stila. Poenta Tilmanovog referiranja na ovaj Linčov film je vezana za definiciju stila u arhitektonskom smislu, kao načina istorijske identifikacije i pozicioniranja na vremenskoj liniji. Naime, „What Did Jack Do?“ je snimljen u maniru film noira, u crno-beloj tehnici i uz obilato Linčovo konzumiranje cigareta uz vizuelno nametljivo (dakle namerno) ispuštanje ogromnih količina dima svuda okolo. To nam je putokaz ka vremenu kada je pušenje u zatvorenim prostorijama bilo dozvoljeno (i poželjno? – jer što si bio veća faca više si pušio). I pesma koju u filmu otpeva majmun kapuciner Džek Kruz, „The Flame of Love“, je još jedna kotva za vremensko pozicioniranje. Blago ironizovani, ili tek majmunski „crooner“ stil takođe dešifruje vremenski okvir radnje filma kao sredinu dvadesetog veka. Obrada pesme Kiss Me (I Loved You) sa albuma Chloe… koju je izveo Džek Kruz je u istom stilu i istog raspoloženja. Dakle, druga brava je otključana tako što je vreme radnje smešteno negde oko sredine dvadesetog veka, plus minus dvadeset godina.

Treći ključ je sam album (sa naglaskom na poslednju pesmu), koji za razliku od većine prethodnih nije ličan. Pesme koje se nalaze na njemu su u trećem licu, to jest pesme su o drugim ljudima. One u stvari rekreiraju ambijent iz velike američke pesmarice (Great American Songbook), ovoga puta sa manjim, ako ikakvim ironijskim odmakom autora nego što je to za njega uobičajeno. Father John Misty sada stvarno jeste u sledećem dvadesetom veku kao što kaže drugi deo naslova albuma: „…and the Next 20th Century“. Tilman je nostalgičan za tim nevinim vremenom, nevinim bar kad se uporedi sa ovim današnjem u kome se, istini za volju, manje puši, ali sve ostalo je otišlo do đavola. Kao da je sam sa sobom raščistio sve dileme – on prosto mora da radi na ponovnom uspostavljanju tih nekada preovlađujućih vrednosti. Kao da je iskliznuo (pobegao?) u blago izmenjenu realnost poput junaka Murakamijevog romana 1Q84.

Već od naslovne pesme „Chloe“ to je sasvim jasno. Nije slučajno što me ta pesma izdaleka podseća na Net King Kolov klasik „Unforgettable“. „Goodbye Mr Blue“ ne ide toliko daleko u prošlost, ali sasvim dovoljno da uhvati vajb tog „vremena nevinosti“ – pesma me asocira na neku od balada Krisa Kristofersona ili Hari Nilsona sa kraja šezdesetih, početka sedamdesetih. „Kiss Me (I Loved You)“ zvuči kao izgubljeni biser iz pesmarice Frenka Sinatre. „(Everything But) Her Love“ vuče na šezdesete, prva asocijacija koja mi pada na pamet (nije ni meni najjasnije zašto) je pesma Noela Harisona „Windmills of Your Mind“. Ne bih dalje povlačio ovakve paralele, jer asocijacije su sasvim slobodne, i ne bi bilo čudno da vas te pesme asociraju na neke sasvim druge. Ono što je nesporno je to da se radi o epohi, i to epohi američko-engleskog kulturnog imperijalizma dvadesetog veka. To je ona epoha koja je kroz pop kulturu (muzika, film, tv) širila sliku o „zapadu“ kao savremenoj „Obećanoj zemlji“. Radi se o periodu globalne dominacije dva autohtona američka muzička pravca, džeza i rokenrola, koji su, prvo jedan pa drugi, širili ideju o ličnoj slobodi kao osnovnu ideju liberalizma. Džez je to radio i svojom formom, čiji je bitan sastojak improvizacija (po definiciji slobodna) i načinom života glavnih protagonista, rokenrol manje formom a više stavom i opet načinom života. U šta se izrodio taj san o slobodi znate i sami sad kad vam je jasno da sloboda neće umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj (pitanje postavio B.Miljković).

U pesmi „Olvidado (Otro Momento) imamo i brazilsku bosa novu, džeziranu formu sambe, doduše otpevanu na španskom, koja se vrlo lepo uklapa u priču o slobodi dok je pesma „Only a Fool“ sa violinskim uvodom kao da ga sviraju mađarski cigani više vodviljsko-cirkuska, što nas opet vraća u bolju prošlost. „We Could Be Strangers“ kao da je „outtake“ filma Dejvida Kronenberga „Crash“, gde dvoje ljubavnika koji su to tek trebali da postanu, posle saobraćajne nesreće iskrvare na autoputu držeći se za ruke. Na kraju dolazi programska pesma „The Next 20th Century“ koja ne može biti jasnija u svojoj poruci. „Ne znam za vas, ali ja ću uzeti ljubavne pesme, i dati vam budućnost zauzvrat“ ili kako je to Tilman u originalu rekao:

I don't know bout you

But I'll take the love songs

And give you the future in exchange.

Počeo sam da volim ovakva, konceptualna ostvarenja. Naročito kad se koncept dovede do kraja, kad se zaokruži. Kao mlad čovek bio sam potpuno na drugoj strani – na strani potpune spontanosti i potpunog amaterizma. Nije bitno šta se svira, nije bitno kako se svira, nije bitno kako to drugima zvuči, bitno je da izbaciš iz sebe ono što u tom trenutku osećaš. Nikakvo promišljanje nije bilo dozvoljeno. Što sam stariji sve više sam naklonjen trodimenzionalnim rokenrol ostvarenjima u kojima je kontekst čak bitniji od muzike i teksta. Father John Misty je na albumu „Chloe and the Next 20th Century“ uspeo da postigne jedinstvo sve tri dimenzije o kojima govorim. Kontekst ploče je neslaganje sa pravcem u kojem se čovečanstvo kreće i ukazivanje na precizno lociran vremenski period kada su stvari po Tilmanovom mišljenju bolje stajale. Muzika i tekstovi pesama nas takođe upućuju na to neko bolje vreme koje se poklapa sa zlatnim erom Holivuda na filmu koja je trajala od sredine dvadesetih do druge polovine sedamdesetih. Sad je trenutak da demantujem sam sebe sa početka teksta – shvatio sam da Tilmanova reakcija nije ni defetistička ni retro-eskapistička, jer bi u tom slučaju prosto mogao da obradi pesme iz perioda za kojim čezne i da završi posao. Tilmanova pozicija je, naprotiv, proaktivna jer on rekreira muziku tog doba, dakle, pravi novu muziku po premisama one koja mu je uzor. Time iskazuje veru da današnji čovek, posle svega, još uvek može da se rekonfiguriše u biće koje nije idealno, ali je suštinski slobodno. To biće neće bežati ni od osećajnosti, po cenu da bude optuženo da je romantičar, što je možda najteža optužba u materijalističkom vremenu u kome živimo. Osoba koja se odaziva na Father John Misty jeste romantičar i toga se više ne stidi. Za svakog pravog romantičara idealno utočište može biti samo smrt. Zato je na ovom albumu, kako je neko izračunao, sedam od jedanaest pesama o smrti, a najlepša od svih, „Goodbye Mr Blue“ o smrti jednog mačka.

Na kraju ostaje da lebdi pitanje šta mi, slušaoci, dobijamo ovakvim Tilmanovim pristupom i kako vrednovati rezultat njegove aktivnosti. Izvedba zamišljenog koncepta je besprekorna zahvaljujući pre svega aranžeru Druu Eriksonu i producentu Džonatanu Vilsonu koji su album savršeno upakovali u zadati vremenski ključ. Pesmama koje bi više pripadale songrajterskom stilu s kraja šezdesetih/početka sedamdesetih, tom blagom orkestracijom dat je željeni holivudski obol, tako da je pokriven čitav period kojeg sam pomenuo u tekstu. Pesme su prijemčivije nego one sa ranijih albuma, lakše se lepe za uvo, pa je i slušalački ugođaj bolji. Nije ovo onaj stari Džon Misti, čiji je svaki nervni slom dokumentovan na prethodnim albumima, ovo je sada pop zvezda koja pokušava da nam vrati izgubljenu dušu. To što u tome neće uspeti, nije njegov nego naš problem!

Ocena: 8.5/10

RECENZIJA: The Delines – The Sea Drift

Rate this item
(0 votes)

Ejmi Bun i Vili Vlotin su srce i duša The Delines. Ejmi malo više jer njen topli vokal koji naginje džezu je ono što osvaja na prvi pogled. Naravno da je Vlotin, kao glavni kompozitor i tekstopisac (dva instrumentala je komponovao Kori Grej, trubač i klavijaturista benda) možda i bitniji, ali kao što rekoh, Ejmin glas je taj koji instantno pridobija. Vlotin je pisac, i kao pisac pristupa pravljenju ploča. U njegovim pesmama obitavaju likovi sa margine sa svojim malim ili velikim problemima, opisani okom neutralnog posmatrača koji im je ipak pomalo naklonjen. „The Sea Drift“ album je vezan za južnu obalu Sjedinjenih američkih država, takozvanu „Gulf Coast“ jer tu se odvija radnja. Mada na Golfski zaliv izlazi pet južnih država, reference sa ovog albuma se uglavnom odnose na Teksas, odakle je Ejmi Bun, pa se ovakvo lociranje albuma može pripisati njenom poreklu. Glavna inspiracija za album je bila Ejmina molba da joj Vili napiše pesmu poput „Rainy Night In Georgia“ Toni Džo Vajta, koji je bio rodom iz Luizijane, još jedne „Gulf Coast“ države.

Rate this item
(0 votes)

Najviše mrzim one koji vam kažu, značajno vas pogledavši, „je l’ sam ti rekao?“ a sada ću baš to pitanje ja vama da uputim. Ne znam da li se iko seća, ali čim je izašao njihov prvi album proročanski nazvan „Masterpiece“ rekao sam da će Adrijan (“Jadranka”) Lenker biti velika zvezda (tačnije, ovako sam rekao: …naslovna “Masterpiece” i “Paul” su pesme koje obećavaju da će se nagoveštena izuzetnost jednoga dana u potpunosti realizovati.). Četiri albuma kasnije, jasno je da nisam pogrešio! I najveći skeptik će čim čuje prve taktove pesme „Change“ koja otvara novi album postati vernik Big Thiefa. Veliki bendovi se nikad ne baziraju na samo jednom bitnom članu (Lenon i Makartni, Džeger i Ričards, Pejdž i Plant…) pa tako i u ovom slučaju Adrijan(a) nije sama. Tu je podjednako bitni Bak Mik, glavni gitarista koji ne može Lenkerici da parira autorski, ali bitno utiče na zvuk benda. Na ovom duplom albumu koji broji čak dvadeset pesama nema mnogo njegovih gitarskih sola, jer je na nekim od prethodnih albuma zadovoljio svoje apetite u tom pogledu, ali ima funkcionalnog i svrsishodnog podređivanja kolektivu, pa je njegova gitara uz Adrianinu čvrsta osnova na kojoj počivaju vokali koji albumu daju distinkciju. Izvlačenje vokala u prvi plan uvek govori o pomeranju ka popu koje je ovde izvedeno tako da rok osnova njihove muzike ni jednog trenutka ne dolazi u pitanje. Možda je za doslednu privrženost roku najviše zaslužna ritam sekcija (Maks Oleartčik – bas, Džejms Krivčenia – bubnjevi, produkcija).

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio