Klinika nastavlja tamo gde je stala sa prethodnim albumom „Kao Zao Kor“. Samo, rupa u kojoj je Denis je sad dublja, vlažnija i mračnija i sve je manje opcija na raspolaganju. Tu se subjektivno i objektivno razilaze i po ko zna koji put se potvrđuje da subjektivno pobeđuje. Koliko god se drugima činilo da se stvari kreću napred, da je izlazak iz rupe na dohvat ruke, subjektivan osećaj kaže drugačije. Jer, Klinika nikad nije bolje stajala – slušaoci nisu više samo onih 150 fanatičnih fanova iz beogradske „Kvake 22“, sada multiplikator te cifre ima dve nule, a o jednodušnim hvalospevima kritike da i ne govorim ali Katanecu to izgleda ne znači mnogo. To može da znači samo jedno – da nije u tome ni bila stvar. Ne verujem ni da ćemo saznati pravi uzrok tolike krvi, tuge i depresije a ovom albumu ali moram reći da me Denis pomalo plaši. Nije to dobro za njega.

Modul 1: Ružno jutro u katedrali zvuka

„Ružno jutro, ubi’ čoveka…“

Kragujevac, Arsenal Fest, 2026. godina. Ispred bine je hiljadu ljudi u gradu u kome bend nikada ranije nije nastupao. Umesto sigurice i stadionskog singalonga uz provereni hit „Put“, Dukat odlučuje da koncert otvori mračnim, raspadnutim, modifikovanim bluzom „Ružno jutro“. I publika eksplodira, peva u glas. Ta pesma je zapravo prepevana „Ugly Morning“ iz njegovih Stray Dogg dana (2012). Ali deli ih petnaestogodišnja kilometraža življenja života profesionalnog muzičara. Stray Dogg je bio seta; Oxajo je egzorcizam. Priča o prodaji duše đavolu koja je od Getea i Tomasa Mana stigla do Roberta Džonsona, a sada otvara album Još 9 Sati Do Kao Nekog Mira. To nije slučajno. Duša je prodata. To nije pismo o namerama, to je podvlačenje crte. Borba na život i smrt u kojoj đavo ne sme pobediti.

Ovaj album je Giletova posveta šezdesetim godinama prošlog veka. Ne čudi me to od Gileta koji je veliki poznavalac istorije popularne muzike. Nije on jedini, ima još takvih i kod nas i u svetu, ali malo ko od tih ima muzičkog talenta i sviračkog i producentskog umeća za ovakvo (čitaj: izvanredno) odavanje muzičke počasti jednom vremenu. Pominjem producentsko umeće jer prvo što mi je palo u oči pri prvom preslušavanju albuma „U magli sjaj“ je pozicioniranje instrumenata u prostoru. Separacija kanala je rađena u stilu šezdesetih, znači, separacija je drastična. Vokali jesu u sredini i dopiru iz oba kanala ali su zato gitare separisane k’o opozicione stranke pred izbore.

Nije ovo Bitls/Stouns omaž, već je to omaž vremenu koje je bilo pre Dilanove, Lu Ridove i Hendriksove intervencije u samu suštinu rokenrola koga su od naivne, plesne muzike namenjene „muvanju riba“ pretvorili u mračnu, (kvazi)intelektualnu, (kvazi)umetničku, politizovanu, hiperseksualizovanu papazjaniju nazvanu rok muzika, koju toliko volim i koja je obeležila moj život. Dakle, dok slušam „U magli sjaj“ ne čujem ni notu od post-Help! Bitlsa i post-Out of Our Heads Stounsa ali čujem Yardbirds i Džef Beka, čujem i Borisa Babarovića i Crvene Koralje, pa i baladerski nastrojenog Vladu Divljana. Čujem i Ragni/Rado/MekDermotovu „Kosu“, čujem Mankize, čujem Ivicu Šerfezija i „Krčmu na putu za Tenesi“. Čujem sve ono čedno, naivno, prostodušno i radosno što je dominiralo šezdesetim godinama pre one „kataklizme“ koju sam pomenuo. Nije se slučajno album „U magli sjaj“ pojavio baš sada, jer baš sada je potreban taj veliki zaokret ili veliki „reset“ koji bi preokrenuo stvari i svima nam vratio nevinost. Makar i hirurškim putem.