Ovaj album je Giletova posveta šezdesetim godinama prošlog veka. Ne čudi me to od Gileta koji je veliki poznavalac istorije popularne muzike. Nije on jedini, ima još takvih i kod nas i u svetu, ali malo ko od tih ima muzičkog talenta i sviračkog i producentskog umeća za ovakvo (čitaj: izvanredno) odavanje muzičke počasti jednom vremenu. Pominjem producentsko umeće jer prvo što mi je palo u oči pri prvom preslušavanju albuma „U magli sjaj“ je pozicioniranje instrumenata u prostoru. Separacija kanala je rađena u stilu šezdesetih, znači, separacija je drastična. Vokali jesu u sredini i dopiru iz oba kanala ali su zato gitare separisane k’o opozicione stranke pred izbore.

Nije ovo Bitls/Stouns omaž, već je to omaž vremenu koje je bilo pre Dilanove, Lu Ridove i Hendriksove intervencije u samu suštinu rokenrola koga su od naivne, plesne muzike namenjene „muvanju riba“ pretvorili u mračnu, (kvazi)intelektualnu, (kvazi)umetničku, politizovanu, hiperseksualizovanu papazjaniju nazvanu rok muzika, koju toliko volim i koja je obeležila moj život. Dakle, dok slušam „U magli sjaj“ ne čujem ni notu od post-Help! Bitlsa i post-Out of Our Heads Stounsa ali čujem Yardbirds i Džef Beka, čujem i Borisa Babarovića i Crvene Koralje, pa i baladerski nastrojenog Vladu Divljana. Čujem i Ragni/Rado/MekDermotovu „Kosu“, čujem Mankize, čujem Ivicu Šerfezija i „Krčmu na putu za Tenesi“. Čujem sve ono čedno, naivno, prostodušno i radosno što je dominiralo šezdesetim godinama pre one „kataklizme“ koju sam pomenuo. Nije se slučajno album „U magli sjaj“ pojavio baš sada, jer baš sada je potreban taj veliki zaokret ili veliki „reset“ koji bi preokrenuo stvari i svima nam vratio nevinost. Makar i hirurškim putem.

Kralj Čačka se najzad oglasio novim albumom, po prvi put izdatim za veliku izdavačku kuću Croatia Records. Da smo u eri vinila album „Dobro jutro, ljudi“ bi, budući da traje 82 minuta, bio u najmanju ruku dupli album ali pošto smo u eri striminga, te 24 pesme su samo još jedna plejlista dostupna na jedan klik. Istina je da nema više onog divnog osećaja držanja vinila u rukama, proučavanja omota, naročito ako su na njima odštampani tekstovi, ali je zato dostupnost trenutna. Pitanje je da li bih pre 50 godina uopšte pisao prikaz ovakve ploče jer bi njena aktuelnost bila kompromitovana dužinom skupljanja novca za kupovinu iste. Ovako, danas, 25.04. uveliko preslušavam ploču izašlu 23.04. Zato bih rekao da su novi načini slušanja muzike subjektivno deficitarni ali su zato objektivno u velikoj prednosti. Nadovezujem se ovim komentarom na nedavnu polemiku na društvenim mrežama o načinima slušanja muzike svakoga od nas. Po mom mišljenju, za nas koji muziku slušamo ne samo zbog ličnog uživanja u njoj, već i zbog kritičkog promišljanja manje je bitan kvalitet opreme na kojoj je slušamo (daleko od toga da uopšte nije bitan!) od toga šta nam ta muzika govori, koja osećanja i razmišljanja u nama izaziva. Vernost (Hi Fidelity!) koju dobijamo savršenom opremom bi mogla (ne nužno!) da odvuče pažnju od sadržaja, pa bi u tom slučaju bilo više štete od koristi. U mom slučaju srećom nema te opasnosti pa mogu mirno da uronim u poetiku Kralja Čačka.

Posle prvog preslušavanja jasno je da se Nenad Marić alias Kralj Čačka opredelio za kabare kao način prezentacije svoje muzike ali i svojih stavova. Reč „kabare“ ima svoju semantiku koja još od prvog kabarea ikada, Le Chat Noir na Monmartru, koji je osnovao Rodolf Salis 1881., podrazumeva posetioce iz sveta pisaca i slikara, muzičara, dama i gospode iz visokog društva u potrazi za egzotičnim iskustvima, ali i uličnih radnica i preduzetnika koji, svi zajedno, uz intelektualne razgovore uživaju u muzici i zabavi kombinovanim sa političkom satirom. Tako bi se mogla opisati publika kojoj je Kralj Čačka namenio ovaj album. Nije to baš erotika i politika klasičnog kabarea, ali je tu negde, tako što je erotiku zamenila ljubav a politika je ostala.

Uopšte nisam planirao da pišem o albumu Sare Renar, jer sam ga čuo neposredno pre zaključenja Dnevnika #81, ali pošto sam ga čuo prosto sam morao nešto da napišem. Ne zbog muzike koja ne spada u onu koju privatno slušam, već zbog njenog stava koji mi se sve više sviđa što je više znam (preko njene muzike, jer u životu nismo izmenili više od jedne polurečenice). Pod stavom podrazumevam sve – od onoga što govori tekstovima svojih pesama, svojim scenskim nastupima, načinima prezentacije njene muzike, pa čak i potezima iz privatnog života tipa napuštanje sigurnog posla arhitektkinje radi bavljenja kantautorskom muzikom ili udaja nje Zagrepčanke za original Nišliju o kome ste čitali u prikazu albuma njegove grupe Igralom u prethodnom Dnevniku - sve to govori da Sara ne mari uopšte šta će drugi da kažu i da uvek sledi svoju zvezdu ma kako taj njen put bio posut trnjem. Privatizovaću ovaj tekst konstatacijom da me podseća na moju ćerku, takođe arhitektkinju koja je isto radi umetnosti napustila svoju profesiju. Međutim, poput moje Marije ni Sara ne može daleko od arhitekture ili preciznije, od arhitektonskog načina razmišljanja. Ona se i u svojoj novoj karijeri bavi projektovanjem, doduše ne na pausu ili u CAD-u, već projektovanjem svojih umetničkih zamisli. Kao i svaka arhitektkinja to radi precizno, vodeći računa o svakom detalju i to radi sa strašću umetnice uopšte ne vodeći računa da li će se ono što uradi svideti investitorima odnosno, u ovom slučaju, publici. Jer, da je htela da ispunjava želje investitorima iz arhitekture ne bi ni izlazila. Dakle, njena nova, muzička karijera je san svakog mladog arhitekte punog ideala – muzika bez kompromisa. Za razliku od prave arhitekture gde ignorisanje investitora prosto ne prolazi, u ovoj njenoj projektovanoj muzičkoj karijeri uspeh će sigurno doći, mada ne onoliko brzo kao kad bi se odrekla svojih principa. Ali, doslednost i umetnički integritet kad-tad stanu u red za naplatu.

Album „Nježne riječi“ je najbolji dokaz moje teorije, jer ga je nemoguće žanrovski svrstati pošto nije ni fank, ni pop, još manje rok, ne bih rekao ni da je čista elektronika, nije dakle ništa od toga ali nije da nije, svega toga ima po malo, ali najviše ima Sare Renar i njenog minulog rada. Nepogrešivo se posle par taktova može prepoznati da je to baš njen album, jer je posledica kontinuiranog razvoja i svojevrsne akumulacije ideja. Imala je, svakako, veliku pomoć svog supruga, Dimitrija Simovića, koji je uradio muziku za jednu pesmu i ko-aranžirao sve ostale. Duvačka sekcija sastavljena od Igora Pavlice, Marka Lucijana Hraščaneca i Hrvoja Šarinića je na svoj način obojila ploču, kao i makedonski gitarista Luka Tošev, poznat po saradnji sa Dinom Jašari.