Recenzije
Uopšte nisam planirao da pišem o albumu Sare Renar, jer sam ga čuo neposredno pre zaključenja Dnevnika #81, ali pošto sam ga čuo prosto sam morao nešto da napišem. Ne zbog muzike koja ne spada u onu koju privatno slušam, već zbog njenog stava koji mi se sve više sviđa što je više znam (preko njene muzike, jer u životu nismo izmenili više od jedne polurečenice). Pod stavom podrazumevam sve – od onoga što govori tekstovima svojih pesama, svojim scenskim nastupima, načinima prezentacije njene muzike, pa čak i potezima iz privatnog života tipa napuštanje sigurnog posla arhitektkinje radi bavljenja kantautorskom muzikom ili udaja nje Zagrepčanke za original Nišliju o kome ste čitali u prikazu albuma njegove grupe Igralom u prethodnom Dnevniku - sve to govori da Sara ne mari uopšte šta će drugi da kažu i da uvek sledi svoju zvezdu ma kako taj njen put bio posut trnjem. Privatizovaću ovaj tekst konstatacijom da me podseća na moju ćerku, takođe arhitektkinju koja je isto radi umetnosti napustila svoju profesiju. Međutim, poput moje Marije ni Sara ne može daleko od arhitekture ili preciznije, od arhitektonskog načina razmišljanja. Ona se i u svojoj novoj karijeri bavi projektovanjem, doduše ne na pausu ili u CAD-u, već projektovanjem svojih umetničkih zamisli. Kao i svaka arhitektkinja to radi precizno, vodeći računa o svakom detalju i to radi sa strašću umetnice uopšte ne vodeći računa da li će se ono što uradi svideti investitorima odnosno, u ovom slučaju, publici. Jer, da je htela da ispunjava želje investitorima iz arhitekture ne bi ni izlazila. Dakle, njena nova, muzička karijera je san svakog mladog arhitekte punog ideala – muzika bez kompromisa. Za razliku od prave arhitekture gde ignorisanje investitora prosto ne prolazi, u ovoj njenoj projektovanoj muzičkoj karijeri uspeh će sigurno doći, mada ne onoliko brzo kao kad bi se odrekla svojih principa. Ali, doslednost i umetnički integritet kad-tad stanu u red za naplatu.
Album „Nježne riječi“ je najbolji dokaz moje teorije, jer ga je nemoguće žanrovski svrstati pošto nije ni fank, ni pop, još manje rok, ne bih rekao ni da je čista elektronika, nije dakle ništa od toga ali nije da nije, svega toga ima po malo, ali najviše ima Sare Renar i njenog minulog rada. Nepogrešivo se posle par taktova može prepoznati da je to baš njen album, jer je posledica kontinuiranog razvoja i svojevrsne akumulacije ideja. Imala je, svakako, veliku pomoć svog supruga, Dimitrija Simovića, koji je uradio muziku za jednu pesmu i ko-aranžirao sve ostale. Duvačka sekcija sastavljena od Igora Pavlice, Marka Lucijana Hraščaneca i Hrvoja Šarinića je na svoj način obojila ploču, kao i makedonski gitarista Luka Tošev, poznat po saradnji sa Dinom Jašari.
Pitao sam se zašto sam u tekstu o Gregu Frimenu u kojem ih pominjem hteo da napišem da su Geesee art rokeri, ali kad sam pročitao njihovu biografiju to je sasvim jasno: nekoliko članova benda je posle srednje škole dobilo pozivna pisma od prestižnih umetničkih koledža kao što su Oberlin iz Ohaja i Berkli iz Njujorka, dakle, ako oni sami nisu u sebi prepoznali umetničke crte, oni kojima je to posao jesu. Ipak, nema podataka da je iko od njih krenuo putem formalnog muzičkog obrazovanja što je po mom mišljenju dobro za njih. S druge strane, prokletstvo ili blagoslovenost svakog njujorškog benda od šezdesetih pa nadalje je ta umetnička crta za koju verovatno mogu zahvaliti bitnicima iz pedesetih i Endiju Vorholu iz šezdesetih godina prošlog veka.
O promišljenosti grupe Geese govori uklanjanje sa streaming servisa njihovog prvog albuma „A Beautiful Memory“ (2018) i dva EP-ja, što tumačim kao potrebu za zatiranjem prošlosti koja se ne uklapa u sadašnji njihov umetnički izraz. Mada, pošto sam preslušao ta njihova „kanselovana“ izdanja, priznajem da je njihov sadržaj preteča onoga što danas izdaju, samo zvuči klinački pretenciozno i pomalo šuplje. Naznake načina pevanja frontmena Kamerona Vintera su, pak, prisutne. Kao što su ne samo prisutne već i čvrsto definisane na njegovom solo albumu „Heavy Metal“ s kraja prošle godine koji će ipak ući u konkurenciju za ovu, a koji je u stvari bio inicijalna kapisla uspeha grupe.
Drugi album „Burnover“ Grega Frimena iz Barlingtona, Vermont, polako menja neslavnu tradiciju tog grada (najvećeg u Vermontu) da do sada nije dao nijedno stvarno veliko ime iz sveta popularne muzike. Greg je na najboljem putu da postane ime u rok žanru, koji jeste na izdisaju, ali, nikad se ne zna, možda je ovo novi veliki početak tog muzičkog pravca. Tim pre što nije sam, već se pridružuje već etabliranim novim snagama roka MJ Lendermanu i Karli Harcman i njenoj grupi Wednesday, kao i njujorškim novim rokerima Geese o kojima takođe pišem u Dnevniku #80. Ako tom spisku dodamo i folkera Džesija Velsa spisak novih snaga je što se mene tiče kompletan. Sve ovo nabrojano ozbiljno liči na nekakav pokret u nastajanju. Ako mene pitate, bilo je krajnje vreme jer rok muzika je odavno ugrožena vrsta kojoj preti istrebljenje. Ako mislite da preterujem, samo pogledajte sajtove koji prikazuju nova izdanja i videćete da na njima dominiraju reizdanja albuma od pre 50, 25, 10 godina.
Frimen je, dakle, ta nova snaga roka, pa da vidimo koliko je realno da baš on pokrene stvari sa mrtve tačke. Njegov prvi album „I Looked Out“ (2022) je prošao nezapaženo, ali je vremenom rastao u „stručnoj“ javnosti pa je lepo pripremio teren za „Burnover“. Posle preslušavanja mogu reći da je nezasluženo prošao nezapaženo, jer radi se o odličnom albumu koji je direktniji i prizemniji (u pozitivnom smislu) od „Burnover“-a. Za ljubitelje roka srednjeg tempa u koje i sam spadam, album je pravo uživanje, mada ni ljubitelji buke neće biti razočarani. Odskače pesma „Right Before the Last Waves Took Vestris“ koja koristeći kao metaforu potonuće broda Vestris 1928. godine blizu obala Virdžinije uz 111 mrtvih, od kojih su skoro polovina bili žene i deca, govori o nesrećnoj ljubavi. Moćno zvuči taj album, kako god ga posmatrali – i sa muzičke i sa sviračke i sa tekstualne strane. Toliko moćno da nikako nije smeo da nam promakne. Tu svestranost albuma najlepše je objasnio sam Greg Frimen rekavši „come for the guitars, stayed for the stories“.
„Burnover“ (moglo bi se prevesti kao „Vatrena stihija“) je, slobodno se može reći, nastavak prvog albuma jer njegovo slušanje proizvodi identičan osećaj. Ne čudi to ako se zna da su ga snimili isti burlingtonski muzičari koji su, kako reče Greg, bili na raspolaganju u trenutku snimanja. Ekipa je u odnosu na prvi album brojčano smanjena, sa sedam na pet muzičara, i to iz praktičnih razloga formiranja benda za turneju. Turneje će, sudeći po odličnom odzivu medija na „Burnover“, biti sve češće i duže, uz sve bolju naplatu.
Prijatno iznenađenje stiže iz kuhinje braće Mijušković u vidu novog albuma „Važan i veliki“. Boško i Nikola, evo, stigoše do trećeg studijskog albuma (uz jedan live) od 2018. kada su krenuli, i to direktno iz moje kuće gde su snimali svoj prvi singl „Levo i desno“. Od početka su imali taj, rekao bih, postmodernistički, kolažni pristup, sa osnovnom idejom spajanja nespojivog. Podseća me muzika Turbo Trans Turista na „Italian Brainrot“ likove, kreirane uz pomoć veštačke inteligencije, veoma popularne među pripadnicima Z-generacije. Oni koriste ironiju, transformaciju, apsurd i poigravaju se različitim kulturnim kodovima baš kao i TTT, naročito na njihova prva dva albuma „Levo ili desno“ (2018) i „Ništa nije strašno“ (2023). Na ovom novom, nisu zastupljene u tako velikoj meri ranije iracionalne često i nadrealne kombinacije DJ ritmova, hendriksovskih gitarskih sola i etno napeva, ali se ipak i dalje mogu registrovati. Sada je to daleko slivenija zvučna slika koja niveliše svako drastičnije odstupanje. Za to je svakako najzaslužnija produkcija koju su radila braća Mijušković uz ključni doprinos pridruženog, trećeg člana benda, Andreja Mladenovića. Tim bi album trebalo da bude primamljiviji za današnju publiku a da li je to baš tako videćemo po njenim reakcijama.
