Mora se nešto napisati o festivalu čiji je lajnap uključio tri od četiri trenutno najpopularnija nova benda iz Srbije. Buč Kesidi, Vizelj i Oxajo su, uz Artan Lili, po broju slušalaca proteklog meseca na Spotify striming servisu najslušaniji novi bendovi (pod „novim“ podrazumevam one nastale od pre petnaest godina naovamo. Uzimam tu slušanost na Spotify servisu kao glavno merilo iz prostog razloga što drugog merila nema. Prisustvo u medijima često nije srazmerno popularnosti, u Srbiji ne postoji zvanična top lista, Youtube pregledi nisu merodavni jer se mogu platiti kampanje za promociju svake pesme, ostali striming servisi javno ne objavljuju podatke o slušanosti, dakle ostaje Spotify sa brojem slušalaca u poslednjih mesec dana koji svako može videti na profilu svakog od izvođača koji se tamo nalazi. Na dan koncerta Buč Kesidi je imao 36.000 mesečnih slušalaca, Vizelj i Oxajo po 14.000 i kusur, Zhiva 873 a Natalee 1600. Ta se popularnost naravno ne može meriti sa starim rok zvezdama jer Balašević ima 273.000, Bajaga ima 200.000, Van Gogh 100.000, Riblja Čorba 86.000… ako bismo gledali i region, Bijelo Dugme prednjači sa 391.000, sledi Marko Perković Thompson sa 320.000. Bolje da i ne pominjem najveće narodnjačke zvezde koje šiju i ove najpopularnije sa duplim brojkama. Ali, tako vam stoje stvari na Balkanu što se popularnosti tiče.

Ljubav Fest je jednodnevni festival koji osim Live stejdža ima i DJ stejdž(eve) ali i podršku za lokalne brendove koji su prodavali svoje proizvode na simpatičnim štandovima. Humanitarnog je karaktera, sa besplatnim ulazom ali uz obavezu slanja tri humanitarne poruke ukupne vrednosti 600 dinara. Veliki broj ljudi se okupio, no kako ne posedujem „tačkasti softver“ ostaćete uskraćeni za tačan broj prisutnih. U svakom slučaju, i po Dačićevim i po pravim merilima broj se merio na hiljade. Ograđeni prostor je dovoljno veliki da se zvuci sa stejdževa ne preklapaju, a moram da pohvalim i dovoljan broj prodajnih objekata sa hranom, pićem, elektronskim cigaretama, ali i dovoljno WC-a. Zvuk dobar, dovoljno jak, mada sam čuo i bolje. Parking veliki i jeftin. Organizacija, dakle, bez većih zamerki. Ajmo najzad na muziku.

Natalee sam na žalost propustio pa ne bih komentarisao, stigao sam na početak nastupa Ive Pažin, dvadesetpetogodišnje devojke iz Beograda koja nastupa pod imenom ZHIVA (Živa). Zhiva je u pratnji kompletnog benda (gitara, bas, bubanj) izvela svoju verziju indi-popa koja u sebi ima i hip-hopa, i puno pozitivne energije i dobrog raspoloženja. Najbolji dokaz da je imala uspešan nastup je to što se početni broj publike do kraja udvostručio.

 Oxajo je izašao pred sada već vrlo brojnu publiku, prvi put od koncerta u klubu Karmakoma u aprilu. Od tada se u njihovoj karijeri dogodilo dosta pozitivnih pomaka, kao što su plasman u superfinale nagrade „Milan Mladenović“, pojava pesme „Sijam“ u hrvatskoj popularnoj seriji SRAM i izlazak novog singla „Čovek“ što je doprinelo da se sa nestrpljenjem čeka njihov novi nastup u Beogradu. Moram reći, bez obzira što ćete me optužiti za subjektivnost, da su sasvim opravdali sada već velika očekivanja. Bez obzira što prvi album još nije izašao, sada već imaju dovoljno pesama da lagano odsviraju sat vremena programa, s tim da pored pet već objavljenih singlova, koji su svi od reda hitovi, sviraju i jednu obradu (Senida – Zauvek) i dve nove pesme od kojih je jedna verovatno najbolja njihova. Prvi album je zaključen i čeka na objavljivanje, a drugi je, u poverenju, već u pripremi. Bend postoji nešto više od dve godine, ali se ova postava (Ajković, Vuksanović, Strajnić + basista Marko) ustalila u poslednjih nekoliko meseci. Intenzivne probe kao i uvek daju rezultate, tako da bend sada zvuči ozbiljno, sa razrađenim scenskim nastupom i usviranošću koja se samo povećava. Dinamika nastupa je lepo isplanirana, sa nekoliko vrhunaca tokom koncerta tako da me ne čudi odlična reakcija publike. „Mama“, poznata sa Beovizije, kao poslednja pesma njihovog nastupa jedina je te večeri spontano izazvala publiku da „pumpa“ bez da je bila isprovocirana od članova benda. Ali, kad imate takve pesme kao što su „Put“ za otvaranje, „Sijam“ za sredinu koncerta i „Mama“ za kraj nije teško izazvati „singalong“ pa i „pumpanje“ publike.

Posle kraće pauze (satnica se do tada poštovala!) izašao je pred još brojniju publiku Vizelj koga prvi put gledam uživo. Do te večeri moram priznati da nisam mnogo mario za njih, čak su mi bili prilično antipatični. Doduše, u poslednje vreme, posle pesama „Ljubičast i plav“ i „Zagrljaj“ sa Džipsiijem počeo sam da menja mišljenje o njima. Oni su očigledno još od svog nastanka rešili da probuše taj balon u kojem se svojevoljno nalazi većina naših alternativnih rokera, a to je prosto rečeno gledanje na publiku s visine. Kao da je najveći greh biti popularan, teži se nekom kvazi intelektualizmu ili tačnije, kvazi elitizmu. Vizelj je krenuo skroz drugim putem, dajući narodu mogućnost da se isprazni slušajući ono što voli, ali bez spuštanja kriterijuma baš zato što je Vizelj, kako ja to vidim, čvrsto ukorenjen u ovo podneblje i njegove subkulturne manifestacije, pa uspeva da bez banalizacije to pretoči u rok pesmu. Tematika pesama je često bizarna, spotovi su (ne)kontrolisani haos, boje u njima su čista psihodelija, dakle, ludilo mozga što bi rekli. Sve to dolazi iz glava Alekse Nedića (bas) i Veljka Milinkovića (gitara), mada su i Jelisaveta Todorov (bubnjevi) i Pavle Petrović (multiinstrumentalista) često potpisani kao autori. Ne znam kakva je podela kompozitorskih uloga među njima ali sudeći po shizofrenosti ideja, možda je tu umešano i više od četiri osobe, iako ih je tačno četvoro. Vizelj meni zvuči kao bend koji je uspeo da rap-trap-hip-hop teme i ideje prevede u punokrvni rok ali ne onaj vezan za američko-englesko podneblje, već ovaj naš, autentični. Svidela mi se i njihova koncertna prezentacija sa Nedićem kao ekstrovertom zaduženim za atmosferu i Milinkovićem kao introvertom zaduženim za gitarska sola i ceo taj paket me asocira (u pitanju je krajnje slobodna asocijacija) na Frenka Zapu i njegove Mothers Of Invention. U publici sve vreme ludilo, jer Vizelj nije mnogo taktizirao – svirali su svoje najveće hitove a za dvanaest godina postojanja ih je bogami bilo. Gost im je bio mladi pop-soul autor Džipsii, zvezda u usponu, sa kojim su izveli tri pesme: „Zagrljaj“, „Skloni se“ koja mu je poslužila za diskretnu političku aluziju i obradu ni manje ni više nego Bijelog Dugmeta „A i ti me iznevjeri“. Još jedan pokazatelj da novi beogradski bendovi ne beže od popa, nego baš suprotno, hrle ka njemu. Da skratim, Vizelj je te večeri, da se ne ljute momci iz Buč Kesidija, ukrao šou.

Jedino odstupanje od satnice se dogodilo pred nastup zvezda večeri, pančevačkog dua Buč Kesidi. Kašnjenje u odnosu na najavljenu satnicu je bilo nekih pola sata, što i nije mnogo, mada sam mišljenja da im je to kašnjenje više odmoglo nego pomoglo. Ipak je termin početka 00:45 prekasno za tinejdžerke, njihovu core publiku. Što se nastupa tiče, momcima se ništa ne može zameriti – bina je potpuno preuređena što je za njih standardna procedura, lajt šou i dimna zavesa takođe u punom kapacitetu, kao da se radi o njihovom koncertu a ne festivalskom nastupu, svirka i pevanje na njihovom, visokom nivou, set lista festivalskog tipa dobro koncipirana, bazirana na poslednjem albumu plus najveći hitovi sa ostalih, ali prijem publike je ipak bio mlak, bar kad se uporedi sa onim na Tašmajdanu od pre par godina kad sam ih poslednji put gledao. Mislim da se radi o mismatchu sa publikom, starijom od one uobičajena na njihovim koncertima. Neće to sigurno naškoditi njihovoj karijeri, i ne treba, jer Buč Kesidi je bend bitan za sudbinu rok muzike kod nas. Njihov uspeh joj je produžio život prenevši je u dvadeset prvi vek na nove generacije. Zato im bez ustezanja skidam kapu.