Ako ste pratili moje tekstove, znate da nemam običaj da idem na mejnstrim koncerte (to su oni sa ulaznicama skupljim od 20 evra), ali i to se ponekad događa, sticajem različitih okolnosti. Da ne privatizujem priču, reći ću samo da sam se petnaest minuta pre zakazanog početka koncerta našao pred Domom sindikata (koga nikako da počnem da zovem njegovim aktuelnim imenom “Kombank dvorana”) da po prvi put uživo gledam i slušam Ramba Amadeusa, čiju karijeru ovlaš pratim već evo preko trideset godina. Oduvek sam sa simpatijama gledao na njegov muzičko-scenski nastup (još od onog – „neću da zabavljam biračko telo. J…. vam mater!“), koji mi je bio kudikamo interesantniji od njegove za moj ukus previše eklektične diskografije. Nije on nikad bio od onih „ja bih hteo pesmom da ti kažem“ tipova, on je ono što hoće da kaže govorio direktno, rečima koje nije mnogo birao. Za osetljive uši velike gospode i previše direktno. Otkako nema Đorđa Balaševića, samo je na njegovim koncertima interesantnija priča od muzike, bar što se tiče teritorije nekadašnje Jugoslavije, s tim što je Rambo u jednom nadmašio Balaševića. Kod Ramba priča ne prestaje, razlika je samo u tome da li ide uz muzičku pratnju ili bez nje, dok je Balašević ipak povremeno pevao. Očekivao sam, dakle, provokativnu priču, protkanu politikom, i onom lokalnom lokalnom i „en general“, ali, po onome što sam čuo o njegovim nastupima, i dobru svirku.

Buč Kesidi i Sandens Kids

Buč Kesidi i razigrana deca sinoć u Domu omladine. Gimnazijalci i brucoši. Nova tinejdžerska generacija je izašla na rok scenu. Predvodi ih Buč Kesidi, harizmatični dvojac u svetlucavim pantalonama. Gitara i bubanj, kao White Stripes ili The Black Keys, samo tamo gde je bio bluz kod Buča su glitter i glam rock.

Bio sam u Akademiji kada su Jarboli postali ultimativni bend jedne generacije, bio sam u Domu omladine kada su Stray Dogg postali predvodnici nove rok generacije, a bio sam i u Božidarcu kada su Artan Lili poveli novo pokoljenje u rok avanturu. Sinoć u Domu omladine sam prisustvovao promociji nove generacije. Buč Kesidi sviraju njihovu muziku. Publika je bila veliki hor koji je pevao svaku pesmu od početka do kraja. Devojke su se vrtele i cupkale, momci skakali i klimali glavama.

Nije izgledalo da će to veče biti uspešno. Ali, ispostavilo se da uvek treba uzeti u obzir pravilo zvano “90 minuta”.  Znači – na vreme otvaranja vrata koje objavi klub, dodati tih devedeset minuta i tada doći. Da sam tako uradio, zatekao bih pristojno popunjen prostor nekadašnjeg „Kuglaša“ koji se sada zove „Knap“. Kako god da se zove, prostor je prijatan, idealan za „male“ svirke. Kako je Zvonka primetila, nekako je ušuškan i topao pa pravi razliku u odnosu na većinu klubova ovog tipa koji su uređeni u post-inastrijal fazonu (to je ono sa betonskim golim zidovima), što više i nije neka fora.