Modul 2: Arhitektura protiv stihije (The Beach Boys veza)

Zaboravimo na trenutak žanrove. Kada ogolimo zvučnu sliku, prva asocijacija na Oxajo, njihov odnos prema studiju i strukturi pesama jeste Brajan Vilson i The Beach Boys. Vilsonu je studio bio sve; mrzeo je svirke i live nastupe do te mere da je radije birao izolaciju. Trojka (plus jedan) iz Oxaja – Dušan Dukat Strajnić, Dario Vuksanović i Marko Ajković (uz basistu Marka Vlajčića) – deli tu istu studijsku opsesiju. Imati svoj studio znači nemati pritisak vremena i novca. Zato se na ovaj album čekalo tri godine.

Pesme Oxaja ne nastaju spontano na probama. One su konstruisani zvučni entiteti. Ajković donese ritmičku podlogu, Dario i Dukat melodijske linije, tekstove klešu zajedno, a Dario onda u studiju te zapise pretvara u pesmu. Oni koji su ga gledali kako radi koriste samo jednu reč: genije. Boris Mladenović koji je radio miks i master je tu da stavi tačku na i.

Rezultat tog zajedničkog poduhvata je modularni pop. Pitajte Brajana Vilsona šta je to.

Modul 3: Emotivni tobogan u tri minuta

Uzmimo pesmu „Čekam ih“. U tri minuta spakovana su četiri potpuno različita dela. Nema klasičnog rasporeda strofa-refren-strofa-refren. To je direktan eho Vilsonovog „cut-and-paste“ dizajna iz „Good Vibrations“. Stalno se događa nešto novo, prostor se naglo širi i skuplja, a slušalac je bačen na emotivni tobogan: od klaustrofobije i tenzije iščekivanja u uvodnom gruvu, preko psihodeličnog intermeca, melodičnog refrena sve do katarzičnog, svetlog oslobađanja kada se aranžman odjednom otvori. Omot, rad akademskog slikara Nemanje Nikolića, na najbolji način prikazuje taj emotivni roller coaster, dizajniran da vozi slušaoca trasom koju određuje Oxajo.

Isti princip, u različitim oblicima, drži ceo album:

• „Put“: Egzistencijalni nemir u skokovima. Pesma se kreće u trzajima, menjajući ritmičke paterne (uzgred, bas liniju je majstorski postavio Bojan Slačala iz Artan Lili) tako da svaki deo deluje kao zasebna minijatura.
• „Sijam“: Školska lekcija iz vokalne modularnosti. Počinje Darijevim delom (Ovaj grad nema sna…), nastavlja se Ajkovićevim (Vidi me sad…), a kulminira Dukatovim vokalnim lejerom (Nekim noćima sam sav od zlata…). Tri autonomna modula spojena u hit koji i dan danas, nekoliko godina posle objavljivanja, broji hiljadu pregleda dnevno.

Modul 4: Dva smera iste potrage (Rekontekstualizacija scene)

Najveći estetski i sociološki iskorak na albumu dešava se kao posledica odluke Oxaja, svesne ili ne, da se bavi rekontekstualizacijom – uzimanjem opštepoznatog kulturnog koda i njegovim stavljanjem u potpuno novi, neočekivani kontekst.

Domaćoj rok sceni su, da bi opstala, očajnički potrebni bendovi koji će probiti balon iz koga retki alternativni sastavi uspevaju da izađu. Na našoj sceni trenutno svedočimo dvema svesnim, pametnim i radikalno različitim pristupima ovoj operaciji.

Prvi je horizontalna rekontekstualizacija, koju Oxajo demonstrira u pesmi „Zauvek“. Uzeti numeru Senide Hajdarpašić – najveće regionalne pop zvezde – i provući je kroz filter alternativnog rok zvuka bez ijednog kompromisa, potez je koji pomera granice. Original je linearan, hipnotički trep-talk sa upečatljivim istočnjačkim šmekom. Oxajo ga secka na modularne delove, izoluje vokalne linije i daje im zlokobnu notu, da bi na kraju isporučio himnični refren u stilu brit-popa devedesetih koji prosto eksplodira posle zatišja. Oxajo gleda oko sebe, u ono što je popularno sada, razbija žanrovski elitizam starog rokenrola i prevodi moderni mejnstrim na svoj kompleksni kompozitorski jezik.

Sa druge strane, bend Vizelj primenjuje vertikalnu rekontekstualizaciju. Umesto u sadašnjost, oni gledaju unazad, ponirući duboko u istorijsku pop-rok pesmaricu bivše Jugoslavije. Vizelj uzima kod Bijelog dugmeta – ono što je nekada bilo stadionski, masovni mejnstrim – svesno ga ogoljava do koske, oduzima mu svaku estradnu patetiku i ubrizgava mu drsku, prljavu, modernu garažnu energiju za generaciju 2020-ih.

I Oxajo i Vizelj odbijaju da žive u muzeju; oni svesno barataju nasleđem i masovnom kulturom kao alatima, dokazujući da pop-rok ponovo postaje vitalan tek kada počne hrabro da komunicira sa onim što je (ili što je bilo) najveće i najmasovnije na ovim prostorima. Jačanjem mejnstrim pop-roka posledično jača alternativa. Zato nikako nije slučajna pojava izvanrednog St-ovog benda Još gori baš ovde i baš sada.

Nešto se događa ovde, ali sada znamo šta…

Koda: Izlazak iz balona

Između ovih modularnih rezova, album diše i kroz linearnije momente: indi-rok vožnju u pesmi „Moje vreme“ sa Džordžijem, romantičnu napetost devedesetih u „Sećam se“ (gde upečatljiv solo svira Veljko Milinković iz Vizelja), ili „U sobi“ koja svojom bazičnom strukturom unosi preko potrebnu raznolikost. Tu je i himnični „Čovek“ (posvećen Dukatovom sinu Aleksi, uz uvod ćerke Eve i DF hor Bojane Vunturišević), koji je zbog teksta inspirisanog Kiplingom postao himna studentsko-građanskih protesta 2024–2026.

A ocena? Anatomija ovakve arhitekture ne trpi puko, linearno ocenjivanje. Pogotovo ne od nekoga ko je previše blizu samom izvoru ove muzike da bi glumio lažnu objektivnost. Zato ćemo pustiti da vreme kaže svoju reč.