Edi Špageti je neprikosnoveni lider benda, on priča, on peva, on daje ton svirci, mada ni gitarista Metal Marti (za koga Edi kaže da je -pogađate- najbolji gitarista na svetu!) ne zaostaje sa svojom gitarskom pirotehnikom. Bubnjar Čango udara iz sve snage bez prestanka iako se po njegovoj telesnoj konstituciji ne bi reklo da može da drži taj tempo sve vreme trajanja koncerta. Sat i petnaest minuta nije predugo, ali je više nego dovoljno za moj slušni aparat koji se pod takvom baražnom vatrom odavno nije našao (još od koncerta onih Čeha koji su bili predgrupa benda Two Gallants u KC Gradu). Izuzetno glasno i energično je bilo, što je skoro isključivo muškoj publici (odnos 9:1 za muškarce) prijalo toliko da su nam oni iz prvih redova priredili pravu šutku. Da pojasnim ako niste razumeli, nema kod Supersuckersa ni trenutka predaha, sve vreme prangijaju iz sve snage, ne štedeći ni sebe ni nas. Zato ne čudi što nije bilo bisa, a nije da ga prisutni nisu tražili.

Edi Špageti je jedini originalni član Supersakersa osnovanih 1988. u Tusonu, Arizona. Već sledeće godine su prešli u Sijetl taman da budu svedoci nastanka grandž scene. Svoja prva diskografska izdanja objavili su za grandž etiketu SubPop mada se njihova muzika ni nategnuto ne može strpati u tu fijoku.  Ipak, Mat Lukin iz Mudhoney se oglasio na njihovom možda najboljem albumu „La Mano Cornuda“ a sa Edijem Vederom su uradili pesmu za neku kompilaciju. Postava benda koju smo u Beogradu gledali ima staž od preko deset godina i funkcioniše precizno kao satni mehanizam. Zato se, iako to nije „moja“ muzika, nisam pokajao što sam te večeri bio u Karmakomi jer, što se ono kaže, bar jednom u životu treba biti na koncertu Supersakersa. Ja sam svoju kvotu ispunio, a vi?