Saznali smo još da su Teri i Dejv mladom Dilanu, koji je često noćio u njihovoj dnevnoj sobi, i njegovoj tadašnjoj devojci Suzi Rotolo držali politička predavanja kao notorni socijalisti – trockisti. Sama Teri kaže da joj se činilo da je to njima bilo prilično dosadno. „Ne želim da držim predavanje nikome, želim samo da kažem svoju istinu“, bio je Dilanov komentar na te diskusije kojima su Suz i on prisustvovali. Dakle, Teri nam saopštava ono što smo već znali – Dilan nije hteo da se bavi politikom, još manje da bude lider, on je samo hteo da kroz svoje „angažovane“ pesme dâ svoj komentar na zbivanja u društvu. To što su ga drugi gurali u uloge osmišljene u glavama tih drugih nije ga mnogo zanimalo, pa tako i nije sprovodio nikakve tuđe agende. Ono što je važno za proučavaoce Dilanovog lika i dela je to što nas Teri obaveštava da to nije neka Dilanova naknadna odluka – očigledno je imao taj stav od početka. Znao je da sluša i ove i one teorije, ali se uvek držao pozicije komentatora društvene stvarnosti, zadržavajući pritom distancu koja mu je omogućavala slobodu mišljenja i delovanja. Jer svaka organizacija, politička i druga, u svojoj je suštini restriktivna – programi i statuti uvek ograničavaju slobodu delovanja, pa i razmišljanja. To se Dilanu, više intuitivno nego svesno, nije sviđalo.

Ova Dilanova distanca u odnosu na politički aktivizam bila je u potpunom neskladu sa Terinim partijskim radom. Da li je njeno članstvo u trockističkoj partiji razlog njenog odbijanja mejnstrima, pa čak i svojevrsnog prezira prema komercijalnom uspehu ne znam, ali znam da je ona sama u knjizi istakla da je bila srećna kada je Van Ronk odbio da postane član grupe Peter, Paul & Mary, za koju se unapred znalo da je kreirana za masovni uspeh. Za nju je umetnička čistota bila ispred profita, što objašnjava i njen složen odnos sa Filom Oksom. Kaže da je rivalitet Oksa i Dilana bio sudar dva ega u kome nije bilo pobednika i da je suština bila u tome da su obojica želela isto – da postanu slavni i bogati. Samo jedan je uspeo. Iako Teri njihov sukob svodi na puki sudar ega gladnih slave i novca, čini se da je istina složenija: Oks je bio tragični vernik političkog folka koji je izgoreo u sopstvenom idealizmu, dok je Dilan kao, rekao bih, anarholiberal, shvatio da umetnost ne sme biti talac ideologije.

Posebno je upečatljiva priča o kapi sa omota prvog albuma koju je Dilan poklonio Teri pri njihovom poslednjem susretu. Iako gest na prvi pogled deluje sentimentalan, ne treba zanemariti ni mogućnost tipično dilanovskog cinizma. Možda mu kapa nije bila samo emotivna uspomena, već vrsta materijalne kompenzacije – kao da je staroj levičarki poručio: „Evo ti kapa, pa se preko nje naplati za to što si mi pomogla“. Činjenica da ni Teri, a ni Dejv Van Ronk (koji je u aktuelnom filmu „Bob Dilan: Potpuni neznanac“ sveden na marginu) nisu našli pravo mesto u zvaničnom holivudskom mitu o Dilanu, daje ovoj teoriji na težini. Ta kapa bi na aukciji danas vredela bogatstvo, ali ju je Teri, u nekom ironičnom obrtu sudbine, izgubila tokom jedne od selidbi. Možda je tako i bolje – simbolika je ostala čista, a materijalna naplata duga postala je nemoguća. Ne isključujem ni varijantu koja je manje cinična – kapu je ostavio baš Teri, jer je ona za njega bila simbol njegovog folk perioda koji se tih dana, 1965. godine, zauvek završio.

U senci ove priče o Dilanu, koja dominira marketingom knjige, stoji Dejv van Ronk koji pak dominira mnogim poglavljima knjige – čovek koji je u stvarnosti bio mnogo više od puke fusnote ili 'gradonačelnika' jedne ulice. Za razliku od holivudskih i biografskih portreta koji ga često svode na dobrodušnog džina ili gubitnika koji nije stigao na voz za slavu, Teri nam ga otkriva kao intelektualno i muzičko sidro cele zajednice. Van Ronk je bio taj koji je Dilanu pružio kauč, ali i onaj od koga je mlađi kolega 'pozajmio' čuveni aranžman za House of the Rising Sun. Dok Teri piše o njemu sa toplinom supruge i partijskog kamarada, ona ne krije ni njegovu boemsku tvrdoglavost: Dejv je bio onaj koji je odbijao kompromise, čuvajući integritet bluza i folka čak i kada je to značilo da će ostati u podrumima Grinič Vilidža, dok su njegovi učenici osvajali svetske top-liste. On je bio dobrovoljni autsajder, čuvar plamena u svetu koji se brzo pretvarao u industriju zabave.“

Da bi se razumele te godine u Njujorku, važno je uvideti da folk zajednica Grinič Vilidža nipošto nije bila monolitna. Unutar nje su se jasno mogle prepoznati tri, pa i četiri struje. Prvu je činila „Stara levica“, predvođena veteranima poput Pita Sigera (Pete Seeger), koja je insistirala na muzičkoj i političkoj čistoti. Zanimljivo je da ga autorka skoro uopšte ne pominje, što jasno pokazuje da folk scena nije bila velika srećna porodica. Njima nasuprot stajala je agresivnija „Nova levica“, kojoj su pripadali sami Teri Tal i Dejv Van Ronk, ali i muzičari poput radikalnog kantautora Fila Oksa. Treću grupu činili su pacifisti i liberali sa koledža, predvođeni Džoan Baez, čiji je angažman bio moralne prirode. Nju Tal takođe skoro da ne pominje, iz razloga ideološkog neslaganja. Baez je za nju bila razmažena pripadnica buržoazije koja svojim aktiviznom pere nečistu savest klase kojoj pripada. Konačno, na marginama su obitavali „politički ateisti“ poput Freda Nila i samog Dilana – anarhoidni individualci koje su zanimali folk, bluz i umetnička sloboda. Naizgled je kontradiktorna Dilanova fascinacija Vudijem Gatrijem koji je bio glasnogovornik siromašnih radnika, ali samo naizgled jer Vudi je bio lutalica kome je lična sloboda bila iznad svega, a pesme koje je pravio nisu bili pamfleti već priče iz života tih ljudi koje je voleo i zastupao. Takve pesme je pravio i Dilan u svojoj protestnoj fazi.

Ni Gatrija Teri Tal nije mnogo pominjala. Zanimljivo je da Tal, uprkos svojoj ideološkoj doslednosti, neki bi rekli krutosti, pokazuje velike simpatije prema nastavljačima beat (bit) pokreta iz pedesetih, poput Petera Stampfela i njegove grupe The Holy Modal Rounders. Iako oni nisu bili pripadnici radikalne levice, ona ih je prepoznala kao „briljantne“ i postala njihova menadžerka krajem 1964. godine. Dok su bitnici odbacivali materijalističko društvo kroz nonkonformizam, Teri je u njima videla autentičnost koja prevazilazi partijske programe. Možda im je najveća vrlina po shvatanju Teri Tal bila to što nije bilo nikakve šanse da zarade pare od svoje muzike.

Što se poslovnog aspekta cele te priče tiče, tu nisu cvetale ruže. Taj folk ekosistem funkcionisao je na donjoj granici ekonomske održivosti iz prostog razloga što su najčešće izvođači istovremeno bili i publika, pa je bakšiš kružio po principu „danas ja tebi, sutra ti meni“. Čim se neko iz tog kruga proslavi, prestaje da nastupa u kafeima Vilidža pa sve uvek ostaje po starom. Podseća me to na beogradsku „Americana“ scenu koja je okupljala dvestotinjak ljudi koji su se svi znali i svaki koncert je imao duge spiskove za besplatan ulaz, pa su zarade bile minimalne. Zanimljiva je i finansijska realnost o kojoj Teri Tal ne govori direktno ali se posredno može zaključiti da je bilo tako - dok su mladi trockisti pevali o klasnoj borbi, stvarni gospodari Grinič Vilidža bili su preduzetnici i vlasnici klubova kojima kapitalizam i profit nisu bili mrski. Muzičari su honorare dobijali ne od vlasnika, već preko korpe koja je kružila u publici, a zarada od pića i hrane koju su prodavali išla je direktno vlasnicima. Ta ekonomska računica ogoljava sav paradoks scene – folk zajednica je bila estetski i finansijski mehur koji je morao da pukne čim se pojavio veliki novac muzičke industrije preko Alberta Grosmana i Columbia Records pre svih. Najtalentovaniji su otišli da zarade pare negde drugde, a manje talentovani, manje ambiciozni i ideološki rigidni su ostali da se zlopate. A onda su došli turisti, ali to je neka druga priča.

Što se same strukture knjige tiče, ona nažalost ne prati samo muzička dešavanja. Poglavlja koja se bave folk zajednicom i Dilanom naizmenično se smenjuju sa onima koja prate autorkinu privatnu istoriju. Do onog najzanimljivijeg, devetog poglavlja, knjiga često gubi dokumentarni ritam. U tim delovima Teri Tal se vrlo detaljno osvrće na svoj privatni život nakon razlaza sa Van Ronkom, insistirajući na opisima kasnijih partnera i sopstvenog seksualnog života. Za prosečnog čitaoca ovi delovi više deluju kao zakasnela lična psihoterapija nego kao dokument vremena.

Na kraju, „My Greenwich Village: Dave, Bob and Me“ je knjiga koja vredi onoliko koliko ste spremni da ljuštite njene slojeve i preskačete manje uzbudljive delove. Ako nasednete na marketinški trik sa Dilanovim imenom na koricama, ostaćete uskraćeni. Ali ako knjigu čitate kao svedočanstvo o vremenu kada se iskreno verovala da muzika može da promeni svet, dok su iza šanka neki drugi ljudi brojali pare proistekle iz te vere, onda pred sobom imate dragoceno štivo. Teri Tal nam je ponudila svoju istinu – pristrasnu, ideološki obojenu i ponekad previše ličnu, ali upravo zbog toga i autentičnu.