Sluice – Companion

U ovogodišnjoj oskudici dobrih ploča roots i srodnih žanrova, uradak grupe Sluice je ni kriv ni dužan dospeo na prvo mesto Preslušavanja broj 83. Nije ovo tipični folk-rok album jer ne ide sve glatko u tim pesmama – ipak više liči na indie-folk. Džastin Moris koji je pokretačka snaga benda, se posle izdatog prethodnog albuma (Radial Gate, 2023) kao povukao sa scene razočaran prijemom ali se brzo vratio shvativši da ga stolarski radovi kojima se u međuvremenu bavio ne ispunjavaju u dovoljnoj meri. I nije pogrešio. Novi album je zreliji i ima više šanse da provuče pažnju krugova kojima se obraća. Doduše, nema neke velike šanse da izađe iz tih krugova ali za početak je i to dosta. Problem može da bude to što je pesma koja otvara album, „Beadie“ ubedljivo najbolja na albumu, pa budi prevelika očekivanja koja ne budu u potpunosti zadovoljena onim što sledi. Inače, Bidi iz naslova je ličnost iz čuvene serije The Wire, lučka administrativna radnica iz Baltimora Beatris Bidi Rasel, romantična partnerka Džimija MekNaltija, detektiva baltimorske policije. Oboje se pominju u refrenu, baš kao i likovi iz jedne druge, kod nas manje poznate serije, „Joe Pera Takls With You“,  Džo Pera i Sara. Oba para su primeri romantične veze kakvoj izgleda  teži autor - veze u kojoj ženska strana daje stabilnost. Za ovaj album je inače karakterističan spor tempo, koji samo povremeno biva ne nužno ubrzan, nego pojačan u intenzitetu. Slično raspoloženje imamo na albumu grupe Souled American „Sanctions“ ali kod njih su dinamika i promena intenziteta daleko manje izražene pa je samim tim dosadniji, ako smem tako da kažem. Oba su veoma preporučljiva za one koji bi da hrane svoju depresiju.

Ocena: 8.25/10

---

All Them Witches - House of Mirrors

Čini mi se prošle godine su All Them Witches imali onaj „live“ album baziran na bluzu koji mi se veoma svideo. Ipak, nije se našao u konkurenciji za album godine pošto „live“ albume ne uzimam u obzir. Kad sam video da se pojavio ovaj bio sam pun entuzijazma da ispravim ono što sam prošle godine propustio ali ipak, nije mi se dalo. Pošto sam ga preslušao, ostavio je utisak da je previše „grunge“, i to grandž na način Screeming Trees-a ne Nirvane ili Mudhoney-a, pa čak i Soundgarden tip grandža bi mi bolje legao od ovoga što su All Them Witches demonstrirali na ovom albumu. Otišlo je ovo previše u hard-rock da bi mi se svidelo. Da sam pedeset godina mlađi bolje bi mi leglo.

Ocena: 7.76/10

Angine de Poitrine – Vol.2

U eri digitalnog društva u kojoj je sve i svja svima (pre)lako dostupno, pa su tako, uz manje ili više napora dostupni i podaci o ličnosti svakoga od nas, anonimnost postaje subverzija. Nisu slučajno likovi iz „Angine de poitrine“ (u prevodu: angina pektoris) odabrali da se maskiraju i da kriju svoj identitet. Nije slučajno ni to što izvode muziku bez teksta jer svaki tekst ih neminovno stavlja u kontekst što oni očigledno žele po svaku cenu da izbegnu. Njihovo celokupno delovanje me podseća na Studentski pokret u Srbiji, čiji su članovi kao što znate takođe anonimni a program i dalje nepoznat, ako se izuzmu neka opšta načela koja su zajednička svim učesnicima političkog života (tipa: borba protiv korupcije, jer, sećamo se da je i sadašnja vladajuća stranka došla na vlast upravo na talasu borbe protiv korupcije). Ali, sviđaju se ljudima, sviđaju se kritičarima, sviđaju se medijima pa ko sam ja da se protivim. Takvo masovno oduševljenje i fascinaciju nečim što meni izgleda kao prost marketinški trik nisam doživeo još od pomame za elektro-pop grupom „Air“ koja mi iz današnje perspektive zvuči ipak manje iritantno (mada, nijanse su u pitanju!). Znam da ću ovim komentarom mnogima ići uz dlaku, ali morao sam to reći i spreman sam da snosim sve posledice ovakvog mog stava. Moram ipak da ih pohvalim za to što su svojoj grupi dali odgovarajući naziv: Angina pectoris, jer me ono što čujem podseća na zvuk ultrazvučnog aparata kod čoveka sa zapušenim krvnim sudovima. Druga po redu pesma na albumu, Mata Zyklek, podseća me, koncepcijski, na „Ulazak u harem“ grupe Smak a sva ta muzika me snažno asocira na opus Lesa Klejpula (grupa Primus). Proverio sam sa veštačkom inteligencijom kako tu stoje stvari i ona mi reče da direktne veze nema ali da su mnogi čuli taj uticaj Primusa na Angine de Poitrine a sam Les Klejpul se najpohvalnije izrazio o njima srećan što je ostvario uticaj na nekoga. Ja sam ostao hladan, i ne verujem da će se tu išta menjati.

Ocena: 6.30/10

…

Ostali:

Mildred – Fenceline (indie folk, 8.13/10); Chip Taylor - Words From Holy Gardens (folk, 8.12/10); Kacey Musgraves - Middle Of Nowhere (country, 8.11/10); Jesca Hoop - Long Wave Home (indie folk, 8.10/10); Iron and Wine - Hen's Teeth (indie folk, 8.10/10); Hiss Golden Messenger - I'm People (indie folk, 8.10/10); Francis of Delirium - Run, Run Pure Beauty (indie rock, 8.10/10) Cactus Lee - Lee's Dream (folk, 8.08/10); Kurt Vile - philadelphia's been good to me (indie rock, 8.08/10); Javon Jackson - Jackson Plays Dylan (jazz, 8.05/10); Katherine Priddy - These Frightening Machines (indie folk, 8.05/10); Paul McCartney - The Boys of Dungeon Lane (pop, 8.03/10); Joy Harjo - Insomnia and Seven Steps to Grace (indie folk, 8.02/10); Robben Ford - Two Sides of Blue (blues, 8.00/10); Willie Nelson - Dream Chaser (country, 8.00/10); Keegan Mcinroe - Neon John (americana, 8.00/10); Eric Brace & Thomm Jutz - Circle & Square (folk, 7.99/10); Shakey Graves - Fondness, etc. (country, 7.91/10); Taj Mahal & Phantom Blues Band – Time (blues, 7.90/10); Tyler Ramsey & Carl Broemel – Celestun (folk, 7.90/10); Old Man Winther - Picture Window (indie folk, 7.86/10); Kye Alfred Hilling - The All-Night Costume Company (indie rock, 7.75/10); Tim Easton – fIREHORSE (folk rock, 7.73/10); The Sky Chiefs - The Sky Chiefs (folk rock, 7.72/10); Charley Crockett - Age of the Ram (country, 7.70/10); Souled American – Sanctions (alt country, 7.55/10); Laura Chavez - My Voice (blues, 7.50/10)..

Domaći albumi:

Električni orgazam – U magli sjaj

….Ploča je dakle odlično tempirana, baš sada kad tenzija dostiže vrhunac. Odušak je neophodan, jer umorni smo od iščekivanja i onog gadnog osećaja „samo što nije“. Ova muzika te teleportovanjem u prošlost u stvari teleportuje u srećnu budućnost koja se verovatno neće dogoditi. Tim nam postaje važnija jer nam nudi normalnost i pozitivu koju teško da ćemo doživeti, bar mi, pripadnici baby boom generacije. I sama pojava Anice Dobre koja je fenomenalno otpevala „Gde je Barbara sada“ vraća me u vreme „Crnog bombardera“ i moje „homo politicus“ inicijacije s početka devedesetih, i te Giletove „Svečane bele košulje“ su sad malo krvave ali tu su i dalje i zovu nas i dalje na proslave... To je ta ogromna moć muzike koja je jedina umetnost koja može da rekonstruiše neko prošlo vreme, sa svim detaljima, bojama, mirisima, jer sva ta deponovana sećanja se bude, ponovo povezuju, i potpuno oživljavaju. Zato jedna obična rokenrol pesma „Gde je Barbara sad“ i prelepa Anica Dobra mogu da budu okidači ponovnog proživljavanja davno prošlog vremena što nije ništa drugo nego „žal za mlados’“ kako je to davno definisao Bora Stanković…

Kompletnu recenziju čitajte OVDE. (Ocena: 9.0/10)

---

Miloš Zubac – Vremena vučja

Zubac je čovek koji nije za ovo vreme. Posebno ne za ovo vučje vreme. Čovek izvan vremena koji svetli kao moralna vertikala našeg društva u propadanju. Čovek koji je izbaždaren na ranohrišćanska načela skromnosti, solidarnosti i dobrote, ali i na istrajnost i rezilijencu. Monah podvižnik u opštežiteljnom svetu. Pošto znam čoveka, znam da mu se neće svideti ova moja „preterivanja“ ali neko to mora da kaže. „A smrt će doći iznenada, poravnaće svakom zeman, da namiri svoje, mada, niko neće biti spreman…“ a dok ne dođe treba da stanemo i razmislimo: građanisti bez vere i vernici bez građanstva, svetina lišena mere i božjega poznanstva, svi pametni i svi znaju šta je dobro a šta nije, u tuđe cipele ne staju niko u stid da se skrije. Tako počinje ovaj Zubčev album a kad tako jako počne, zaista se pitam gde će završiti. Na prvi pogled duhovita, a u stvari bolno istinita pesma „Idemo ća“ nas vraća u devedesete, ali taj povratak ne budi nostalgična osećanja, naprotiv. „Enkaustika srebra“ me je naterala da potražim značenje reči enkaustika. Ispostavilo se da je to slikarska tehnika kojom se pčelinji vosak meša sa bojama i specijalnom tehnikom nanosi na podlogu. Tako nanete boje su veoma otporne i ostaju netaknute hiljadama godina. Rađene su ikone Presvete Bogorodice tom tehnikom i tu nalazim vezu, jer pesma je na kraju krajeva o majci, svakoj majci.

Pesma „Poglavar“ srećom nije o onome koji vam prvi pada na pamet kad čujete stihove „Nisu to oči jagnjeta, nego vuka, ali vremena jesu vučja“ već o veri kao ličnom odnosu sa Bogom koji je najčešće u potpunoj suprotnosti sa činodejstvovanjem njegovih zemaljskih poslenika. „U mantiju zaklonjen sveopšti porok, zaključano srce na tamnoj strani…pogrešna blagosilja ruka gde bi nam bilo malo i Majčinog trojeručja“. Ima li jasnije i lepše postavljene dijagnoze vremena i prostora u kome živimo.  Ima li jasnije i lepše diferencijacije prave izvorne hrišćanske doktrine i onoga što upražnjavaju njeni ovozemaljski tumači-uzurpatori. „Ina“ je o prevlasti duha nad telom, uvek i svugde. „Drvo“ se bavi bolnom temom svakog Novosađanina pa i našeg Miloša. Ta pesma nije pevana već izgovorena. Pevanje se nikako ne može povezati sa temom o kojoj pesma govori. Šesnaest listova koji padaju na novosadski bulevar na kome okupljeni daju pomen žrtvama nadstrešnice u šesnaest minuta tišine je svima jasna simbolika. Taj čin pesnik stavlja u kontrapunkt sa onima besprizornima koji bi da se svete umesto da se pokriju ušima. Jak je to momenat u ovoj zbirci pesama smeštenih, umesto u knjigu kao što bi to bilo u prošlim vremenima, u svojevrsni audiobook. Poenta je da su te pesme klasična poezija a ne, kao što je to čest slučaj u popularnoj muzici, samo ilustracija muzike.

Kad se radi o Zubcu, reči su te koje se moraju slušati, dok je muzika često samo pratnja. Posveta ocu u pesmi „Očev glas“ je lepa i dirljiva, kao što je dirljiva i očigledno autobiografska ljubavna pesma „Sve si znala o nama“. „Prostor“ je pesma o praštanju onima koji su činili i čine zlo „… s bogom će oni dalje, ostavio sam mu prostor.“ Na prvi pogled fatalistička a u stvari pesma o samospoznaji “Odavno sam prestao da budem u pravu“ govori jednu veliku istinu – sačuvati dušu deteta je jedino moguće, jer jednom izgubljena duša deteta se više ne može povratiti. Možda to nije korisno za ono što ljudi smatraju uspehom u životu, ali je korisno za onog ko to uspe na dubljem, suštinskom nivou. „Dečak sa fotografije“ je opet o samospoznaji i sopstvenom pozicioniranju u neistraženim metafizičkim prostranstvima sopstva. Pozicioniranju koje je saglasno karakteru pozicioniranog. Tako se postiže duševni mir i spokoj iz čega sledi zadovoljstvo samim sobom, izvan materijalnog poimanja sveta.

Album „Vremena vučja“, ili, tačnije, zbirka pesama, to je nešto najbolje što je Miloš Zubac do sada uradio. To vam govori neko ko je vrlo dobro upoznat sa njegovim delom. Miloš je uvek oko sebe okupljao blagorodne ljude, lišene mržnje pa i bilo kakvih negativnih osećanja.  Njegova ( a i naša) nesreća je to što takvi ljudi danas nisu dobrodošli ni u jedno društvo, ma koliko se neka od tih društava klela da su baš ona utočište za takve. Uvek nekako izgleda da je sam ne protiv nego mimo svih jer ta njegova čestitost (ako je to prava reč) u današnjem zlom svetu nije osobina koja privlači. Ipak, on ostaje uzor onima koji smatraju da je duhovno superiorno materijalnom. Postojan, teško dostižan uzor.

Ocena: 8.28/10

---

Seine - Vreva

Ivan Ščapec je dosledan svojim principima i takav će i ostati. Za druge ne bih mogao da se zakunem, za njega sam siguran. Neverovatna je istrajnost kojom krči sebi put kroz težak poligon sa preprekama kakav je domaća rok scena. Za nezavisne i samostojeće (standalone) likove na njoj skoro da nema mesta, osim ako sam ne napraviš mesta. Sreća je što mu je životna partnerka Marina Uzelac pa mogu zajedno, bez izlaska iz porodičnog kruga da osmisle i sprovedu zaokruženu umetničku prezentaciju njegove muzike. Mada, ovako kako sam napisao, ta stvar zvuči grozno i pretenciozno, što sigurno nije Marinino i Ivanovo poimanje onog što rade. Kako god, ono što vidimo od Marine i Ivana nema šanse da nam se ne dopadne.

A kako je s onim što čujemo? Tu se već postavlja pitanje ne samo ukusa već mnogo više slušalačkog iskustva. Nenaviknuto uho se neće odmah prilagoditi Ščapecovom androginom vokalu ali će do prilagođavanja doći vrlo brzo ukoliko mu se da prava šansa. Kad se to jednom dogodi, pitamo se zašto nam je prilagođavanje uopšte trebalo. Novi album je, mislim, najbolje što nam je Ščapec do sada dao. Ivan je, kao i obično filozofski nastrojen. Već prva pesma „Iskra“ govori o povratnoj sprezi telesnog i duhovnog tako što ulazimo u circulus viciosus u kome je teško razlučiti da li telo stimuliše duh ili je obrnuto. Logično je onda da se muzički pesma takođe vrti u krug čime se postiže sklad suštine i forme, to jest duhovnog i telesnog.

"Idi, reče ptica, jer lišće beše puno dece, Uzbudljivo skrivene, i pune smeha." (T.S. Eliot)

Taj citat  velikog pesnika iskoristio je Ščapec da najavi album na Bandcampu, i taj citat je ključ za razumevanje ovog albuma. Veza sa prirodom, tako jaka kod Eliota, nije ništa slabija ni kod Ščapeca jer i gradska vreva je prirodna. Ta pozadinska buka svakodnevnog života iz koje svako malo isplivava po neki nepatvoreni trenutak lepote za pamćenje i reminiscenciju je ono što život čini lepim. Svaka od ovih pesama sa albuma „Vreva“ kao da čini baš to – probija se kroz zvukovlje okruženja da bi ga oplemenilo i da bismo uspostavili asocijacije čulnih senzacija i naših ličnih doživljaja.

Filozofski pristup stvaranju muzike koji Ivan Ščapec primenjuje od svojih prvih dana bavljenja muzikom otežava posao recenzentu i zahteva veću koncentraciju nego prosečni domaći album, ali je dobit, kad se i ako se pronikne u suštinu, baš zato mnogo veća. Za razliku od prethodnih albuma grupe Seine čiji su okviri bili jasno definisani, ovaj je otišao nekoliko koraka dalje, istražujući ljudsku duhovnost.  „Veseli se“ je kontradiktorna – optimistički tekst kao kontrapunkt setnoj muzici a „Roj“ asocira na rojenje misli ili prostije rečeno na stres pod kojim živimo, kojeg se trudimo da se oslobodimo ali ga prevelikim trudom iznova stvaramo. Maj favorit je ipak „Plagijat“, tu me je muzika najviše dotakla ali i tekst refrena „nije krađa nego zastara, nije plagijat nego magija, nije rukom nego prstima“ mada ne mogu reći da u potpunosti razumem šta je Ščapec hteo da kaže. Ali, nisu to tekstovi koje je moguće u potpunosti razumeti, jednostavno se treba prepustiti toj muzici i osećati je, bez racionalizovanja. Muzika bi morala i bez tekstova da nam prenese ono što je autor hteo da kaže. Mislim da i uspeva, u potpunosti. 

Ocena: 8.3/10

----

Klinika Denisa Kataneca - „Ununani“

… Album Klinike Denisa Kataneca „Ununani“ je remek delo ispovednog roka kakvih je malo i u zemljama sa znatno ukorenjenijom rok tradicijom nego što su to ove naše zemlje. Sjajno je imati takve autore koji su spremni da svoja najtananija osećanja izlože pred publiku. Što su osećanja autentičnija i intenzivnija to se manje slušalaca odaziva jer, realno, teško je podneti toliku količinu podastrtog jada i čemera. Ali, kod Denisa ima to „ali“ koje publiku, umesto da smanjuje, sa svakim izdanjem sve više uvećava. To je njegov pop senzibilitet koji, što se više Denis trudi da ga sakrije, sve jače izbija na površinu. Nikakva ga kakofonija niti distorzija ne mogu poništiti. Čak se čini da ga ti remetilački faktori samo pojačavaju. To je sreća za nas slušaoce, jer nam taj antagonizam pruža dodatni značenjski nivo, pošto je u njemu ispisana univerzalna poruka o borbi svetlosti i mraka. Belog i crnog. Dobra i zla. Kod Denisa, mada na prvi pogled ne izgleda tako, dobro se ne da tako lako, i kad se čini da je sve izgubljeno. Pa da završimo onda ovu priču poslednjim stihom koji je Denis ispevao na albumu, stihom koji najbolje ilustruje taj pritajeni, ali snažan optimizam koji se probija kroz mrak:

Pa napravimo oko groblja krug

I spustimo se uz crkvu

Ispred nas izleti divlja beštija

Bježi Srećko

Bježim ja

To nije ružan cvijet.

Tu scenu, kada se dva drugara, Denis i njegov pas, zajednički daju u beg pred strašnom beštijom, treba vizuelizovati da biste je doživeli onako toplom pa i dirljivom kakva zaista jeste. Divna završna scena izvanrednog albuma.

Ocena: 9.5/10

Kompletnu recenziju čitajte OVDE.

---

Oxajo – Još 9 Sati Do Kao Nekog Mira

…Zaboravimo na trenutak žanrove. Kada ogolimo zvučnu sliku, prva asocijacija na Oxajo, njihov odnos prema studiju i strukturi pesama jeste Brajan Vilson i The Beach Boys. Vilsonu je studio bio sve; mrzeo je svirke i live nastupe do te mere da je radije birao izolaciju. Trojka (plus jedan) iz Oxaja – Dušan Dukat Strajnić, Dario Vuksanović i Marko Ajković (uz basistu Marka Vlajčića) – deli tu istu studijsku opsesiju. Imati svoj studio znači nemati pritisak vremena i novca. Zato se na ovaj album čekalo tri godine.

Pesme Oxaja ne nastaju spontano na probama. One su konstruisani zvučni entiteti. Ajković donese ritmičku podlogu, Dario i Dukat melodijske linije, tekstove klešu zajedno, a Dario onda u studiju te zapise pretvara u pesmu. Oni koji su ga gledali kako radi koriste samo jednu reč: genije. Boris Mladenović koji je radio miks i master je tu da stavi tačku na i.

Rezultat tog zajedničkog poduhvata je modularni pop. Pitajte Brajana Vilsona šta je to.

…

Kompletnu recenziju čitajte OVDE.