Danas sam, gledajući jutarnji program “Sarapa i Dea” na televiziji Pink doživeo potvrdu ove teze. Emitovana je pesma Beatlesa Yesterday kao soundtrack nekog videa koji su pustili. Pesma koju je u mojoj generaciji znao svako ko je ikada išao na ekskurziju. Stariji voditelj je pitao svoju mladu koleginicu: “Je l’ znate ko ovo peva” a ona je k’o iz puške odgovorila: “Ne znam, ne pratim tu vrstu muzike”. Nekada to nije moglo da se dogodi. Za Bitlse su znali svi, i oni koji prate i oni koji ne prate tu vrstu muzike. Jer nisi mogao da ih izbegneš. Medija je bilo manje pa su svi oni koji su ih konzumirali preko njih saznavali manje-više iste stvari. Danas, u ovoj medijskoj disperziji i žanrovskoj iscepkanosti možeš kroz život da prođeš, a da nikad ne saznaš ni ko je Britney Spears, a kamoli Bon Iver (zlobnici bi rekli da ne biste mnogo propustili, u oba slučaja!). E, vi koji ovo čitate ćete, ako već ne znate, saznati i jedno i drugo.

SPC ECO – Anomalies

Sve više hvatam sebe da slušam elektronsku muziku. Za sada mogu da svarim grupe koje koriste elektroniku na način kojim bi koristili klasične instrumente. To je prelazna forma koja je postepeno dovela do onoga što ću pokušati (sam sebi) da objasnim u tekstu o novom Bon Iverovom albumu. Muziku grupe SPC ECO mogu sasvim lepo da zamislim odsviranu klasičnim muzičkim instrumentima. Tada bi zvučali kao Mazzy Star i bili bi mi znatno draži. No, i ovako mogu da prođu!

Zvonimir Varga – Krugovi

Zvone se vratio tempu izdavanja albuma s početka svoje karijere – 2011. i 2012. je izdao po dva, 2013. I 2014. po jedan, 2015. čak nijedan. Prethodne tri oskudne godine po merilima dobroga Zvoneta su prošlost, 2016. se ponovo dva puta javlja sa albumima, bar za sada. Još je dosta do kraja godine, možda padne i rekord. Ne znam da li je i dalje u Croatia Records za koje je izdao prethodni album, ali sudeći po materijalu na ovoj ploči i ako više nije, mogao bi biti. Jer Varga i mejnstrim se lako nalaze i odmah prepoznaju. Iako ga znam i u drugačijim pojavnim oblicima, recimo u eksperimentalnoj Klinici Denisa Kataneca, Varga se najbolje oseća u baladersko – šansonjerskim vodama glavne struje, a Croatia Records je za takvu vrstu muzike logičan izbor. „Krugovi“ su njegov klavirski album, blagog ugođaja, potpuno različit od prethodnog po imenu „7“ koji je imao dosta bržih stvari sa zafrkantskim tekstovima. Ovde se vraća temama i raspoloženjima koje je obrađivao u svom, za mene i dalje najboljem, albumu koji se tako i zvao, „Album“, iz 2012. godine. Ključna razlika koja je „Albumu“ obezbedila prednost u odnosu na „Krugove“ su bolje, pamtljivije pesme. Da zaključim: sceni je uvek potreban neko ko je na tragu Arsena Dedića i, još više, Đorđa Balaševića, posebno u situaciji kada prvi nije više među živima a drugi sve ređe izbacuje nove materijale. Nije Zvonimir Varga još dostigao njihov kvalitet, kao što se nije ni približio njihovoj popularnosti, ali je izborio sebi kakvo-takvo mesto na hrvatskoj muzičkoj sceni. Talenat, upornost i rad će, nadam se, na kraju ipak dati neki opipljiviji rezultat. Možda je potrebno više autocenzure, jer strožom selekcijom pesama od njegovih osam, recimo, prosečnih moglo se napraviti četiri vrlo dobra ili dva odlična albuma. Ali, izbor taktike i strategije vođenja sopstvene karijere je na njemu. Na nama je da podržimo kol’ko je u našoj moći.

Apache – Alcatraz

Svaki “Eklektik” mora da ima po jedan garažni album koji kradem sa jednog domaćeg portala u koji se učlanjuješ po pozivu, a koji neguje ovu vrstu muzike. Ovoga puta to je grupa Apache iz San Franciska, Kalifornija. I oni se priključuju euforiji oko ovogodišnje gej parade u Beogradu pesmom „2 Guys In 69“. Iako oni čedniji među nama mogu da pomisle da pesma govori o dvojici momaka u hiljadu devetsto šezdeset devetoj godini (dobra godina to beše!) bojim se da ta čedna devičanska srca ovoga puta nisu u pravu. Crumbov(ski) omot otklanja svaku sumnju u to da se momci šale, muzika tek dokazuje da misle ozbiljno. Onaj bermudski četvorougao Rolling Stonesa (Beggar’s Banquet, Let It Bleed, Sticky Fingers, Exile On Main Street) proširen je sa Fun House The Stoogesa pa tako dobijamo pentagram u kome su mnogi neoprezni zauvek nestali. Da, da, kad te uhvati ta đavolja muzika, nema ti povratka. Verovatno je mnogo lepo tamo na drugoj strani!

Valentino Bošković – Marsovska Listina

Pišući o prošlom albumu Valentina iscrpeo sam sve doskočice, aluzije i insinuacije vezane za kosmos u ovoj space operi koja traje, pa se ne bih ovom prilikom ponavljao. Ponoviću ipak da u genijalnost Boškovića i Radića više ne treba sumnjati, što su ovom prilikom dokazali ne samo kvalitetom pesama, već I izborom saradnika. „Ako ćemo psihodeliju, dovedimo kralja psihodelije” - verovatno je tako nekako išao tok misli ovog dvojca i eto nama Dina Santaleze i Nemanje koji nekako prirodno ide uz njega. Ima tu još gostiju koji su svi uticali da zvučna slika bude bogatija nego na VSSR. Takođe, jače se oseća uticaj dalmatinske tradicionalne muzike (naročito u Ashke Maresh). Već sada mogu reći da je ovo jedan od favorita za vrh moje godišnje liste regionalnih albuma. A sad malo futurizma: mislim da će Valentino Bošković biti pametniji od George Lucasa, pa neće kao ovaj sa njegovim Star Wars ići u beskonačne nastavke (sprema se osmi deo!) svoje space opere već će je završiti sledećim, trećim delom. Ali, i ako trećeg dela ne bude cilj je već postignut: već cila riva zna za BrOcanina dva!

Britney Spears – Glory

Šta mi uopšte očekujemo od pop muzike? Da rešava problem migranata, da miri Ameriku i Rusiju, da smiruje tenzije na Balkanu? Ne, brate. Očekujemo da nam ne skreće previše pažnje na sebe dok pijemo egzotične koktele na nekoj od plaža Mediterana. Ništa višeod toga! Ako je tako, onda je novi album Britney Spears sasvim dobar. Pesma „ Just Luv Me“ je dobra čak i van tog pop konteksta. Čudite se što hvalim Britney? Ne biste se toliko čudili da znate da je Britney ta koja je moju kćer u njenim predpubertetskim godinama spasla pošasti turbo folka. Našla se jadna mlada pred hamletovskom dilemom: da li ići nakoncert Dragane Mirković sa svom decom iz komšiluka (osim Dukata, koga su Backstreet Boys i još ranijeodveli na stranputicu) ili ostati kod kuće i po hiljaditi put slušati „Baby One More Time”?!? Britney je pobedila, uz malu pomoć nas roditelja, ali danas nije baš jasno da li smo kćeri time svi skupa dobro učinili? Možda bi odabirom prve opcije stvari krenule ka boljem uklapanju u sociokulturnu sredinu u kojoj živimo. Jer odabir kulturnog prostora koji čine roditelji za svoju decu umnogome determiniše njihovu budućnost. Zato pazite koje sadržaje činite dostupnim svojoj deci. I to od rane mladosti – posle bude kasno da utičete na to.

Allah-Las – Calico Review

Ova mešavina The Beach Boysa i R.E.M.-a prija uhu, jer zvuči poznato. Dobri uzori grupe Allah-Las slušaoca kroz njegovu podsvest uveravaju da sluša nešto dobro što i jeste slučaj. Jedino što to što sluša nije baš originalno. Ali koga briga za to i ko je toga uopšte svestan kad danas informacije pristižu toliko brzo da je teško setiti se onoga što je bilo pre tri dana, a kamoli onoga od pre više decenija. Uostalom, toga može da se seća samo onaj ko je to čuo tada. Kao što rekoh u uvodu, a nije zgoreg da ponovim, novi naraštaji, zatrpani velikom količinom svežih informacija nemaju ni vremena, ni volje, a ni navike da se vraćaju unazad. Istorija kao da prestaje da bude bitna, da postoji. Postoji samo sadašnji trenutak i zato ne filozofirajmo mnogo, prepustimo se instant užitku slušanja Allah-Las.

Bon Iver – 22 A Million

Već je legendaran moj animozitet prema Bon Iveru. Nije mi čovek ništa skrivio, čak mi je onaj njegov prvi album („For Emily, Forever Ago“), ako ne baš album, a ono njegov naslov, bio super, ali sa svakim daljim uratkom sve smo se više udaljavali. Moram mu ipak priznati da je veliki inovator – smislio je proces stvaranja muzike preklapanjem muzičkih slojeva, pri čemu svaki sloj predstavlja određeni patern (matricu) koji sam za sebe ne predstavlja ni melodijsku, ni ritmičku liniju, ali kada se preklope uz pomoć adekvatnog kompjuterskog softvera, dobija se muzika koja pulsira u ritmu i melodiji. Bon Iver je ovim albumom, preciznije, njegovim dizajnom, otišao i korak dalje. Korišćenje kompjuterskih karaktera van standardnih alfanumeričkih daje nam do znanja da je muzika koja se ispod tako ispisanih naslova krije programirana, kao što bi trebalo biti programirano i ispisivanje ovakvih naslova pesama. Pošto ispisivanje naslova bar za sada nije programirano, oni koji ih ispisuju “peške” suočavaju se sa problematičnim traganjem za specijalnim karakterima po kodnim stranama. Interesantno je da su vokalne deonice na albumu prenaglašeno ljudske, sa izraženim emocijama u glasu. Da li time indirektno želi da kaže da iza programiranja stoji čovek (još uvek!). Da bi se čovek potpuno izbacio iz kreativnog procesa stvaranja muzike neophodno je realizovati ideju koju smo moj prijatelj Bojan M., magistar filozofije I ja kao vid mentalne gimnastike razrađivali krajem osamdesetih, kada kompjuteri još nisu značajnije ušli u naše živote. Dakle, treba napraviti „Periodni sistem muzičkih elemenata” po ugledu na onaj Mendeljejevljev koji se odnosi na hemijske elemente. I ovaj bi se zasnivao na ponavljajućim trendovima elemenata poređanih po, za sada još neutvrđenim kriterijumima. Verujte, formiranje periodnog sistema muzičkih elemenata bi bilo daleko komplikovanije nego što je bilo ovo hemijskih elemenata, jer mnogo više faktora formira osnovni muzički elemenat nego što je to slučaj kod hemijskog elementa. No, kada bi se to uspelo, komponovanje bi bilo spajanje tih elemenata kao što se hemijski elementi spajaju hemijskim reakcijama. Tako bi se kombinacijom različitih elemenata harmonije, elemenata tonaliteta, elemenata tempa itd, itd, dobijala muzika određenog ritma, melodije i raspoloženja. Dok se to ne dogodi, tu je Justin Vernon da nam pomogne. Pa kako to sve zajedno zvuči u njegovom izvođenju? Po mom mišljenju, ne baš lepo. Moram da priznam da ima i lepih trenutaka, kao „29 #Stafford APTS“ ili „00000 Million“ na primer, ali veći deo je iživljavanje ne baš prijatno za uho. E, sad, što će oni koji vole samo novo i moderno sebe naterati da vole ove pesme to je OK, ali ja im se ne mogu pridružiti. Kao što rekoh na početku, imam određeno poštovanje za Justin Vernonovo inovatorstvo, ali sa njegovom muzikom nemam neophodnu interferenciju i tu nema pomoći. Uostalom, čovek čiji nastupi vizuelno toliko liče na nastupe Jean-Michel Jarre-a definitivno nije moj broj.

Macy Gray – Stripped

I onda, posle Bon Ivera, dođe Macy Gray sa svojim prvim džez albumom snimljenim uživo, iz prvog pokušaja, u nekoj napuštenoj Brooklynskoj crkvi. I odmahpukne pred očima razlika između ljudskog i artificijelnog. Nema tu dileme, muzika će ostati ljudska delatnost ili je neće biti. Glas, gitara, bas, bubnjevi, truba – te strune i membrane i zvučni stubovi su u spiritualnoj vezi sa strunama i membranama i zvučnim stubovima u našem telu, to su te frekvencije, to su ti damari, to je ta interferencija o kojoj sam govorio. Solo na trubi poput hirurškog laserskog noža useca se u sivu masu leve hemisfere mozga, jer na levi kanal su ga postavili, i razbija gard logike i analitike za koju je ta strana zadužena. A šta bi tek bilo da su ga stavili na desni kanal, tamo gde caruju intuicija, osećajnost i subjektivnost. Suze bi potekle, to je sigurno. Koliko ne “mirišem” Bon Ivera, toliko sam uvek voleo Macy koja je retko tu ljubav uzvraćala vrhunskim delima, ali evo, i njoj i meni se posrećilo ovim albumom. Poslušajte obavezno pesmu „Lucy“, poslednju na albumu, koja je, kažu, nastala spontano, u toku snimanja. I uzdržite se od razbijanja kompjutera posle toga. Nije on kriv.

LVL UP – Return To Love

Ovi su najviše, koliko čujem, inspirisani grandžom. Ima one „težine“ Soundgardena tu i tamo. Ima i popa. Kad bi malo ubrzali, eto nama Nirvane. To poigravanje s tempom i glasnošću je isto samo je ublaženo na kub. Da je Kurt Cobain kao stimulus uzimao neki iz palete danas popularnih vitaminima bogatih smoothiesa zvučao bi baš ovako. Smuti pa prospi, što bi rekli naši stari.

Slow Club – One Day All Of This Won’t Matter Anymore

Slow Club je jedan od onih bendova koji izbace pesmu u koju se zaljubiš i zbog koje ih trenutno zavoliš a da ti se ni jedna prethodna pesma niti ona koje su došle posle ni približno ne sviđaju toliko. Mene je „uradila“ „Let’s Fall Back In Love“, inače potpuno atipična za njih, sa horskim refrenom. Sve ostalo je bilo od lošeg ka gorem. Do ovog albuma! Prepun je nekakve teško objašnjive, lepe sete koja, kao što to prečesto biva, ne prelazi u jeftinu patetiku. Vrhunac je prelepa, jedanaestominutna završna pesma albuma, „Let The Blade Do The Work“. I nasov albuma je genijalan, sasvim u skladu sa onim što sam govorio u uvodu o kratkom pamćenju današnjeg vremena, pa je shodno tome, dan kada sve ovo neće biti važno (uključujući i ovaj album) već sutrašnji dan.

Za ovaj put dosta, sledeći nastavak će govoriti o Nick Caveovom novom albumu, ostavio sam da mi se još malo slegne. Biće tu još zanimljivih stvari, ali da ne otkrivam baš sve...