Pošto, kao što rekoh, iz privatnih razloga nisam prisustvovao nijednom od ova dva, po mom mišljenju, potencijalno vrlo interesantna nastupa (i bez obzira na ono što ćete pročitati, i dalje mi je žao što nisam!), pomno sam pratio reakcije mojih zagrebačkih i beogradskih fejsbuk prijatelja, a i recenzije koje su se posle koncerata pojavile. Interesantno je da su Zagrepčani (uglavnom muzičari) bili vrlo nezadovoljni, u slučaju Tav Falca neuvežbanošću benda, a u slučaju Cat Power je po njihovom mišljenju, da ne okolišam, bilo dosadno.
I u komentarima beogradskih eksperata stidljivo se pojavljuju insinuacije o uvežbanosti Falcovog bubnjara, dok o Cat Power uglavnom niko nije rekao ni reči (što ipak nešto govori!), uz nekoliko recenzija po kojima je sve bilo bajno i sjajno i samo jednu u kojoj se kao lajt-motiv opet provlači dosada. Kao da Zagrepčanima, koji su ipak više toga proteklih godina videli i čuli, više nije dovoljno da im se samo ukaže neka „svetska“ veličina, već mora i da pokaže svoje kvalitete, dok su Beograđani još uvek impresionirani samom pojavom nekog od svojih idola. Razlog tome je nedostatak muzičke kulture koji je između ostalog posledica nedostatka ozbiljne rock kritike.
Rock kritici je prostor u ovdašnjim (regionalnim) medijima veoma sužen, svodi se na nekoliko internet portala i nekoliko blogova sa vrlo retkim izletima u štampana izdanja, a i vrednosno određenje kritičkih prikaza je skoro isključivo pozitivno, čak i neutralni prikazi su veoma retki. Zašto je to tako? Kada se radi o koncertima i pločama domaćih autora, verovatno je razlog tome što se u malim sredinama, kakva je pogotovo u eri interneta ova naša (mislim na ceo region), svi akteri rock scene vrlo dobro poznaju, jer to je vrlo uzak krug ljudi, pa je prilično teško, kolokvijalno rečeno, „ispljuvati“ nekoga sa kim si privatno u dobrim odnosima, jer ćeš ga vrlo brzo posle toga skoro sigurno sresti na nekoj svirci. Zato se radije opredeljuješ da ne pišeš o onome što nećeš bezrezervno hvaliti.
Takođe, i sa druge strane, sa strane muzičara, bar većine, svaka i najbenignija primedba se prima kao teška uvreda. Naći balans u svemu tome je skoro nemoguće – ostaje ti ili da se posvađaš sa svima o kojima pišeš negativno ili da sve njih proglasiš najvećim genijima koji su ikad hodali zemljom, pa da imaš svoj mir. Zato je mnogo lakše pisati o stranoj muzici, iako i tu više nije sasvim bezbedno. Sve češće mi se javljaju oni o kojima sam pohvalno pisao da mi se zahvale – kažu, preveli smo preko google translate-a. Znači, i tu čovek mora da pazi šta piše (ili da se vadi na google translate!).
Kada govorimo o dovođenju stranih izvođača, teško je i u krajnjoj liniji nepravedno prozivati organizatore koji uz nadljudske napore i vrlo često uz unapred ukalkulisan gubitak novca ipak trude da dovedu sve što se dovesti može, a da je iole relevantno. To su uglavnom solisti i grupe koji su ili na samom početku karijere ili su već (manje ili više) prošli svoj zenit pa im je cena prihvatljiva za skromne platežne mogućnosti naše publike. Često su u pitanju ad-hoc sklepani bendovi koji prate glavnu zvezdu, ili glavna zvezda dolazi bez benda, jer je drugačije sa ovdašnjim cenama ulaznica organizatorima potpuno neisplativo. Ali, kao što sam na početku teksta nagovestio, ipak mislim da je bolje videti kvalitetnog rock autora i u slabijem izdanju nego ne videti ga uopšte. A sad dosta filozofiranja, bolje da pređem na impresije o preslušanim albumima pre nego što se zamerim celoj regionalnoj muzičkoj sceni...
Cass McCombs – Mangy Love
Čovek koji odabere sofisticirani pop sedamdesetih godina kao izražajnu formu za sadržaj svog stvaralaštva mi je a priori sumnjiv. Vadi ga to što su mu uzor momci iz grupe Steely Dan, ali ga ukopava to što se oslanja na njihove kasnije radove – od albuma Aja nadalje. Stvari su slično postavljene kao kod Walter Beckera i Donalda Fagena – savršeno snimljena muzika kojoj najbolje pristaje pridev „elegantna“ i tekstovi koji prave kontrast – direktni, povremeno otvoreno politički (vidi pesmu koja otvara album „Bum Bum Bum“) tu i tamo prošarani humorom. Kod McCombsa muzika nije samo nužno zlo koje prati otpevane reči znatno bitnije autoru. Ne, kod Mc Combsa muzika je tu da se ono što nam govori (a to nisu uvek prijatne stvari) lakše proguta. Poput anestetika ili sedativa.
Kelsey Waldon – I’ve Got a Way
Klasik kantri ima hiljadu života – taman kad pomisliš da je mrtav, da ga je vreme pregazilo, pojavi se novo ime koje dokazuje suprotno. Stroga pravila žanra kažu da ova ploča neće i ne sme doneti ništa novo, jer bilo kakva novotarija potpuno poništava samu suštinu tog žanra. Dozvoljene varijacije su kćerka rudara, farmera ili vozača kamiona, mali grad je obavezan, uz opijanje viskijem ili vinom, u novije vreme dozvoljena je i upotreba lakih droga. Naša draga Kelsey je po formi žanrovski vrlo dosledna – strofa, solo na slajd gitari, refren, glas po svim kanonima blago piskutav, melodijska linija sasvim familijarna. Po sadržaju je druga pesma: ipak ne pominje zanimanje oca, začudo nema ni alkohola i drugih izmenjivača svesti, mali grad je još uvek tu (i pouka kako ne potonuti u njemu) ali tu je i nešto što se retko povezije sa kantrijem – ženska samosvest.
Nije ona prva koja ju je uvela u kantri, koji se vrlo često doživljava kao tradicionalistički mačo žanr, što ipak nije sasvim tačno. Žene u kantriju su itekako pravile proboje u raznim oblastima sopstvene emancipacije, često ranije nego u drugim oblastima života. Još Patsy Montana, prva kantri pevačice koja je prodala više od milion primeraka ploče I Want To Be a Cowboys Sweetheart davne 1935-te godine, pa Jenny C. Riley sa pesmom Harper Valley P.T.A. koja je targetirala dvostruke standarde koji važe za žene odnosno muškarce i licemerje u njihovoj primeni (pesma jeste Tom T.Hall-ova, ali je Jenny besprekorno iznela), zatim Tammy Wynette sa svojom interpretacijom pesme D.I.V.O.R.C.E. iz 1968, pesme o razvodu iz ženske perspektive, pa Dolly Parton sa svojim celokupnim autorskim opusom i druge kantri heroine, zaista je mnogo primera rušenja tabua o muškoj supremaciji.
Tako nam i Kelsey Waldon u svojoj pesmi „All By Myself“ stavlja do znanja da joj ne treba muškarac da bi se ostvarila, da bi bila kompletna ličnost. Većina ostalih su o samosvojnosti i iskrenosti i o tome kako biti bolja osoba (..„it takes a better person these days“...). „I’d Rather Go On“ je o samostalnosti i nepristajanju na kompromise – potpuno suprotna od onog starog kantri stava „Stand by Your Man“. Dakle, Kelsey Waldon pravi bitan pomak - u svojoj suštini ovo je ploča o ženskoj ravnopravnosti, ali ostvarenoj, sasvim normalnoj i prisutnoj, koja se podrazumeva. Ploča, dakle, proširuje granice žanra, to je definitivno kantri ploča iz dvadesetprvog veka.
Faux Killas – Time In Between
Momci iz Memfisa koje vredi poslušati. Garažni rok koji vuče na sedamdesete. Zvuče staromodno, ali mi baš zato prijaju. Opet poznati teren, zona komfora za mene. Faux Killas su na tananoj granici između rocka i hard rocka, ali ipak nikako ne prelaze na hard rock stranu. Što se mene tiče dobro je što je tako. Ima i elemenata punka – taj punk ugođaj daje pre svega pevač. Ipak, najviše mi se sviđaju rock’n’roll pesme kojih takođe ima, recimo „Laura’s Song“, ili R&B obojena „Rain“. Ovo je njihov drugi album (prvi je „Gravy“ iz 2015.) i sigurno ću poslušati treći kad ga budu izdali.
L.A. Salami – Dancing With Bad Grammar
Lookman Adekunle Salami (29) je poreklom iz Peckama, nekada siromašnog dela Londona koji je postao slavan preko legendarne serije „Only Fools and Horses“. Salami potiče iz siromašne porodice, toliko siromašne da ga je majka dala u hraniteljsku porodicu, gde je preko radija čuo Bob Dylana i zauvek ostao inficiran muzičkim virusom. Prvu gitaru mu je poklonio prijatelj, uskoro zatim napisao je svoju prvu pesmu i potpuno se okrenuo muzičkoj karijeri. Slušajući njegov prvi pravi album (izdao je još dva Ep-ja u poslednje tri godine) ne mogu se oteti utisku da je u njega hteo da strpa oba uticaja koja je trpeo dok se formirao kao autor. Bob Dylana i folk šezdesetih godina i rap/hip hop odomaćen kod Britanaca afričkog porekla kojima i sam pripada. Te rap pesme više liče na radove dub poete iz Brixtona Linton Kwesi Johnsona nego na američke repere bar po načinu na koji su izgovorene, po akcentovanju i fraziranju.
S druge strane, folk pesme koje takođe peva, potiču iz kulture većinskog belačkog entiteta koji ga okružuje. Ta pomalo shizofrena kombinacija na prvi pogled smeta (pomisliš, daj čoveče odluči se na koju ćeš stranu) ali kad bolje razmislim, izgleda da je Salami, kad su svi već napustili multikulturalnost, jedan od njenih prvih spontanih izdanaka. Jer on nije multikulturalista nastao u okviru nekakvog projekta finansiranog od strane institucija koje ju podstiču, on je jednostavno čovek crne boje kože rođen i odrastao u zemlji sa većinskim belim stanovništvom koji je, ne odrekavši se svog nasleđa, prihvatio tu kulturu kao svoju. Najlepše od svega je što je kvalitet i jedne i druge vrste pesama visok i što taj miks posle nekoliko slušanja prestane da smeta. Zato ga ne odbacujte na prvu loptu, dajte mu pravu šansu!
Jonah Tolchin – Thousand Mile Night
Jedan sam od retkih koji je mladog Džonu gledao na Hootenanny Festivalu u Beogradu prošle godine. On je prvi nastupao, koncert je počeo na vreme, pa je u Amerikana Sali Doma omladine u tom trenutku bilo tek nekoliko desetina posetilaca. Prisutni su odmah znali da tu itekako „ima materijala“. Nije svako od nas prisutnih osnovao svoj bend kao u nekim sličnim situacijama, ali je skoro svako kupio njegov CD na prvoj pauzi. Jonah nas je odmah osvojio svojom iskrenošću i posvećenošću. Pesme su bile folk žanra, sećam se da sam komentarisao da je mogao komotno da nastupi na Newport Folk Festivalu circa 1963 godine.
Njegov novi album je u odnosu na taj nastup napravio pomak ka bluzu. I dalje je to folk, ali se izraženijim bluz ugođajem, ako tako može da se kaže. Možda će to nekom biti dosadno, ali što se mene tiče, takvu muziku mogu da slušam uvek i svuda. Nije to muzika koja će promeniti svet (iako su folketi iz šezdesetih mislili da će baš to uraditi svojom muzikom), još manje će doneti nešto novo, ali da će vama sa muzičkim ukusom sličnim mojem pružiti 35 minuta uživanja, to mogu da garantujem.
Lisa Hannigan – At Swim
Beskrajno simpatičnu Lisu Hannigan sam upoznao takođe u Domu omladine, pre par godina, na njenom prvom nastupu na Balkanu, kada joj se repertoar sastojao od irskih tradicionala, nekoliko rokerskih pesama koje je tada izvela u pratnji Stray Dogga, lirskih balada i one obrade Bert Janschove pesme „Courting Blues“ koju je izvela sa Dukatom. Bio je to njen savršen nastup. To se, na moju žalost, ne može reći za ovaj njen album.
Dugo ga je i pažljivo pripremala, sve je na njemu doterano i zategnuto, pa sa te strane nema nikakvih primedbi. Problem je to što, posle razlaza sa Damienom Rice-om kao da hoće da pobegne što dalje i od njega i od muzike koju je s njim izvodila. Sve je više u njenoj muzici elektronike, zvučnih slojeva (leyera) to jest (meni nesimpatične) boniverovštine. Mnogi ljudi to vole, pa tako Lisa ima dosta (novih) sledbenika. Usput je izgubila one kojima je u muzici primarna emocija, ali, bože moj, možda će joj biti lakše bez tih plačipički.
Ryley Walker – Golden Sings That Have Been Sung
Još jedan beogradski gost iz prošle godine koga sam sticajem okolnosti propustio da gledam i slušam uživo. Žao mi je zbog toga, legenda kaže da je nastup bio odličan, a da li će i kada će Ryley opet doći teško je reći, jer je u međuvremenu postao zvezda, pa ga je, verujem, teže dovesti. Zvezda je postao s punim pravom, jer ima ono što samo retki imaju: odličan je i kao autor i kao instrumentalista. Možda čak ovo drugo preteže, ali i prvo je nesporno. Delikatna muzika previše složena za ovo površno vreme.
Thee Oh Sees – A Weird Exits
I njih sam pre par godina gledao uživo (u vreme albuma Floating Coffin)i tada mi se nisu baš preterano svideli. Činilo mi se da su samo foliranti koji se kače na voz garažnog rocka koji je tada bio na maksimalnom hajpu jednog dela beogradske rock populacije. Nesporno je bilo da su emitovali veliku količinu energije, a bila je i jedna pesma bazirana na bluzu koja mi se jako svidela, „Minotaur“ se zove, ako se dobro sećam. Ostalo je bilo frenetično prangijanje preglasno za moj ukus, začinjeno sa hladnim B52’s vokalima.
John Dwyer i ekipa na poslednjem albumu nastavljaju još brže da se kreću u pravcu elektronike, a to je pravac kojim lično nisam oduševljen. Pesme u kojima su dva bubnja, bas i gitara dominantni su sasvim OK, poslednje dve koje su sporije su čak odlične, ali problem su one u kojima se kroz obilje elektronski proizvedenih zvukova jedva da naslutiti da se negde u dubini krije prava rock pesma, čijoj afirmaciji ne pomaže ni pomenuto zvukovlje, a bogami ni sterilni kvazi-pop vokali. Što su Thee Oh Sees dalje od rock’n’rolla dalje su i od mog srca. I vice versa.
Scott Walker – The Childhood of a Leader (Original Motion Picture Soundtrack)
Scott Walker je iz svoje eksperimentalne faze otišao još dalje od polaznog položaja pop pevača – u klasičnu muziku. Tačnije rečeno u filmsku muziku. To više nema nikakve veze ni sa popom ni sa rockom, pa bi bilo zaista pretenciozno od mene da ocenjujem. Mogu samo da kažem da sam album preslušao u celini i da preslušavanje uopšte nije bilo neprijatno iskustvo. Dapače!
Garbage – Strange Little Birds
Posle dvadeset tri godine postojanja, ovo je samo još jedan Garbage album koji čak i nije loš po kvalitetu pesama, ali ne pruža ništa novo i odavno nema onaj faktor svežine koji su imali prvi albumi. Glas Shirley Manson je i dalje zavodljivo senzibilan, pesme su pravljene po istom šablonu kao one ranije, ali zvuče kao da im je namerno ukinut pop potencijal dodavanjem nekakvih kao nakalemljenih neprijatnih instrumentalnih pasaža. To im oduzima prijemčivost, pa bi krajnja ocena bila: komotno smo svi skupa mogli bez ovog albuma.
Lydia Loveless – Real
Još jedan od onih crossover albuma, iz kantrija više u rok, manje u pop,suprotno od onoga kako se to obično radi. Ne mogu da kažem, iako bih rado rekao, da me se ovaj album na prvo slušanje naročito dojmio. Najviše me, po zvuku i ugođaju, podsetio na od svih zaboravljeni album „Night Out“ od Ellen Foley iz 1979. godine. Foley je, vrlo nepravedno, više poznata po tome što je bila inspiracija Micku Jonesu da napiše veliki hit The Clash „Should I Stay or Should I Go“ nego po svojim sasvim dobrim albumima. Na drugo slušanje, album gospođe Loveless već je izgledao mnogo bolje. Verovatno je to naknadno sviđanje posledica Lidijinog mešanja žanrova, pa mi je trebalo vremena da izbaždarim svoje valorizacione instrumente za prijem tih bastardnih varijanti. Ko zna šta će biti kad ga preslušam treći put!
La Femme – Mystere
Ovaj francuski synth – pop bend je na svoj drugi album ugurao sve uticaje iz svoje zemlje koje je mogao. Od naivnosti Francoise Hardy, preko urgentnosti legendarnog Plastic Bertranda do world miš-maša Les Negresses Vertes i Mano Negra. Verovatno bi bolji poznavalac francuske pop-rock scene našao tu još mnogo uticaja, jer raznovrsniji album odavno nisam čuo. Kao da slušaš nekakvu nostalgija radio stanicu ili, tačnije, kao da si na nekom od internet radija odabrao Francusku i podesio da ti svakih tri minuta menjaju radio stanicu iz te zemlje koju slušaš. Lepo je biti raznovrstan i menjati svoj zvuk, ali ova količinu i stepen promena ni stari eklektik poput mene ne podnosi lako!
Toliko u ovom ne toliko zanimljivom izdanju Eklektika ali pripremite se - kako izgleda, sledeći nastavak će obilovati poznatim imenima i potencijalnim albumima godine!
