Moj sin se seća jednog od poslednjih njihovih beogradskih koncerata, u „Božidarcu“ koji prima oko 500 ljudi, 2013. godine, koji nije bio u potpunosti ispunjen, što je za njega bilo iznenađujuće, imajući u vidu kvalitet i značaj tog benda. Srećom, kvalitet se kad-tad naplati. Deset godina pauze je akumuliralo publiku koja je za to vreme rešila sve ili neke od svojih životnih problema i ponovo postala otvorena za odlaske na koncerte. Postoji, naime, jedan period u životu svake individue, koji pada najčešće između tridesete i četrdesete godine života kada se, silom prilika, može (i mora) živeti bez kulture. Prosto se nema dovoljno vremena, rešavanje egzistencijalnih pitanja oduzima svo vreme i svu pažnju. Kada se ta pitanja reše, eto nama ponovo stare ekipe, sada na kraju tridesetih ili početku četrdesetih, novčanika punijih nego što su to bili u mladosti, plus naoružanih nostalgijom za starim dobrim vremenima. Zahvalna publika, reklo bi se.

Baš tako nekako je izgledala publika te nedeljne večeri. Hiljadu i pet stotina ih je bilo na broju, kad se saberu oba dana.  Drugog dana se valjda zbog pojačanog obezbeđenja posle terorističkog napada u Moskvi koji se dogodio prethodnog dana na ulazu formirao red za koji se teško moglo uočiti gde počinje a gde se završava,. Unutra – dupke puno!  Nema gde igla da padne. Početak jeste kasnio, ali čini se da se samo čekalo da sva publika uđe. A kad je počelo, počela je i razmena energije muzičara na sceni i publike po principu ja-tebi-ti-meni – energična svirka Borisa Mladenovića (gitara), Daniela Kovača (akustična gitara), Žolta Kovača (bas gitara) i Nemanje Aćimovića (bubnjevi) izazivala je energičnu reakciju publike koja je po principu povratne sprege terala muzičare na još veće pregnuće i tako do izmaka snage i benda i publike dva sata i četrdeset i pet minuta kasnije. Bis je trajao četrdeset i pet minuta a u okviru njega odjavna improvizacija čitavih petnaest. Spektakularan završetak koncerta!

Čuli smo sve favorite Jarbola osim pesme „Zabluda“ koja se i ne nalazi u zvaničnoj diskografiji Jarbola. Na Spotifaju se vodi kao jedina pesma VIS Jarboli. Ako nismo čuli tu pesmu, koja je po mom mišljenju jedna od najboljih rok pesama objavljenih na srpskom jeziku ikada, čuli smo moj drugi favorit „Možda će pasti“ i mnoge druge klasike Jarbola od kojih ću spomenuti samo neke (Podrška je važna, Samo ponekad, Osloni se, U redu, Zvoni telefon, Prvi korak je najteži…). Nisam brojao, ali računam da je izvedeno između trideset i četrdeset pesama, što je sasvim dobar pregled njihove karijere. Ne znam da li sam u pravu, ali mi se čini da je Boris kao jedan od dva autora u Jarbolima pretežno zadužen za njihovu rokenrol osnovu, dok je                 Daniel zadužen za oneobičavanje tih rokenrol temelja, oneobičavanje koje Jarbole smešta u alternativu. Bilo kako bilo, lepo je bilo prisustvovati nikad pre dosegnutim zvezdanim trenucima ovog, vrlo bitnog benda za srpsku scenu. Koliko bitnom? Zapitajte se da li bi bilo Hali Gali pokreta da nije bilo Jarbola.