Da ju je dobio za ekonomiju, ljudi bi imali više prava da se bune, iako je svojom izjavom „Na onom jednom procentu ljudi koji drži 50% svetskog bogatstva je da izmisli poslove za onih 99% ostalih“ pokazao bolje razumevanje pravca razvoja ekonomskih odnosa u budućnosti od sve sile ekonomskih prognostičara, futurista i proroka. Što se nagrade za književnost tiče, bolji izbor odavno nije napravljen. Nobelov komitet često donosi čudne, samo njima jasne odluke. Kao da namerno izbegava očigledne izbore, pa ili bira laureate iz „manjih književnosti“ ili bira po političkoj liniji, ili pak preskače favorita iz neke zemlje i umesto njega bira nekog manje poznatog. Ovoga puta iznenađenje je išlo u drugom pravcu.
Izabran je Bob Dylan, pesnik koji peva svoje stihove, a koji je opšte poznat – nijedan dobitnik do sada nije bio pop zvezda. Ipak, nije prvi put da je izabran neko ko peva svoje pesme - Rabindranat Tagore, indijski nobelovac, je početkom prošlog veka takođe pevao svoje pesme. Isto tako, bilo je još dobitnika poznatih u krugovima širim od literarnih. Prvi padaju na pamet Winston Churchill, Jean-Paul Sartre, Gabriel Garsia Marques. Ali još nije bilo dobitnika koji je toliko tačno predstavljao svoju epohu – njegova karijera u kojoj je stalna bila jedino promena je savršeno korespondirala (i još uvek korespondira) sa ćudljivim vremenom u kome živimo, vremenom u kome su sve etičke i moralne vrednosti pod konstantnim znakom pitanja.
Kada govorimo o njegovoj poeziji zbog koje je prevashodno i dobio Nobela moramo imati u vidu nekoliko perioda – prvo ona protestna faza koja se naslanja na nasleđe narodnih folk pesama, Woody Guthrieja i ostalih folk pevača koja se odlikuje jasnim, direktnim političkim porukama („Hard Rain’s Gonna Fall“, „Blowing In The Wind“, „Masters Of War“), često sa cinično-ironičnim diskursom („With God On Our Side“ „Chimes Of Freedom“) kombinovana sa ljubavnim pesmama sa isto tako jasnim iskazima („Corrina, Corrina“, „To Ramona“). Sredinom šezdesetih njegova poezija postaje hermetičnija, puna nadrealnih slika (najbolji primer „Desolation Row“), nemoguća za razumevanje i tumačenje odnosno podložna najrazličitijim razumevanjima i tumačenjima, čemu je i on svojim namerno kontradiktornim objašnjenjima u retkim intervjuima dosta doprineo.
To ne znači da je ova, nazvao bih je nadrealistička faza bila manje privlačna za slušaoce – često je delovala preko istrgnutih parola kao na primer one - Don’t Follow The Leaders - u pesmi „Subterranean Homesick Blues“ koja govori ko će znati o čemu (neki kažu drogi, neki kažu o vladi). To „Don’t Follow The Leaders“ je rekao u trenutku kad je bio lider pokreta mladih koji će dovesti do formiranja Hipi pokreta pritom negirajući politički značaj svoje pozicije. Njegov uticaj i značaj, ali i apolitični stav koji je zastupao, se lepo može videti u izvanrednom dokumentarcu Martina Scorcesea „No Direction Home“. Vidi se da masa prosto vapi za liderom koji bi ih poveo u borbu protiv establišmenta. Ali, Dylan je rekao „Don’t follow the leaders“, rekao i povukao se sa liderske pozicije u duboku ilegalu porodičnog života (koga je, uzgred budi rečeno, uvek veoma čuvao od javnosti). Vratio se na scenu tek kada je to njegovo „ne sledite vođe“ dobilo svoj puni smisao – kada su lideri Hipi pokreta ili umrli (bili ubijeni?) ili se prodali establišmentu.
Treća faza njegove poezije bi se mogla nazvati introspektivnom – kada kao jedan od prvih autora popularne muzike otvara svoje rane auditorijumu – pruža na uvid javnosti svoje najintimnije stvari (najviše album „Blood On The Tracks“). To kopanje po svojoj nutrini ga verovatno dovodi do četvrte faze – odnosa sa bogom. U tom trenutku zadesio se u hrišćanstvu (konvertitstvo mu nikad nije bilo strano) i ma kako mnogi od nas tu njegovu fazu nisu primili sa zadovoljstvom, čak i ona ima smisla – čovek na kraju krajeva mora na ovaj ili onaj način da definiše svoj odnos prema bogu. Naravno, ovu podelu shvatite uslovno, jer pomenute faze se često preklapaju u vremenskom kontinuumu, a od sredine osamdesetih više i nema tih perioda sa preovlađujućim temama, sve one se u njegovim pesmama proizvoljno pojavljuju.
Za mene lično, nikad napravljeni leksikon vlastitih imena i pojmova iz Dylanovih pesama (iako postoji enciklopedija pojmova vezanih za Dylana) bio je u mojim formativnim godinama polazna osnova za sticanje ključnih saznanja iz književnosti, istorije, geografije, religije, filozofije.Takođe, bogatstvo njegovog rečnika obogatilo je i moj fond reči engleskog jezika. To nije samo subjektivno mišljenje jednog obožavaoca, postoji istraživanje sajta musixmatch koje je obuhvatilo 93 najprodavanija izvođača popularne muzike, a po kome je broj korišćenih različitih reči u stotinu najdužih pesama svakoga od njih kod Dylana najveći od svih (ako izuzmemo logoroične repere koji zauzimaju prva četiri mesta) - oko 5000 reči. Prince je, na primer, po tom istraživanju jedanaesti sa oko 4000 reči, Elvis Presley je 38. sa oko 2,5 hiljade reči, The Beatles su 76. sa manje od 2000 reči.
O Dylanovom uticaju na savremenu kulturu može se govoriti na razne načine – od one anegdote da je Bitlsima otkrio šta je „trava“, što je na koncu konca dovelo do njihovog signaturnog albuma „Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band“ koji slovi za jedan od najboljih ikad, do toga da ga njegov, od mnogih osporavatelja Dylanovog Nobela preferirani, protivkandidat Murakami pominje bar pet puta u svojim delima (Dylan Murakamija nijednom – to pokazuje ko je tu na koga više uticao). Još nešto treba reći – Nobelova nagrada Dylanu je stavila tačku na proces inkorporiranja rock muzike u „visoku“ kulturu.
Kao što već rekoh u svom tekstu o istoriji rock muzike pisanom za Beforeafter.rs, da parafraziram sam sebe, svaki muzički žanr koji izgubi dominantni položaj u popularnoj kulturi (a rock ga je izgubio od elektronike/DJ kulture) teži da se etablira – da bude priznat od vladajućeg kulturnog establišmenta. To se dogodilo sa operom, džezom, to se sada događa sa rockom, taj proces je neminovan. Ova nagrada ga je definitivno okončala. Rock je postao „ozbiljna“ muzika. Možda bih trebao da tugujem zbog toga što Dylan ulazi u lektiru, ali ne mogu pobeći od sreće koju osećam u sebi. Sreće koju ne mogu do kraja da objasnim!
Toliko o Nobelovoj nagradi Dylanu, uz napomenu da sam pokušao da izbegnem ponavljanja – trudio sam se da ne pominjem ono što su mnogo veći autoriteti od mene u svojim tekstovima širom WWW-a već napisali. Hajdemo sada na pregled novih albuma, ali nema više zezanja, moram da pazim šta pišem – ko zna ko je od ovih ispod sledeći Nobelovac!
Nick Cave & The Band Seeds – Skeleton Tree
Cave ide sve dalje u pravcu spoken word izražavanja. Sada već skoro i ne pokušava da peva, to je uglavnom recitovanje. Daleko je prevazišao svog idola Franka Sinatru koji je u svom pevanju takođe imao taj recitatorski momenat, ali je sa druge strane imao onaj „jazz drive“ po kome je bio čuven. U Caveovom pevanju nema drivea, ali ima smirujućeg ritma. Muzika koja ga okružuje je depresivna što uopšte ne čudi kad se zna da je osnovna tema, kao kod Bowievog oproštajnog BlackStar albuma, smrt. Kod Bowie-a sopstvena smrt, kod Cave-a smrt deteta.
Smrt deteta je sigurno nešto najstrašnije što čoveka može da snađe, pa ni mi slušaoci kojima je poznata ta činjenica iz Caveovog života ne možemo da ostanemo imuni na nju pri preslušavanju albuma. Da li zbog toga ili je ipak u pitanju viši kvalitet pesama koje ga čine, album je upečatljiviji od čitavog niza Caveovih albuma još tamo od „Boatman’s Call“-a. Ja ga doživljavam kao deo Nickovog žaljenja i procesa prevazilaženja strašnog gubitka. Kao neku psihoterapiju kroz koju mora da prođe da bi se vratio, nikad više normalnom, ali ipak nekakvom životu. Kao istragu sopstvenog doprinosa tom užasnom događaju, kao istragu sopstvene krivice. Jer roditelj koji doživi smrt deteta neminovno oseća krivicu.
Pišući ovo i uporedo slušajući album shvatam da je ovaj Caveov recital u stvari sveta tajna pokajanja data imaginarnom svešteniku u imaginarnoj ispovedaonici. Pokajanja za koje dobija oproštaj grehova posle čega ipak mora da dođe do kakvog-takvog olakšanja preteškog tereta. Ili teret ipak zauvek ostaje?
King Creosote – Astronaut Meets Appleman
Kenny Anderson iz Fife-a, Škotska je za svojih 49 godina snimio preko šezdeset albuma sa raznim saradnicima. Poslednjih godina sam ga i ja uhvatio na svom radaru. Tih nekoliko koje sam čuo uvek mi se čine dobrim, ali pesme na njima ne ostaju dugo u sećanju i retko ih ponovo slušam. Videćemo kako će biti sa ovim albumom. Kao što i naslov sugeriše, tema albuma su kontrasti: staro-novo, priroda-tehnologija, analogno-digitalno. Poslušajte prvu pesmu, „You Just Want“ ili petu, „Betelgeuse“ koje su snimljene delom analogno, delom digitalno, pa će vam biti jasno o čemu pričam.
Živimo u prelaznom vremenu kada su još sveža sećanja na blagodeti života u skladu sa prirodom, a istovremeno se sve teže odupiremo naprednoj tehnologiji. O tome peva King Creosote. Ipak, nadu da tehnologija ipak na kraju neće pobediti i njemu i nama pruža njegova kćerkica koja je, kad joj je ponuđeno, pre odabrala čovečuljka napravljenog od ploda jabuke nego hi-tech igračku - astronauta. Iz te priče i potiče zagonetni naslov albuma.
Sophie Ellis-Bextor – Familia
Neproglašena disko kraljica dvadesetprvog veka još od 2001. i svog prvog hita u solo karijeri „Murder On The Dancefloor“ izaziva poštovanje slušalaca, iako je u žanru koji generalno gledajući teško stiče poštovanje. Ne čudi što je njena popularnost ograničena na ovu, evropsku stranu Atlantika, jer ima taj aristokratski „classy“ imidž koji se ne prima lako preko bare. Pevačica, kompozitorka, model, u svakoj od svojih aktivnosti ima meru i dobar ukus. Tako i na svom šestom albumu „Familia“, kojim se polako oprašta od pop – dance – disko muzike i saglasno svojoj životnoj dobi, odlazi ka chamber-popu. U njemu se mera i dobar ukus podrazumevaju, pa je Sophie Ellis-Bextor morala da nam pruži nešto drugo da bismo je primetili. Pružila nam je zadovoljstvo i spokoj žene ostvarene i na privatnom i na profesionalnom planu koje prosto bode oči. Ima i zašto da bude zadovoljna i spokojna - rodila je naša Sophie četiri sina i šest solo albuma. Posle svakog od ovih porođaja bila je i jača i lepša i samouverenija, a to se oseća u njenoj muzici. Nije li to pravi feminizam, biti superiorna u svemu čega se dotakneš bez ispraznog levičarenja i kukumavčenja o ravnopravnosti. Bravo za superiornu ženu!
Deap Vally – Femejism
Kad smo već kod feminizma, evo još jednog njegovog oblika koga bespogovorno podržavam. Lindsey Troy i Julie Edwards izgledaju kao milion dolara – izgledaju seksi, ne zato što se to od njih očekuje već zato što žele da izgledaju seksi. I to je, ma šta radikalne leve feministkinje mislile, sloboda izbora. Dakle, izgledaju ekstremno ženski, ali zato sviraju muški. Sviraju u disciplini „blues rock dvojac bez kormilara“ u kojoj su šampioni White Stripes i Black Keys i, bogami, dobro se drže. Vidim da im se zamera sličnost sa pomenutima, ali, brate, u blues rock pravcu još tamo od Roberta Johnsona nema originalnih. Ma kakav Robert Johnson, i on je daleko od originalnosti. Ma kako genijalan bio, i on je samo kompilirao iz nekoliko izvora da bi jednom za svagda definisao ovaj pravac, koji će, istini za volju, tek mnogo kasnije dobiti to ime.
Elem, Lindsey i Julie žestoko „praše“ taj svoj blues rock, legitimno koliko i bilo ko drugi pre i posle njih. U pesmi „Smile More“ se nalazi naravoučenije albuma. Kaže ovako: „And I am not ashamed of my mental state, And I am not ashamed of my body weight, And I am not ashamed of my rage, And I am not ashamed of my age, And I am not ashamed of my sex life, Although I wish it were better, I am not ashamed I am no one's wife, Although the idea does sound kind of nice“. To je ravnopravnost kojoj se teži – da te ne bude sramota da budeš ono što jesi. Žestokoj svirci savršeno odgovara genijalno smišljen naziv albuma koji verno odslikava i stav i dešavanja na njemu – femejism. Ženska ejakulacija, što bi rekli naši stari. Baš zvuči radikalno-feministički. Skoro „mačo“.
St.Paul & The Broken Bones – Sea of Noise
Soul albumi koji se danas izdaju obično su samo reciklaža onih starih iz šezdesetih/sedamdesetih godina prošlog veka. Čak se i ne trude da pruže nešto novo – ideja je da rekonstruišu zvuk, melodije i ritmovi ili sveukupni „feeling“ starih soul pesama. Čisto belački soul sastav koji zvuči kao najcrnji mogući St.Paul & Broken Bones ovim albumom pravi korak u nepoznato.
Svi sastojci koji čine dobar soul su tu, oni dodaju samo prostornost, kako bih ja to nazvao. Čim počnete da slušate album biće vam jasno o čemu pričam. Radi se o produkcijskom, recimo, triku, kojim se postiže utisak trodimenzionalnosti. To u neku ruku razvodnjava celu stvar koja više nije tako intenzivna kao kod starih soul majstora, ali zato dodaje dozu sofisticiranosti koja isto tako dobro stoji ovoj vrsti muzike. Nešto slično smo već čuli od još jednog belog soul sastava – škotskog Average White Banda tamo negde osamdesetih godina prošlog veka. Doduše, sofisticiranost znači i uzdržanost, što je osobina koja sa soulom ne bi trebalo da ima ikakve veze. Jer uzdržanost implicira promišljenost, a to je više osobina belih muzičara. Tu se krug zatvara – lepo to sve zvuči, na prvi pogled sasvim autentično, ali kad malo dublje zagrebete shvatite da je ipak bolje ostaviti ovakvu muziku onima koji je duboko u svojim genima osećaju.
VIS Limunada – Limunada
VIS Limunada nam vraća romantični period pop muzike sa prelaza iz pedesetih u šezdesete godine. Onaj prazan hod između odlaska prve rock’n’roll generacije Chuck Berry-ja i Elvisa i dolaska Bitlsa i Stounsa. Za nas u tadašnjoj Jugoslaviji je taj period posebno značajan, jer smo tada po prvi put uhvatili korak sa dešavanjima na pop sceni Engleske i Amerike. Album Limunada hvata ne samo duh tog prohujalog vremena, već i konkretne tada popularne pesme poput „Oh! Carol!“ (ovde O, Kato!) Neil Sedake ili „Crying, Waiting, Hoping“ Buddy Holyja (Plačem, čekam, nadam se), ali i četiri originala Miodraga Ninića, gitariste i pevača VIS Limunade (Rame uz rame, Pleši pleši, Zbogom ljubavi i Ja znam da znaš) koji se sasvim lepo uklapaju sa mnogo poznatijim stranim hitovima. Tu je i obrada zagrebačke vokalne grupe iz tog vremena, Trio Jeka se zvala, „Kupili smo gramofon“.
Izostali su očigledni izbori tipa „Devojko mala“ što nije loše, ipak smo to već više puta čuli u raznim izvođenjima (Vlastimir Đuza Stojiljković/VIS Idoli i mnogi drugi). Uostalom, nije bilo potrebe posezati za „siguricama“ kad imaju izvanredni Ninićev original „Ja znam da znaš da nije kraj“ koji sam prvi put čuo u kultnom filmu DV Nikta „Paluba ispod Terazija“. Ako mene pitate, to je, uz sve te svetske hitove, najbolja pesma na albumu. Sviđa mi se i to što, za razliku od VIS Ljubičice, koji izvodi sličnu muziku, ali se u izvođenju oseća parodija/ironija, ovde toga nema. Pesme se izvode sa ljubavlju i uverenjem, ne znam baš da li istinskim, budući da su neki od njih bivši pankeri, što se baš nikako ne uklapa sa ovim, ali su nas ipak devojke i momci uspešno ubedili u svoju iskrenost. Što bi rekli oni likovi iz serije „Neven“ pokojnog Timothy John Byforda: „jedno pozitivno brojanje za VIS Limunadu!“
Na žalost, sada je već izvesno da moram da odustanem od svog plana da pišem o svakom albumu koga preslušam. Ipak ću morati da vršim neku selekciju, jer tekstovi bi bili predugi i posledično tome dosadni. Ovoga puta, na primer, preskačem album Billy Bragg & Joe Henry - „Shine a Light Field“ jer se sastoji od dobrih, ali ne baš naročito nadahnutih obrada folk/rock/country klasika bez kojih smo mogli da preživimo. Preskačem i Adam Torresov album „Pearls To Swine“ koji počinje predivnom pesmom „Juniper Arms“ otpevanom Torresovim anđeoskim glasom, ali se na žalost nastavlja u pravcu rabljenja tog glasa na granici mere dobrog ukusa. Čak i pevanje u tako visokim registrima istom bojom glasa i u istom tonalitetu vremenom postaje monotono posebno kad kao ovde, pesme nisu baš pamtljive.
Žao mi je što sam preskočio John Prine-ov album dueta sa raznim pevačicama po imenu „For Better, For Worse“ koji je i po ideji i po realizaciji bleda kopija njegovog prethodnog „In Spite Of Ourselves“, ali bolje je da ne pišem ništa o njemu nego da pišem ono što zaista mislim. Nadam se samo da će se kreativnost vratiti starom dobrom Džonu, zabrinjavajuće dugo nema njegovog novog materijala. Ni Butch Walkerov „Stay Gold“ album nije ostavio neki naročit utisak na mene– singer/songrajterski pokušaji bivših metalaca, koje prepoznajem na kilometar, me najčešće ostavljaju ravnodušnim. Iako, moram priznati, Butch Walker je ovde pošteno odradio posao. Kao što su to uradile i Emma Russack koja sasvim dobro pliva u mazzystaroidnim vodama i Amanda Shires, koja nalazi vremena i snage da i pored poodmakle trudnoće radi na svojoj muzici. O njenom albumu „My Piece Of Land“ trebalo bi ipak malo detaljnije.
Za sledeći nastavak Eklektika već čekaju Devendra Banhart, Van Morrison, Natural Child i mnogi drugi...
