Kodagain  - 8 pesama

Prvo o najvećem autsajderu, čoveku u „najboljim godinama“, knjaževačkom veretinaru Saši Zoriću Čombetu, koji nastupa pod scenskim imenom Kodagain. Zorić objavljuje sporadično, obično u vidu samizdata, uz pokroviteljstvo i podršku Pop Depresije Ivana Lončarevića. U poslednje vreme sarađuje sa još jednim sličnim entuzijastom, Isidorom Igićem, stanovnikom Majdanpeka koji je kao i Knjaževac u istočnoj Srbiji, potpuno van glavnih tokova (zlobnici bi rekli „bilo kakvih tokova“) kulturnih dešavanja. Teško u današnjoj mentalno osiromašenoj Srbiji uspeva bilo šta smisleno, pa tako ni ovi naši junaci nisu ni blizu bilo kakvog uspeha. Tim pre što se bave nečim što bi se u nekoj zdravijoj sredini iz sve snage podržalo. Zorićeva autentična muzika koju sam komponuje i piše tekstove za nju a i izvodi je na akustičnoj gitari se naslanja pre svega na „starogradsku pesmu“, žanr koji se vezuje isključivo za gradove, manje ili veće, u zemlji Srbiji koja je pak bila i ostala pretežno „seljačka“, i po duhu i po karakteru. I umesto da se Zorićeve predivne pesme popularišu kao prave kulturne vrednosti koje će već svojim postojanjem stavljati gradiće u kojima su nastale na kulturnu mapu otadžbine, mi se svojski trudimo da „poseljačimo“ muziku gradova. Nekada se muzika gradova zvala rokenrol. A danas? No, vratimo se Saši Zoriću Kodagainu. Dobio sam od njega lično u inbox kolekciju od osam pesama pod jednostavnom oznakom „Kodagain 8“ sa propratnim pismom koje kaže da ove pesme verovatno neće nigde „podizati“. Objavio je video snimak jedne od njih „Buđe mene“ na kome nastupa u pratnji Aleksandra Ace Manojlovića pa mogu da pretpostavim da ga on prati na još nekim od ovih snimaka (možda na svim?). Pošto nećete moći nigde da čujete ovu muziku, moraćete da mi verujete na reč da je izuzetna. Kao što rekoh, uticaj starogradske pesme je vrlo prisutan, ali je prisutan i uticaj jugoslovenskih kantautora iz šezdesetih i sedamdesetih godina, naročito Ibrice Jusića i Miladina Šobića. Žal za činjenicom da ova muzika verovatno nikad neće ugledati svetlost dana ublažena je saznanjem da je ovaj beslovesni narod apsolutno ne zaslužuje.

Ocena: 9.0/10

----

Proto Tip – S ivica sanjanja

Jedno ću laka srca priznati – od svog tog Hali Gali pokreta Proto Tip mi je najprihvatljiviji. Bez ikakve sumnje. Ako ništa drugo, njihova muzika sadrži primetnu dozu melanholije koja možda nije najčvršće utemeljena u pogled na svet članova grupe to jest u njihovu zabrinutost za sudbinu istog, ali se i ne ponaša u stilu „aj veseli se srpski domaćine“ sa onim besmislenim energetskim ispadima iz sistema sastavljenog od novotalasnih rifova prošaranih polusmislenim etno eskapadama što se često može sresti kod ostale Hali Gali ekipe. Znamo da živimo u haosu – stvarno mi nisu potrebne domaće rok grupe da mi to objasne. Prototip, kažem, nema takav pristup. Nikola Čučković je pisao tekstove koji dobro korespondiraju sa stvarnošću u kojoj živimo. Nesigurnost i neizvesnost su dominante okruženja u kojem glavni junaci žive i vole. Zato glavni junaci jedno u drugome nalaze podršku što je svakako reafirmacija ljubavi u ovom surovom svetu i mora se pohvaliti. Muzika srednjeg tempa ne iritira što je pravo osveženje na domaćoj sceni. Nije to muzika sa čestim promenama tempa i dinamike ali je svakako raznovrsnija od muzike većine novijih grupa. Nađe se i po koji gitarski solo koji je tu da podseti da je nekad postojala muzika koja se zvala rok. Poslušajte onaj na kraju pesme „S ivice sanjanja“. Omiljena pesma mi je „Sve što boli proći će“ jer najbolje destiliše tematiku ploče. Sasvim OK.

Ocena: 8.0/10

Igralom – Premalim stvarima       (8.2/10);

Dimitrije Dimitrijević – Mala leđa (8.1/10)

Dimitrije Simović je ćutao, ćutao pa prestao da ćuti (ili šuti, ako ćemo po govoru njegovog poslednjeg stalnog boravka) pojavivši se tiho, nečujno pred sam kraj godine sa dva albuma. Jedan je objavljen pod imenom njegove matične grupe Igralom koja se još uvek vodi da je iz Niša, drugi pod njegovim stalnim pseudonimom Dimitrije Dimitrijević. Mada je Dimitrijevićev beg sa Balkana izgleda trajnog karaktera, ekscizija Balkana od Dimitrijevića ići će, čini mi se, već malo teže. Iako sam siguran da mu itekako prija spokojni mitteleuropski zagrljaj koji ga ponekad uljuljka toliko da skoro sasvim zatre balkanski ubilački instinkt, ipak je taj instinkt tvrd orah – budi se kad ga i sam nosilac najmanje očekuje i ispoljava na najneočekivanije načine. Najčešće u vidu „istočnjačkih reminiscencija“ kako volim da ih zovem. To je odjek „pustog turskog“ koji se probija kroz ono što se u srpskom folkloru kolokvijalno naziva „vranje“ a u vranjanskoj varijanti srpskog jezika (ili je to ipak poseban jezik?) dert. Pa još kada je gosn Simović dao posvetu lokalnoj vinskoj sorti grožđa Tamjanici i to u makedonskoj varijanti (Temjanika), po prvi put još od one izvorne narodne „aj berem grožđe, biram tamjaniku…“ taj muskatno-limunasti ukus mi se prosto materijalizovao u ustima.  Ipak, ono što je najlepše u muzici Igraloma je sloboda. Sloboda forme, sadržaja i sloboda kombinovanja različitih uticaja propuštenih kroz filter jednog čoveka. Čoveka koji ima sposobnost kombinovanja reči i koji ima prijatan glas sa blagim sprachfellerom koji je prosto neodoljiv (mislim na način kako izgovara slovo „š“).

Solo uradak Dimitrijevića je ponešto druga priča. Iako su taj glas i ta sloboda i dalje prisutni, Balkana skora da više i nema. Ali zato ima sadašnjosti i realnog života. „Leđa mala“ su urbani album bez ostatka, bez prošlosti i bez budućnosti. „Leđa mala“ su album sadašnjosti po principu „sada i ovde“. Baš kao što to Dimitrije kaže u programskoj pesmi „Bilo i prošlo“ „…a sada je to daleko iza nas“. Tu me je negde „stigao“ Dimitrije – nekako se i po mom trenutnom shvatanju sadašnji trenutak izdvaja od bilo kog drugog trenutka. On jeste donekle determinisan onim što je bilo pa prošlo ali stoji na nekakvom pijedestalu, izdvojen iznad svakog prošlog i budućeg trenutka. Procesuirana prošlost je precenjena podjednako kao neupisana (uncharted) budućnost. Sasvim relevantan album.

Nina Romić – Jezero

Nina je žena majka kraljica. Ko se usudi da na nju podigne reč koja je za zericu manja od divljenja taj je možda hrabar ali je sigurno nerazuman. Superiorna je Nina u onome što radi. Ali uvek! Tako i album „Jezero“, prvi posle duge pauze od punih pet godina, instantno vraća pomalo zaboravljeni autoritet svojoj autorki. Odmah nam je Nina stavila do znanja da neće biti šale niti kompromisa u njenoj postpartalnoj karijeri. Naslovna pesma, „Jezero“, mada etno obojena, ne pripada nikakvom određenom „ethnos“-u već su njeni koreni u pred-etničkim podelama ljudi. Nešto poput slovenačke grupe „Širom“ koja nas svojom muzikom vraća na osnovne postavke ljudskog roda radi i Nina Romić na ovom albumu. Praiskonsko majčinstvo i odnos sa novorođenom kćeri su osnovne teme albuma pa ne čudi što je toliko topao i što toliko isijava ljubav. Lepšu posvetu roditeljstvu nisam čuo još od albuma Sturgila Simpsona „A Sailor’s Guide To Earth“. Nina se vratila jača nego ikad. Srećan sam zbog toga.

Ocena: 8.2/10

Novi Odmetnici – Iznad tame (Pjesme za Viktora Haru)

Ko bi drugi nego Miloš Zubac pokrenuo projekat koji je nastao da bi afirmisao neke od osnovnih ljudski vrednosti koje polako padaju u zaborav kao što su hrabrost, žudnja za slobodom i spremnost da se pogine za ideale. Život i smrt Viktora Hare, čileanskog komuniste, pesnika, kantautora, pozorišnog režisera poslužili su kao potka ove priče o čovečnosti koju je kroz tekstove pesama koje je napisao ispričao Mehmed Begić, pesnik iz BiH koji živi u Dominikanskoj Republici, dakle u delu sveta kojem je pripadao i Viktor Hara. Hara je, za one koji ne znaju, bio čileanski komunista koji je zbog svog aktivizma stradao od Pinočeovog režima i to na onom zloglasnom stadionu u kome je Pinoče držao zatvorene pristalice levičarskog predsednika Salvadora Aljendea, zbačenog pučem izvršenim uz pomoć CIA-e. Pre nego što je izrešetan sa preko 40 hitaca uspeo je da napiše poemu pod nazivom „Estadio Chile“o tim događajima i da je nekako prokrijumčari sa stadiona. Legenda o njemu živa je i dan-danas čak i u udaljenim delovima sveta kao što je ovaj naš, gde god su ljudska prava i slobode ugrožene.

„Novi Odmetnici“ su se ponovo okupili oko stare ideje. Rekao bih da je ta ideja u suštini vrlo jednostavna ali u praksi ne lako ostvariva. Ta ideja je negovanje čovečnosti. Njeno čuvanje, isticanje kad god se primeti da nestaje sa našeg vidokruga, rehabilitovanje njeno kad poklekne. Okupljanje onih koji je neguju i njihovo podsticanje da je ne zanemare. Skupilo se stara društvo „odmetnika“ u skoro pa punom sastavu oko ovog albuma kojim se odaje pošta Viktoru Hari. Ne samo zbog pedesete godišnjice njegove smrti, već možda pre zato što su vrednosti koje je Hara propagirao ponovo ugrožene, možda i više nego ikad. Jer, nekad je postojao deo sveta koga nije bilo briga za čovečnost, ali je postojao deo sveta koga je bilo briga. Danas kao da nikoga nije briga. Zato su „Odmetnici“ potrebniji nego ikad. Pored pomenutih Zubca i Begića, nosilaca, tu su i dobro poznata imena Ivan Škrabe, Nina Romić, Isidora Milivojević, Sanel Marić, Nemanja Nešić, Davor Matošević, Nevjerni Tomo i Stipe Periša (nekada u „Olovnom plesu“), tu su i Katarina Juvančič i Dejan Lapanja, Kafa u ponoć, Sonja Segić, Nikola Nešković i Milan Korać.

Moram reći da album „Iznad tame – Pjesme za Viktora Haru“ nema samo memorijalni karakter. On itekako ima i svoju umetničku vrednost. Predivne stihove Mehmeda Begića u tom kontekstu moramo prvo pomenuti. Kao i sva dobra poezija, polazak od konkretnog, istorijskog, znači baš to – polazak kao iskorak ka univerzalnim značenjima i porukama u čijoj je suštini humanizam, možda najdeficitarniji artikal danas. Muzičko izvođenje poboljšava prenošenje poruke, kako svojim kvalitetom tako i izraženom sposobnošću da izazove vizuelizaciju pesničkih slika. Slušajući album, stalno sam imao utisak da slušam „soundtrack“ neke izgubljene predstave Viktora Hare. Vrlo dobro je izvršeno Harino geografsko pozicioniranje muzičkim sredstvima, uz pomoć diskretnog latino prizvuka u većini pesama. Ne bih izdvajao ni jednu pesmu jer bi svako izdvajanje bilo nepravda prema ostalim pesmama, koja bi narušila savršeni sklad retko uspostavljan na izdanjima ovog tipa. Skladu dodatno doprinosi portret Viktora Hare koji je nacrtao Milan Gagić. Posebno bih pohvalio „mastermajnda“ ovog „rada iz ljubavi“ Miloša Zupca, koji je svesno povukavši sebe u (autorsko – izvođački) drugi plan otvorio time sebi prostor za kompilatorsko – izvršno producentski rad. Rezultat je, bez svake sumnje, kompilacija godine!

Ocena: 8.5/10

Turbo Trans Turisti – Ništa nije strašno

Braća Mijušković su se najzad ponovo oglasili objavivši novi album „Ništa nije strašno“ posle pauze od pet godina. Apgrejd njihovog imena je sasvim adekvatan, jer se već na prvom albumu videlo da turbo trans nije preterivanje, već sasvim realistično opisivanje njihove muzike. Ta kategorizacija je još tačnija na ovom albumu. Ludilo se polako zahuktava kako pesme odmiču. Negde na trećoj pesmi, slučajno naslovnoj, ili ne, iskristalisala se slika Marka Ribota na završnoj takmičarskoj večeri u Guči, ali one godine kad trubači budu štrajkovali. Ovo može biti samo srpski album, sa autentičnim srpskim ludilom. Bilo koje drugo ludilo nije ni prineti pravom srpskom ludilu. Mijuškovići su tu na svom terenu i kod njih nema greške. Ne umem rečima da objasnim zašto mi se ova muzika sviđa osim da je toliko iritantna da je prosto neodoljiva. Okupira čula i ne da ti da misliš. Nema da misliš, nemoj ni da pokušavaš. Taj njihov mutirani rep sa romskim naglaskom (Valhala) uz shizofrenu muzičku pratnju se voli na instinktivnom nivou. I Mijušovići poput Dimitrija Dimitrijevića pominju „ovde i sada“ (Mala tužna devojka) sa to je valjda osnovni princip „generacije Y“. „Sreća je u malim koracima“ od danas do sutra od noći do jutra. To je isti taj princip „ovde i sada“. Kao da se nema hrabrosti da se misli o budućnosti a razmišljanje o prošlosti je tako besmisleno. No, ljubav je ipak potrebna, nužna. Ovo je ipak posle svega album koji najviše govori o ljubavi. To je dobro. Baš dobro.

 Ocena: 8.3/10

-------------------

Ovoga puta neće biti prikaza stranih albuma, mada ima onih koli prikaz apsolutno zaslužuju. Poređani su po visini ocene. Ovim završavam sa pregledom izdanja iz 2023 godine. Sledeći „Dnevnik“ će se baviti novom 2024. Srećna vam nova godina!

Robert Finley – Black Bayou (soul, 8.3/10); Whitney Rose – Rosie (country, 8.3/10); EmmiSunshine and the Rain – Sideshow (country, 8.3/10); Califone – Villagers (indie rock, 8.2/10); The Mountain Goats - Jenny From Thebes (indie rock, 8.2/10); Jonah Tolchin – Dockside (blues, 8.2/10); Abby Hamilton - #1 Zookeeper (of the San Diego Zoo) (country, 8.2/10); Jolie Holland – Haunted Mountain (indie folk, 8.2/10); Beirut – Hadsel (indie rock, 8.2/10); Johnny Dowd – Is Heaven Real? How Would I Know (alt country, 8.2/10); Tommy Prine – This Far South (folk, 8.1/10); Graham Parker – Last Chance To Learn The Twist (rock, 8.1/10); Julie Arsenault – Nothing Sweeter (folk, 8.1/10); Dori Freeman – Do You Recall (folk, 8.1/10); Alice Gerrard – Sun To Sun (bluegrass, 8.1/10); Leal Neale – Star Eater’s Delight (indie rock, 8.1/10); Rickie Lee Jones – Pieces Of Treasure (covers, 8.0/10); Victoria Bailey – A Cowgirl Rides On (country, 8.0/10); Jessi Colter – Edge Of Forever (country, 8.0/10); Chris Stapleton – Higher (country, 8.0/10); Lukas Nelson & Promise Of The Real – Sticks And Stones (southern rock, 8.0/10); Kelly Hunt – Ozark Symphony (folk, 8.0/10); Muireann Bradley – I Kept These Old Blues (blues covers, 8.0/10); The Handsome Family –  Hollow (indie folk, 8.0/10); Natalie Price – Natalie Price (americana, 7.9/10); Tyler Childers – Rustin’ In The Rain (country, 7.8/10); Oyo – Another Round (roots, 7.8/10); Blur – The Ballad of Darren (britpop, 7.7/10); Turnpike Troubadours – A Cat In The Rain (americana, 7.5/10); Elle King – Come Get Your Wife (country, 7.5/10); Sufjan Stevens – Javelin (indie pop, 7.4/10); Lindsey Lou – Queen Of Time (bluegrass, 7.4/10).