Dok sam putovao na koncert sa Voždovca, čitao sam kolumnu pesnikinje Fride Šarar objavljenu na sajtu Before After pod nazivom Jadna Deca koja govori o sukobu generacija kad je muzika u pitanju, ali i o „začaurenosti u hermetični univerzum jednog svetonazora“ (baš tako je rekla) čemu smo svi skloni, ma koliko mislili da smo liberalni i tolerantni. Najbolje je ono što MI mislimo da je najbolje a ako neka mlađa generacija ne deli naše mišljenje to gore po nju – biće proglašena neobrazovanom, nekulturnom pa i glupom i praznom i bićemo jako zabrinuti za njihovu sudbinu. Slika koju sam zatekao u Sali „Amerikana“ Doma omladine je potvrdila njenu priču – tu nije bilo nikoga mlađeg od trideset godina osim kćerke Hau Gelba, koja je nastupala sa tatom i njegovim bendom. Bili su retki i oni ispod četrdeset. Očigledno je da ono što rokenrol generacijama predstavlja vrhunsku vrednost, ovima ispod tridesete ne znači baš ništa. Baš kao što generacijama naših roditelja ili deda i baba rokenrol nije značio ništa. I oni su nipodaštavali naš ukus na istovetan način govoreći da je to manje vredna muzika, da su ti čupavci zlo koje treba iskoreniti, da su atak na javni moral i slično, baš kao što i mi danas govorimo za ove trep  - narodnjačke mutante. To je očigledno nešto što se ponavlja iz generacije u generaciju pa je postalo zakonitost. Meni samom je, priznajem, teško da izađem iz tog Fridinog hermetičkog univerzuma u kome se sa svojim saplemenicima nalazim – iz hermetičkog univerzuma rokenrola.

Osećaj pripadnosti je vrlo moćan osećaj koji sve one hormone sreće u organizmu podiže na viši nivo pa ne čudi što „pleme“ doživljava Gelbov nastup kao „povratak kući“ Čarlija Riča, ili kao Dilanov „Shelter from the Storm“. Od miline koju sam osećao dok sam slušao tu muziku, nisam mogao uključiti kritičku misao, pa vam ne mogu reći da li je Gelb bio dobar, odličan ili tek prosečan. Svakim tonom kog je ispustila njegova gitara bio sam postepeno uvođen u stanje hipnotisanosti u kome je ta gitara, bas i bubanj jedino što ostaje – sve ostalo, uključujući i efemerne stvari svakodnevnog života koje nas opterećuju nestaju u izmaglici koju stvara muzika. Eskapizam je, ispostavilo se, važna karakteristika rokenrola, naročito u njegovim poznim danima.

Hau Gelb je intuitivno osetio da ne treba sa previše priče kvariti tu magiju koja je nastajala pa ove večeri nije bio mnogo pričljiv, osim što je kratko predstavio bubnjara i basistu, kasnije i svoju kćerku Talulu Gelb koja je otpevala nekoliko pesama. Lepo se uklopila mlada Talula u celu tu sliku, ni jednog trenutka ne razbivši magiju. Neću je ni ja kvariti spominjanjem naslova pesama i albuma na kojima su objavljene (ne bih to mogao ni kad bih hteo) ali ću reći , ako to ikoga zanima, da je to što se sinoć moglo čuti u lepo ispunjenom Domu omladine (ima ironije u tom nazivu, kad se ima u vidu starosna dob posetilaca) moja muzika i muzika moje generacije. I tako će ostati do sudnjeg dana.