Phoebe Bridgers - Lost Weekend
Imao sam problem sa ovim albumom Fibi Bridžers. Znate ono kad shvatate da je nešto dobro, da li zato što je stvarno dobro ili vas drugi ubeđuju da je dobro, ali nikako da vam „legne“. Ni posle mnogo pažljivog preslušavanja. Ipak, dogodilo se. Na kraju sam počeo da uživam, ali tek kad sam muziku i tekstove stavio u kontekst njenog životnog puta. Kao autorka, ona pripada onima koje svoj unutrašnji život pretvaraju u pesme. Nema dakle zanatskih uradaka već sve što snimi dolazi iznutra. Zato je toliko i trajalo. Od albuma „Punisher“ iz 2020. do ovog prošlo je punih šest godina. Šest godina, što bi neki rekli, dinstanja, šest godina procesuiranja tuge za preminulim ocem, šest godina stabilizovanja ličnog života i navikavanja na kakvu-takvu slavu. Sama kaže da je mnogo snimljenog materijala otpalo kao nedovoljno kvalitetno ili neodgovarajuće pa je očigledno ovo što je stiglo do nas prošlo strogi test kvaliteta. Skoro kao studentska lista. Opet, za razliku od studentske liste, nije to nikakav mejnstrim, nema hit potencijala ali ima sporogoreći kvalitet koji se polako uvlači pod kožu. Šesnaest pesama dužine od 0:55 do 4:41 govore da poenta nije u perfekcionizmu već u feelingu kome je izložen slušalac tokom preslušavanja celokupnog albuma u kontinuitetu.
Pesma „The Outside“ u kojoj je njen glas propušten kroz vocoder i autotune nagoveštava da je otuđenje glavna tema ali istovremeno odbija slušaoca stare škole kakav sam ja. Ni „Lost Boys“ takvima nije draga mada i muzički i tematski zvuči kao dugo prolongirani nastavak Dejvid Bovijevog klasika „Boys Keep Swinging“ sa albuma „Lodger“ iz 1979. Večita tema o večitim dečacima i uvek aktuelni Petar Pan. „Governor’s Waltz“ je moj favorit a govori, po mom shvatanju, o kraju jedne veze sa ambivalentnim osećanjima protagonista. Nije to jedina pesma o vezi, dapače. „Haunted“ je samo još jedna od mnogih, koja staje rame uz rame sa prethodno pomenutom. U njoj Fibi nalazi lek za zaborav propale ljubavi ne samo u eksplicitno pomenutom ibuprofenu nego i u turneji grupe „boygenius“ koju pored nje čine i Lusi Dakus i Džulien Bejker. Pomenuću još jednu pesmu, „I Can’t Wait“, koja za promenu nije o rastanku, ili nije samo o rastanku, već je o sastanku sa samom sobom i svojim kontradiktornostima. Dakle, vrlo složen album jedne složene ličnosti koja plaća visoku cenu preferencije ka petarpanovskom tipu partnera. Ako znamo da je detektovanje problema više od pola puta do rešavanja istog, možemo očekivati da će naša Fibi u budućnosti pažljivije birati, ali se bojim da će njena inspiracija biti obrnuto proporcionalna sigurnosti njenih izbora. Zato, uživajmo dok možemo!
Ocena: 8.23/10
---
River Shook - River Shook
Radi se o jednoj od onih osoba koja traži da joj se obraćamo koristeći lične zamenice „them“ „they“, u prevodu na srpski traži da joj se obraćamo u trećem licu množine. Naravno da to prosečnom Srbinu ne da nije simpatično nego tu osobu odmah diskvalifikuje ali to kod mene neće biti taj slučaj. Već po oceni vidite da im to nisam uzeo za zlo nego sam i prihvatio da ih zovem onako kako su tražili. No, ostavimo rodnu ravnopravnost po strani, i vidimo šta nam pružaju River Shook. Svrstao sam ih u alt-kantri, šta god da pod tim podrazumevamo. Njihov prethodni bend zvao se Sarah Shook & the Disarmers i mogao sam se zakleti da sam ih slušao što se potvrdilo uvidom u moju last.fm statistiku. Opet, ne mogu reći da sećam onoga što sam čuo a nije bilo baš tako davno, prvi put 2018-te godine. Ni to nije od prevelike važnosti, pa da pređem najzad na ovu ploču. Svidela mi se mada mi je teško bilo da dokučim zašto. Ok, dobra je svirka, slajd gitara je tu, pevanje u kantri maniru androginim glasom, sve to kod mene prolazi, ali da bude u samom vrhu nije očekivano. Razjasnio sam to sam sebi sasvim slučajno, tako što sam pustio album i otišao u susednu prostoriju nekim poslom. Zvuk je kroz zatvorena vrata dopirao do mene ali ne u punom kapacitetu. Tako isfiltrirana, muzika koja se čula neodoljivo je podsećala na Dilana. Možda je to samo neki moj trip, neka asocijacija, ali tako je kako je. Najviše su mi se svidele pesme „Country Angel“, „Free at Last“ i najveći favorit „Loving Me is Like Rolling a Big Old Rock“, koja govori o teškoći voljenja biseksualne transdžender ili nonbinarne osobe. Komplikacija u najavi, što bi rekli naši stari. No, kako god ih mi zvali i za šta ih smatrali, River Shook su snimili vrlo dobar album koji ćete, ako vas predrasude ne oteraju pre nego što počnete, slušati sa zadovoljstvom.
Ocena: 8.20/10
---
Jensen McRae - I don't know how they found me…Again!
Ovaj album možda i ne bi trebalo da bude u konkurenciji za ovu godinu jer je izdat prošle. Tačnije, prošle godine je izdat album pod istim imenom bez dodatka „Again“ i taj album nije bio dupli. Ja sam, međutim, pre par meseci čuo baš ovu drugu ploču koja je akustična i dosta s razlikuje od prve na kojoj je moderna pop muzika pod uticajem soula. Druga ploča je pak čist starovremenski soul i ta mi se ploča u stvari više svidela. Mlada autorka Džensen Mekre je, biće vam odmah jasno, dobra i na prvoj i na drugoj ploči – i kao pop/R&B i kao soul izvođačica. Najslušanija pesma prve ploče je „Massachusetts“ sa petnaest miliona strimova što je ni približno ne uvršćuje u velike Spotify hitove što pokazuje da ipak nisu u njenoj produkciji primenjeni svi komercijalni trikovi koji broj slušalaca povećavaju i do sto puta. Dakle, možda nije do kraja tačna moja podela koja kaže da je prva ploča ovog duplog albuma R&B a druga soul. Pre će biti da su obe soul, samo što je onaj sa prve ploče „ispeglan“ taman toliko da nikoga ne uznemirava, dok je onaj sa druge ploče ostao sirov, pa i nezavršen i ako se nepažljivo rukuje može poslužiti kao hladno oružje. Može se neko poseći na njega. Poslušajte ogoljenu verziju Džensenine pesme „God Has a Hitman“ a i onu nešto mekšu verziju sa Brendi Karlajl sa iste ploče da biste stekli sliku. Veća ocena za Džensen u odnosu na njenu konkurentkinju Oliviju Rodrigo o čijoj sam ploči takođe pisao u ovom Dnevniku, posledica je mog utiska da je Džensen Mekre ostala bliža sebi na svojoj ploči, nego što je to pošlo za rukom Oliviji i da je upravo taj faktor nedovoljno profiltriranih emocija koje „probijaju“ u završne verzije pesama presudio u korist Mekre. Ja, to već znate, volim da se autentična emocija čuje u onome što je predstavljeno publici.
Ocena: 8.20/10
---
The Mountain Goats – Days
Džon Darniel je jedan od mojih omiljenih autora, bar dok je bio u fazi svoje karijere kad je isterivao lične demone iz detinjstva. Ta se faza završila albumom „Sunset Tree“ iz 2005. koji je razrešio njegove probleme sa očuhom i ostao najbolji u njegovoj karijeri. Od tada, promenio je način rada i umesto da iz svoje podsvesti izvlači teskobne priče koje su ga proganjale, počinje da radi tematske albume, dobro osmišljenje, izvedene i producirane. Dakle, i tu je odstupio od dotadašnjeg rada koji je karakterisalo vrlo sirovo snimanje praktično bez produkcije. Moja omiljena pesma „Going To Cleveland“ sa EP-ja „Bitter Melon Farm“ je najbolji primer, na tom snimku se čuje šuštanje magnetofonske trake na kraju, kad je prestalo sviranje i pevanje. Vratimo se ipak novoj fazi Darnielove karijere: posle kečera, darkera, društvenih igara, hevi metala, došao je na red grandž, dominantni žanr rok muzike s početka devedesetih. Ovoga puta, ipak, nije ceo album posvećen grandžu već je stvar otišla na drugu stranu i u širinu, pa je tako svoje mesto na albumu našla i pesma o Čarli Šinu i njegovom susretu sa FBI-jem, pa pesma o Vudstoku ali onom iz ’99 godine, nastupu grupe Renaissance (Annie Haslam Imperial Phase), grupi Venom, najboljim hard rok albumima 1973. Grandž na kraju ostade na pesmi o Lejn Steliju i Candlebox-u. Dve pesme su o životu i smrti. „Shallow Grave“ i naslovna „Days“ i obe su filozofski nastrojene. Prva je inspirisana filmom „Carrie“ Brajana de Palme uključujući i onu završnu scenu sa rukom koja izlazi iz groba. Kod druge je poenta u pitanju „Da li si svestan koliko su dani kratki“ u istom onom smislu o kome je govorio Miloš Zubac u pesmi „A smrt će doći iznenada“. O tom sudnjem danu u optimističkom tonu govori poslednja pesma na albumu „Last Day“. I opet se Džon Darniel rasplinuo, krenuvši od jedne, relativno uske teme i završivši sa sudbinskim pitanjima života i smrti. Navikli smo na to od njega.
Ocena: 8.18/10
---
Billy Strings - So Much For Goodbyes
I dalje čekam besprekorni album Bilija Stringsa. U trenutku sam pomislio da je ovo taj, ali ne nađoh onu genijalnu pesmu koja pomera album na kome je ka remek delu. Ne nađoh ni tu jednu a kamo li više njih. Da se odmah razumemo, Bili Strings je neviđeno dobar instrumentalista i to se čuje u svakom odsviranom tonu ali sviranje nije ono što tražim u velikoj pesmi. To što tražim nije lako rečima opisati jer je neuhvatljivo. To je ono što tera da se nekim pesmama nebrojeno puta vraćamo i da ih svaki put čujemo kao da ih čujemo prvi put. Takve pesme na ovom albumu nema. Na jednom od prethodnih njegovih bila je jedna, „Must Be Seven“ se zvala. Ima, međutim, sasvim solidnih uradaka kao što su „Mill Town Flood“ ili prave bluegrass pesme „Remember To Cry“ i „I’m One Of These“, da navedem samo one koje mi se najviše sviđaju. Kako god, „So Much For Goodbyes“ je album kojim Bili Strings širi svoju bazu tako što diskretno izlazi iz striktnih okvira bluegrassa sa namerom da zauzme pozicije u kantri mejnstrimu. Budućnost mu je zagarantovana jer njegovo autorstvo polako stiže njegovu svirku koja nikad nije bila upitna. Kada se ta dva njegova kvaliteta izjednače, biće velika zvezda. Čini mi se da nećemo dugo čekati takav rasplet događaja.
Ocena: 8.18/10
---
Olivia Rodrigo - you seem pretty sad for a girl so in love
Jedna od najsjajnijih pop zvezda današnjice, talentovana Olivia Rodrigo, nastavlja sa svojim pozicioniranjem na sam vrh svetske pop scene. Svojim prvencem, pesmom „Driver’s Licence“ koja se približava cifri od tri milijarde strimova na Spotifaju, postigla je svetsku slavu i popularnost i od tada radi na tome da zadrži zasluženo stečene pozicije. Svaki od tri noseća singla sa njena prva tri albuma (ovaj je treći!) su se odmah po objavljivanju našla na prvom mestu Bilbordovih Hot 100 baš kao što su se i ta tri albuma našla na odgovarajućoj Bilbordovoj listi. Do sada, to nije uspelo nikom. Olivia sebe smatra pre svega songrajterkom pa tek onda pop zvezdom. Producent Don Nigro joj je stalni saradnik koji je potpisan kao koautor skoro svake njene pesme. Rođena je u Kaliforniji u gradu Murijeta južno od LA-ja. Mada bi se po prezimenu i mestu rođenja moglo zaključiti da je meksičkog porekla, to nije slušaj. Njen otac je filipinskog porekla a majka nemačkog i irskog, ali se Olivia izjašnjava kao Filipino-Amerikanka koja poštuje filipinske tradicije i način ishrane. Kao mala pohađala je časove klavira i glume, pa je završila na Dizni kanalu u popularnim serijama i filmovima. U nekom trenutku se ipak odlučila za muziku i evo, izgleda da nije pogrešila. Šezdeset i sedam miliona mesečnih slušalaca to potvrđuju. Noseće pesme novog albuma dugog naslova „you seem pretty sad for a girl so in love“ imaju tu toliko popularnu stepeničastu strukturu, „drop dead“ manje, „stupid song“ više. To je onaj osećaj da se melodijska linija, pa i cela pesma, penje na vrh nekakvih strmih i dugih stepenica koje su sve uže, da bi, kad stigle na vrh, pustila izdah olakšanja. „the cure“ se uklapa u taj patern koji je uspostavljen još u „Driver’s Licence“. Ovakav savremeni pop je vrlo intenzivan, naročito u cresciendo momentima. Ono što kod takvog popa potpuno izostaje je refren, bez koga se ranije nije mogla zamisliti pop pesma. Na ovom albumu, ako se ne varam, nema nijedne pesme koja ga ima. Dakle, prisustvujemo stvaranju novog popa za nove generacije. Neće se moji ispisnici navići na te novotarije, niti je to potrebno. Nove generacije pokazuju na delu da je ova muzika prihvaćena a ja bih dodao da je i kvalitetna. Nema Olivia Rodrigo kontekstualnost jedne Lane Del Rey ali verujem da će i tu dimenziju dodati svojoj muzici. Ovo što je do sada izgradila izgleda da je na čvrstim temeljima i odlična osnova za dalju nadgradnju. Pop muzika, čini mi se, ostaje u dobrim rukama.
Ocena: 8.14/10
---
Dinosaur Jr. - There Near
Moram reći da ocenu albuma Dinosaur Jr. dajem po inerciji, na osnovu stare slave. J. Mascis nastavlja tamo gde je stao – njegova gitara je bila, jeste i biće u prvom planu dok god oseća potrebu da komponuje, snima i izbacuje albume. Gitara koja se poput pantljičare provlači od prvog do poslednjeg sekunda svake njegove ploče. Nekad, kad sam bio mlađi, iskreno sam to voleo pa sam i uživao u takvom konceptu u kome nije važno ništa do te gitare. Danas je situacija drugačija, više mi prijaju mirnije, razuđenije pesme, sa tekstovima koji se mogu razaznati a usput nešto i govore. Slažem se i da to dociranje u tekstovima ume da bude zamorno (vidi pod: Jesse Welles) ali zamorna može biti i buka, bar kad se radi o ljudima u mojim godinama. Zato kažem da je moja relativno dobra ocena data više po inerciji nego iz razloga što mi se konkretno ovaj album sviđa. Priznajem da sam jedva čekao da se preslušavanje završi. Zato, neka ovaj moj oproštaj od pisanja o izdanjima Džeja Maskisa bude u prijateljskom tonu uz svo uvažavanje njegovog minulog rada.
Ocena: 7.72/10
-
Ostali:
Alabama Shakes - I Must Be Dreaming (soul, 8.10/10); Rodney Crowell - Than Again (country, 8.12/10); Le Ren - Don't Be Funny Without Me (indie folk, 8.12/10); John R. Miller - The Great Unknowing (country, 8.12/10); Lindsay Lou - Bluegrass Woman (bluegrass, 8.10/10); Charles Wesley Godwin - Christian Name (folk, 8.09/10); The Family - Delusions Of Grandeur (americana, 8.08/10); Shannon Jae Ridout - Two Busted Boots And A Broken Heart (folk, 8.05/10); Ray Wylie Hubbard - Reel 2 Reel 4 Real (americana, 8.05/10); Swamp Dogg - Swamp Dogg Contemplates The Afterlife (soul, 8.02/10); Ken Pomeroy - Tonight's News EP (folk, 8.00/10); Various Artists - Old No. 1 Revisited (country, 8.00/10); Brennan Wedl - Brennan Wedl (indie folk, 8.00/10); Hannah Juanita - The Magnolia Sessions (country, 7.90/10); The Steel Wheels - Sing Me Like a Folk Song (country, 7.85/10); Ismay - Half Truth (folk, 7.84/10); The Darling Buds - Same Sun/Same Sky (indie pop, 7.77/10); Pete Yorn - All The Beauty (folk rock, 7.76/10); The Jayhawks - Sanctuary Park (indie rock, 7.70/10); Mallory Hawk – Chinook (indie folk, 7.66/10); Mick Flannery - The House Must Win (folk, 7.45/10); Michaela Davis - Graceland Way (country, 7.41/10); Brand New Heartache - A New Alchemy (americana, 7.40/10); Stella Lefty - Long Way Home (country, 7.35/10); The Strokes . Reality Awaits (indie rock, 7.31/10); CR & The White Lights - My Old Self (indie folk, 7.30/10); Hana Stretton – tiarn (ambient folk, 7.20/10).
