Tema
Povodom (nedavne) premijere dokumentarnog filma „The Beach Boys“(r. Frank Marshall, Thom Zimny)
Pomalo gorak ukus ostaje posle gledanja filma o Bič Bojsima. Jedna od najvećih pop grupa ikad stalno je u svojoj karijeri bila na neki način ometena. Što iz objektivnih, što iz subjektivnih razloga. Jedan od glavnih razloga bio je otac Brajana, Karla i Denisa Vilsona, Mari Vilson, koji im je bio menadžer i pablišer. Sve bi to bilo OK, jer kome ćeš verovati ako nećeš svom ocu, da Mari Vilson uz to nije bio i frustrirani singer/songrajter koji je ostao neostvaren na tom polju. Zato im se non-stop mešao u stvaralački proces, delio savete, nervirao i svoje sinove i još više rođaka i prijatelja koji su činili bend (Majk Lav i Al Džardin). Na kraju je prodao prava na pesme Bič Bojsa za relativno male pare ne rekavši ništa Brajanu i drugovima sve dok posao nije bio obavljen. Takođe je Majka Lava uskratio za autorska prava za veliki broj pesama Bič Bojsa (za 35 mu je kasnije priznato pravo za 44 nije nikad) jer ga nije prijavio kao koautora pesama. Braća Vilson su na kraju dali otkaz ocu, ali je nepopravljiva šteta već bila učinjena.
Drugi razlog ometenosti Bič Bojsa je bilo mentalno zdravlje glavnog autora grupe, genijalnog Brajana Vilsona. On je, kao i ogromna većina vodećih ličnosti rokenrola, bio muzički nepismen. Muziku nije držao u notnim sveskama već u svojoj glavi. Tu je i ležao problem – ta glava jeste bila genijalna ali nije bila od onih racionalnih. U filmu se pominju „mental issues“ koje je Brajan imao, ali kao da se njegova duševna bolest stavlja pod znak pitanja. Kad sam malo proučio materiju, ispostavilo se da postoje sumnje da je Brajan glumio te svoje tegobe – da je onaj prvi nervni slom iz 1964. koji se dogodio tokom turneje posledica fizičkog umora, da je, istina, sve vreme u svojoj glavi čuo glasove, ali da druge simptome shizofrenije nije imao. Neki autori otvoreno tvrde da je hinio simptome (koji su se mogli objasniti i upotrebom LSD-a) da bi mogao da se posveti onome što ga jedino zanima, a to je rad u studiju (komponovanje muzike za pesme, pevanje i produkcija). Tako je od jedne grupe nastalo dve: jedna za turneje (originalni članovi minus Brajan Vilson) a druga za rad u studiju to jest pripremu pesama za objavljivanje (Brajan Vilson plus „Wrecking Crew“, grupa iskusnih studijskih muzičara iz LA).
Knjige: Elijah Wald - Escaping the Delta: Robert Johnson and the Invention of the Blues (2004)
Robert „Mack“ McCormick - Biography of a Phantom: Robert Johnson Blues Odyssey (2023)
Annye C. Anderson - Brother Robert: Growing Up With Robert Johnson (2020)
Iako je tema sve tri knjige koje ovom prilikom predstavljam ista, one su vrlo različite po svom pristupu temi i međusobno se dopunjuju. Prvonavedena knjiga Ilajdže Volda je ona od koje se mora početi. Ta je i jedina prevedena na naš jezik kao „Bijeg iz Delte – Robert Johnson i povijest bluza“ (Šareni dućan, Hrvatska, 2007).
Knjiga Ilajdže Volda „Escaping The Delta“ je klasična biografija muzičara, ali zahvata mnogo šire od toga. U uvodnim poglavljima se bavi bluzom kao formom - definicijom, nastankom i uticajem koji je imao u vreme nastanka i kasnije, ali i o tome kako su bluz doživljavali stanovnici Delte u vreme Roberta Džonsona. Mi o bluzu govorimo uglavnom iz belačke perspektive, a belci su ga se dočepali tek kad je prestao da bude pop muzike svog doba i svoje rase. Ilajdža Vold, iako belac, posmatra iz sasvim drugačije perspektive i taj njegov pogled iz drugog ugla potpuno menja sliku bluza kakvog znamo. Po Voldu, onaj takozvani izvorni Delta bluz i nije toliko originalan i autentičan kako smo smatrali. Ilajdža, naime, tvrdi da su bluz muzičari iz Delte, kao što su bili Čarli Paton (Charlie Patton) i San Haus (Edvard James „Son“ House Jr.), više primali nego što su davali. Vold objašnjava da se bluz prvo pojavio u široj javnosti na pop tržištu, preko Hendija (W.C. Handy) koji je komponovao „Memphis Blues“, „St.Louis Blues“ i mnoge druge bluz pesme.
Dnevnik muzičkog eklektika – Promišljanje (47)
Ponekad se, dok pišem dnevnik, osećam kao bend sa Titanika koji svira dok brod tone. Dok oko mene svet hrli ka katastrofi ja se bavim Aleksandrom Prijović i njenih PET rasprodatih Arena u Zagrebu. I svi se nešto čude oko toga i pokušavaju da objasne, a stvar je prilično prosta. Pop muzika se danas ne bazira (samo) na roku. Tačka. Relativno malobrojni pripadnici ove naše „rok“ niše nikako da se osveste da rok muzika više nije ona muzika koju pop muzika uzima kao svoju osnovu. Rok polako ali sigurno prelazi u kategoriju „umetničke muzike“ za kulturnu elitu (ima raznih elita - poslovna ili politička elita su nešto drugo). To u eri populizma za rok muziku nije preporuka, naprotiv. Jedna od odlika populizma je i „ustanak“ protiv elita, koliko god ih ima, pa tako i protiv kulturne elite. Običan narod ima malo prostiji ukus nego što bi to elita htela (u stvari, pitanje je da li bi to elita htela, jer elita ne bi da deli svoj ukus sa običnim pukom; plus pitanje je KAKVA JE, DANAS, ELITA- opaska urednika), ali treba reći da je taj i takav narod vrlo zadovoljan svojim ukusom i ne bi on tu ništa menjao. Ima bezbroj primera za taj „prost“ ukus, da ih ne navodim jer ih svi znaju. Ta tiha većina, kojoj su mediji uglavnom nedostupni (u eri internet??? – op.ur.), od usta do usta, ili od uha do uha sprovodi svoju “kulturnu” politiku , uzdiže svoje idole (koji najčešće potiču iz tog istog naroda) i ignoriše one koje im nameće elita. Prosto tako stvari funkcionišu. Naročito u doba interneta kada funkcija urednika polako ali sigurno nestaje (ako već nije nestala! – op-ur.). Samo najveći i najtalentovaniji uspevaju da pomire elitu i narod i to tako što elita najčešće nevoljno prizna da ima ipak nečega u muzici Đorđa Balaševića ili (eventualno, op. ur.) Tome Zdravkovića, na primer.
„Običan“ narod dakle ima svoj ukus koji se slobodno manifestuje tek izvan javnog diskursa, u privatnosti svog doma ili pak u izboru koncerta koji će pohoditi. Ono što narod stvarno voli često nije vidljivo u medijima (ali mediji su vrlo široka I rastegljiva kategorija, op.ur.) jer urednici medija su uvek predstavnici elite (osim u tabloidima ali to i nisu pravi mediji – ovo nije opaska urednika ali ista slijedi: nisu li skoro svi najčitaniji mediji tabloidni, neki u većoj neki u manjoj mjeri?), koji sa sobom nose i elitni odnosno “elitni” ukus ali i zato što se u retkim prilikama kad su im mediji dostupni pripadnici „običnog“ naroda opredeljuju da se predstave u boljem, društveno prihvatljivijem svetlu, pa će pre reći da čitaju Andrića, Tolstoja i Dostojevskog (to su ziceri!) nego što će reći šta stvarno čitaju ako uopšte čitaju (jbg, ne čitaju, a i kada čitaju ne čitaju ono što u medijima izjavljuju da čitaju – op.ur.). Isto važi i za muziku koju slušaju. Sve mi to liči na onaj stari film Mikloša Janča „Privatni poroci, vrline javne“. To licemerje nastalo u sukobu privatnog konzumiranja i javnog oglašavanja kulture je svakako vid politike. Zato je popularnost Aleksandre Prijović prošla skroz ispod radara elite (ok, pokušaću da skratim potencijalno kilometarsku rečenicu – VEĆINA tzv. elite u Srbiji, a očito jednim dijelom i Hrvatskoj, SLUŠA Prijovićku, a takođe i Cecu itd. itd . –još jedna opaska urednička)
Dnevnik muzičkog eklektika – Promišljanje (46)
Povod za ovo izdanje „promišljanja“ je nedavno održani banjalučki „Demo Fest“ koji se neslavno završio, bar kad se radi o takmičenju demo bendova. Po planu organizatora izabrana 22 benda trebalo je da nastupe u dve polufinalne večeri da bi se odabralo po četiri finalista iz svake. Poslednjeg dana festivala trebalo je da se održi finale posle koga bi se proglasio pobednik. Posle nastupa demo bendova, na mejn stejdžu su planirani nastupi zvezda festivala u revijalnom delu programa. Taj savršeni plan pokvarile su vremenske prilike, naročito oluja koja se desila posle druge polufinalne večeri demo bendova. Došlo je do prebacivanja nekih od izvođača iz druge večeri u treću, pa je mejn stejdž bio prebukiran do te mere da je organizator odlučio, bez da je pokušao da nađe alternativno rešenje (ili je pokušao i nije uspeo), da otkaže finale demo bendova u korist revijalnog dela programa. Red je da ostane zabeleženo da je trebalo da nastupe Neki Reperi, The Restless Sea, Mish i LoM iz prve i Eho Radar, Oxajo, Škofja Loka i Razvigor iz druge polufinalne večeri. Tako se dogodio nezapamćeni oksimoron da je na festivalu demo bendova sve drugo važnije od demo bendova. Tu međutim nije kraj priče: finalisti su se, uz dva izuzetka, povukli iz festivalske zone u jedan obližnji kafić uz dogovor da bojkotuju dodelu nagrada. Uz njih je sve vreme bio član žirija, jedan od one dvojice iz „Books of Knjige“, koji je dosledno zastupao stavove organizatora pokušavajući da ih ubedi da prisustvuju dodeli nagrada o kojima bi se odlučilo na osnovu nastupa iz polufinalnih večeri. To nije odgovaralo bendovima koji su svoj glavni adut, to jest pesmu koju su prijavili za Demo Fest, ostavili za finale, a u polufinalu su svirali neku manje probitačnu stvar. Došla je na kraju i direktorka festivala da ih ubeđuje da prisustvuju dodeli, jer festival nije želeo negativni publicitet. Posle višesatnog preganjanja postignut je dogovor da ipak svi prisustvuju dodeli nagrada, s tim da se ovih šest bendova dogovorilo da se nagrada podeli na ravne časti ako je neko od njih da je dobije. Kako mi je rečeno direktorka se složila s tim kompromisnim rešenjem, ali kad se vratila u festivalske prostorije, poslala im je mejl da je za nju takav dogovor neprihvatljiv. Zatim je, kako sam obavešten, usledio potez koji bolje da ni ne pominjem ali ću ipak morati da bi bilo jasnije šta se dogodilo – poslat je mejl svim učesnicima sa trik pitanjem: da li biste učestvovali na dodeli nagrada ako biste vi pobedili. Šta je ko odgovorio mogu samo da pretpostavim ali oba benda koja su od početka bila protiv bojkota su dobila dve glavne nagrade (Eho Radar, iz Prijedora, prvu i Lom,iz Koprivnice, drugu nagradu). Treće mesto su podelili Razvigor (Mladenovac) i Škofja Loka (Beograd) koji su učestvovali u bojkotu.
