Biografiju je prof. Paunović osmislio tako da ne bude tek hronološki sled događaja iz Dilanovog života (mada se čvrsto držao vremenske linije) već je naglasak sve vreme bio na uzročno-posledičnim vezama koje dovode ili ne dovode do nekakvih ishoda. Kauzalitet je dakle bitan deo Paunovićevog pristupa. Tako je, kako je to pravilno uočio Paunović, Dilanovo „tihovanje“ posle motociklističkog udesa bilo uzrok duhovnog preobražaja koji je usledio, baš kao što je svesno udaljavanje od političkog aktivizma i odricanje od liderstva koje se dogodilo nešto ranije uzrokovalo daleko ličniji pristup pisanju pesama sa izmeštanjem fokusa sa opšteg na lični plan. Taj „Don’t follow the leaders“ pristup je, iz današnje perspektive gledano, posledica Dilanove rane spoznaje da pojedinac, ma kako harizmatičan i uticajan bio, teško može da promeni tokove istorije, naročito ne u nekom „dobrom i pozitivnom“ pravcu. Naprotiv, najviše što može da dobije je metak u glavu, kao što su ga Džon Kenedi i Martin Luter King dobili. Biće da je zato mlađani Bob odlučio da se drži svoje ekspertize, a to je mapiranje autentične američke muzičke i pesničke tradicije.

Uočio je (naravno) Paunović i period kada je rokenrol od muzike za ples postao umetnička forma a to je onaj trenutak kada ga se latio Dilan, što se zbilo negde u vreme izlaska albuma „Highway 61 Revisited“. Taj album, koji je po mišljenju autora ovoga teksta prvi pravi album rok muzike, i Paunović označava, doduše implicitno, istom oznakom ako je autor ovog teksta pravilno protumačio njegove napisane reči. Možda bi se čak moglo reći da je umetnost „promolila svoju ružnu glavu“ još na prethodnom albumu „Bringing It All Back Home“, ne samo kroz apstraktne tekstove i rokerske aranžmane već i prvom pojavom višeznačnog vizuala na jasno umetničkoj fotografiji Danijela Krejmera koja krasi omot albuma, što govori da Dilan, pored muzike i teksta, ni taj aspekt ne samo da nije zanemario, već ga je iskoristio za dodatno usložnjavanje umetnički oblikovane vizije koju je želeo da prenese svojoj publici. Ne moram ni da kažem da je to „punjenje“ dodatnim značenjem fotografije na omotu viđeno po prvi put u popularnoj i bilo kojoj drugoj muzici. 

Poštovanje koje Paunović oseća prema subjektu svoje knjige Dilanu on najbolje pokazuje pišući o periodu tokom osamdesetih godina iz koga se realno gledano teško može iscediti više od nekoliko pozitivnih prostoproširenih rečenica, tipa „baš je dobra pesma „Every Grain Of Sand“ ili „Blind Willie McTell“, ili „nije loš nastup sa pank grupom the Plugz kod Letermana“. Paunović ipak u svakom od tih ne baš uspelih albuma uspeva da nađe bar nekoliko pesama o kojima može da kaže nešto pozitivno. Danas se čini da je osamdesetih Dilan „izgubio kompas“, što pravilno uočava Paunović u svojoj knjizi, jer ti albumi, ni danas, kada Dilan popunjava poslednje rupe u privatnoj i javnoj mreži svog života (vidi moj prikaz albuma „Rough and Rowdy Ways“), za njih teško može da nađe mesto. 

Poznato je da su najveći umetnici hipersenzitivne osobe koje svoja dela stvaraju pre svega intuitivno a tek sekundarno uz pomoć razuma. Oni više osećaju vreme koje žive nego što ga promišljaju. Mislim da je Dilan tek posle objavljivanja prvog albuma iz „Bootleg Series“: Volumes 1-3 (Rare & Unreleased) 1991. godine postao svestan sebe i svog mesta u istoriji savremene američke umetnosti i počeo sistematski da radi na zaokruživanju svoje umetničke zaostavštine. I ne samo svoje lične, već i zaostavštine autentične/izvorne američke muzike u najširem smislu, jer on je, što je priznato i od Nobelovog komiteta, svoje delo i stvorio filtrirajući muzičko nasleđe svoje zemlje. Možda je sa moje strane suviše apologetski prema njemu pripisivati mu toliko velike zasluge kao što je očuvanje celokupne američke muzičke tradicije kroz sopstvene pesme, ali ću u svoju odbranu reći da dva albuma koja su hronološki sledila ovaj, „Good As I Been To You“ i „World Gone Wrong“ uopšte nisu sadržavala originalne materijale već isključivo tradicionale i pesme starih folk/bluz autora. Drugi od ova dva albuma je čak snimljen kao u stara dobra vremena, za par dana, bez ikakvih studijskih kerefeka. I njegov naslov „World Gone Wrong“ jasno je govorio da je Dilan već tada znao ono što će zapadna javnost ogrezla u hedonizmu materijalnog blagostanja i duhovne bede devedesetih (mi sa Balkana nismo bili te sreće da doživimo hedonizam – to su bile najgore godine naših života, u svakom pogledu) saznati tek pre nekoliko godina – da je sve otišlo dođavola.

Ne treba zaboraviti ni dva albuma na kojima dominiraju obrade tuđih pesama koja su ovima prethodila („Self Portrait“ i „Dylan“) i nekoliko onih koji su usledili kasnije, „Christmas in the Heart“, „Shadows in the Night“, „Fallen Angels“ i „Triplicate“. Dok se prva dva bave folk muzikom, kako onom starom tako i savremenom, sa pažljivo izabranim autorima pesama koji će se na njima pojaviti, tako se ova poslednja četiri bave „Velikom američkom pesmaricom“, sa posebnim osvrtima na Božićne pesme i Frenka Sinatru koji su dobili posebna izdanja. Sa ta četiri albuma od kojih je jedan trostruki, Dilan je „pokrio“ dobar deo američke pop muzike do pojave rokenrola, ne sa namerom da hiljadama puta obrađivane standarde otpeva bolje nego iko pre njega, već kao što rekoh na početku pasusa, sa namerom zaokruživanja zaostavštine autentične američke muzike. Kada tome dodamo njegov izbor pesama iz knjige „Filozofija moderne pesme“ mapiranje američke muzike je skoro završeno.

Paunović nije propustio da u svojoj knjizi na više mesta istakne Dilanovo aktuelizovanje tradicije ali je propustio da više pažnje posveti „butleg seriji“ koja je do današnjeg dana stigla do sedamnaestog nastavka, kojom Dilan, kako ja to vidim, vrlo minuciozno i sistematično već 33 godine priprema svoj odlazak sa životne scene. To bi mogla biti ta mala zamerka knjizi ako bi se baš morala naći neka. „Bootleg Series“ je bitna pre svega jer ogoljava stvaralački proces i ukazuje na bezbroj njegovih mogućih ishoda. Dobar primer za to je „The Cutting Edge 1965-66“ Bootleg Series Vol.12 (treća najobimnija verzija sa 18 diskova), boks set koji se sastoji od svakog postojećeg pokušaja snimanja svake od pesama koje se nalaze na tri ključna Dilanova albuma (Bringing It All Back Home, Highway 61 Reisited, Blonde On Blonde), koji su po mom mišljenju „fiksirali“ (kao što to radi fiksir u procesu nastanka analogne fotografije) rok muziku kao oblik umetničkog izražavanja. Dakle, to prestaje da bude proces kojem dominira spontanost i postaje proces tokom koga se svesno donose odluke o tome šta će biti objavljeno da bi se na najbolji način predstavile autorove vizije/zamisli. Butleg serija dakle s jedne strane demistifikuje proces stvaranja dok ga sa druge istovremeno i mistifikuje, pošto je često teško shvatiti zašto neka verzija neke pesme jeste a neka druga, koja vam se čini bolja, nije odabrana za objavljivanje. Ili zašto su neke pesme ušle na album, a neke, po mnogima bolje od onih koje su ušle, nisu. Primeri koji mi odmah padaju na pamet su izostanak „Series Of Dreams“ sa Oh, Mercy, „Blind Willie McTell“ sa albuma Infidels i „Mississippi“ sa Time Out Of Mind. Razlog je verovatno isti kao kad (Svetislav) Kari Pešić ne stavi u košarkašku reprezentaciju Miloša Teodosića. Jeste najbolji, ali narušava harmoniju/hemiju ostalih članova grupe. 

Na kraju bih rekao nešto što nije zamerka, već molba profesoru Paunoviću. Molio bih ga, naime, da napiše još jednu knjigu o Dilanu, o nečemu što sasvim ulazi u polje njegove ekspertize kao profesora književnosti, a to je uticaj njegovih prethodnika, proznih i dramskih pisaca i poeta na njegovo delo. Postoje već takve knjige na engleskom jeziku (npr. „Why Dylan Matters“ od Ričarda F. Tomasa, profesora klasike sa Harvarda) koje na primerima konkretnih pesama raznih autora iz istorije književnosti korišćenih u Dilanovim konkretnim pesmama ukazuju na njegovu svest o pripadnosti kontinuumu svetske književnosti ali i brane njegovo (i ne samo njegovo) pravo na upotrebu citata i posveta (omaža) u skladu sa postmodernističkim principom aproprijacije (prisvajanja).

Knjigom „Bob Dilan: poetika odmetništva“ Zoran Paunović je na autoritativan način zaokružio prvu fazu svog bavljenja Dilanom i njegovom umetnošću. Pošto danas u regionu ne postoji bolji poznavalac lika i dela Boba Dilana od njega, i pošto kao profesor engleske književnosti ima i formalne kvalifikacije, imam visoka očekivanja da će svojim budućim knjigama nastaviti da produbljuje pre svega svoja pa potom i naša saznanja o Dilanovom delu, sa verom da bi njegov rad u tom pravcu mogao da ima znatno širi odjek od regionalnog. Želim mu svu sreću u tome.