Dnevnik muzičkog eklektika: Promišljanje (36)

Prvi i poslednji pasus ovog teksta nastali su dan posle smrti Đorđa Balaševića, kao plod namere da mu napišem „In memoriam“. Ono između je pisano relativno hladne glave kao pokušaj da dam kritički osvrt na njegovu bogatu muzičku karijeru (književnom i filmskom se nisam bavio), koja svakako, i po obimu i po značaju, zaslužuje knjigu koju će napisati neko kompetentniji od mene. Dok se to ne dogodi, od mene imate ovo…

Đorđe Balašević (1953-2021)

Kažu neki, Jugoslavija je nestala Đoletovom smrću. Lažu! Pre će biti da je Đoletovom smrću potvrđeno da Jugoslavija još uvek postoji. Ne ona silom stvorena, ni ona silom održavana, već ona imaginarna, povezana nevidljivim nitima našeg zajedničkog jezika, zajedničkim uspomenama, sećanjima na bolja i srećnija vremena i činjenicom da ćemo, ma u koliko se državica podeliti i dalje živeti jedni pored drugih i govoriti jezicima izvedenim iz istog korena. Nije to  ona Jugoslavija za koju je američki predsednik Vudrou Vilson na mirovnoj konferenciji u Versaju rekao Kralju Aleksandru: „napravili ste Jugoslaviju, sad napravite Jugoslovene“. Nema potrebe praviti Jugoslovene – oni su postojali i onda, postoje i sada i to ne samo kao geografska odrednica. To je nešto što nijedan političar, ma koliko se trudio, neće moći da promeni. I evo ih, izmileli su na ulice i trgove širom te odavno nepostojeće zemlje, od Pule do Skoplja, da odaju poštu svom heroju.Ta, fiktivna Jugoslavija je i pre nego što je nastala imala svog ambasadora i svoje stanovništvo. Ambasador se zvao Đorđe Balašević a stanovništvo se referendumski izjašnjavalo o pripadnosti toj zemlji tako što je poslednjih četrdesetak godina kao na hodočašće išlo na njegove koncerte. Jeste, opevao je on mnoge gradove te imaginarne države, učinivši je jedinom čije je međe crtao pesnik uz pomoć toponima iz tekstova svojih pesama. Nije to jugonostalgija, kako se često s nipodaštavanjem naziva, već je to nostalgija za normalnošću, u najširem smislu reči. Đole nije bio pesnik „običnog čoveka“, jer baš taj obični čovek - prvi komšija, kolega s posla, prijatelj iz detinjstva – u smutnim vremenima se pretvara u oruđe boraca za nacionalna prava i čini zločine za koje nismo ni sanjali da je u stanju da učini. Đoletovo „pleme“ je drugačijeg kova, to je pleme dobronamernih ljudi, koji bi samo da žive svoje jedine živote, i to što je moguće pozitivnije.

*****

Dnevnik muzičkog eklektika – Promišljanje (34)

Pojavljivanje Spotifaja u regionu je dočekano, ni manje ni više, kao drugi dolazak Isusa Hrista na zemlju, što reče, u mojoj slobodnoj interpretaciji, Sara Renar u svojoj Fejsbuk objavi. Da li njegova pojava zavređuje toliku pažnu i da li su velika očekivanja zaista opravdana? Mišljenja su podeljena, pa nekima hajp oko Spotifaja zaslužuje sprdnju, neki totalno nipodaštavaju značaj njegove pojave, a neki, s druge strane, imaju prevelika očekivanja. Istina se, kao i obično, nalazi između dve krajnosti.

Nije „Spotify“ prva (uslovno rečeno) besplatna platforma za slušanje muziku. Odavno nam je dostupan Youtube, koji nije samo muzička platforma, ali se na njemu mogu naći skoro svi ikad izdati albumi, koji često nisu propisno složeni, nekad su nekompletni, a na platformu ih podiže kako ko stigne, od izdavača i samih umetnika do fanova, pa se naslovi u mnogo slučajeva dupliraju. Dakle, na Jutjubu vlada popriličan haos koji se još uvećava kad uzmemo u obzir algoritam preporuka, koji ume da bude nepredvidljiv. Tu je i „Bandcamp“, platforma za izvođače amatere, poluprofesionalce i, odnedavno, profesionalce (veliki broj nezavisnih izdavača otvorio je svoje „kanale“ na Bandcampu) na koju muzičari „podižu“ svoju muziku. Muzika se može besplatno preslušati, ali se može i kupiti putem softvera za prodaju koji je sastavni deo platforme. Cena može biti i „0“, „koliko daš“ ili koliko odrediš. Prodaje se i „merchandise“ (majice, posteri, stikeri…) tako da uz određeni procenat koji uzima sajt, artist može sa vrlo malo troškova u okviru platforme napraviti svoju malu „online“ prodavnicu.

Tu su i striming servisi kao što su već nekoliko godina u regionu prisutni „Deezer“, i odnedavno prisutni iTunes (od 20.04.2020). „Deezer“ koristim od kad se pojavio kod nas, pre 5-6 godina, pa o njemu mogu više da kažem. Pretplatom na Deezer (koju ja dobijam kao korisnik Telenor paketa mobilne telefonije) na raspolaganju vam je preko 50 miliona numera koje možete slagati u plejliste, puštati pojedinačno, ili kao albume. Postoji i „Deezer Flow“, koji automatski kreira plejlistu po vašim preferencijama (na osnovu žanrova koje izaberete a kasnije i na osnovu onoga što slušate). Jedini je problem što algoritmi bukvalno shvataju vaše unose, pa pošto je moj izbor omiljenih žanrova obuhvatio i folk (mislio sam na američki i engleski) često u svom „flow“u čujem Cecu i Karleušu. Koristim i Spotifaj već duže vreme (ne pitajte kako) pa imam prilično korisničko iskustvo. ITunes nisam koristio, ali od ovih koje jesam, Spotifaj mi se najviše sviđa. Skoro da se nije desilo da nisam našao album koji sam tražio (osim u jednom slučaju – John Hammond Jr./So Many Roads), sve je lepo složeno, po diskografskim izdanjima (albumi, singlovi, EPji), na stranici svakog izvođača najslušanije pesme su na vrhu, kvalitet zvuka je 320 kbps, najbolje što mp3 pruža. Sistem plejlista je vrlo dobro postavljen, pa možete praviti sopstvene, po bilo kom kriterijumu, možete koristiti plejliste drugih korisnika, kao i takozvane uredničke, koje prave urednici poznavaoci žanrova. I sve to besplatno.