Treći razlog ometenosti su njihovi najveći konkurenti – Bitlsi! Mada je između dve grupe vladalo veliko uzajamno poštovanje pa i obožavanje, Bitlsi i njihov visok kvalitet i enormni uspeh su bili uzrok Brajanove frustracije i na kraju krajeva njegovog povlačenja u izolaciju. Paradoksalno, to se dogodilo posle objavljivanja remek dela Brajana Vilsona i Bič Bojsa „Pet Sounds“ koga mnogi i danas smatraju najboljim albumom rok muzike svih vremena. To mišljenje su delili i Lenon i Makartni pa su morali da odgovore svojim „Narednikom Peperom“ kao što je uostalom i „Pet Sounds“ odgovor Vilsona na „Rubber Soul“ Bitlsa. Mada su muzički kritičari odmah shvatili da je „Pet Sounds“ remek delo, problem je bio mlak prijem publike i osrednja prodaja (tek 2000-te godine je album dostigao zlatan tiraž u Americi) što je teško palo Brajanu Vilsonu koji je oduvek smatrao da je publika a ne kritika ta koja određuje da li je jedno delo genijalno ili ne. Genijalnost je po svojim kriterijumima dokazao već sledećim izdanjem Bič Bojsa, pesmom „Good Vibrations“ koja je pored umetničkog imala i ogroman komercijalni uspeh. Međutim, posle albuma „Pet Sounds“ ostali članovi Bič Bojsa su se pobunili protiv introspektivnog pravca kojim je grupa krenula (povučeni album „Smile“) i tražili nastavak u pravcu pravljenja komercijalnih pop hitova s početka karijere. To je bio razlog prvi povlačenja Brajana Vilsona u izolaciju.
Mora se reći da je u filmu diskretno istaknut još jedan problem, a to je istorijski kontekst u kojem se grupa ne svojom voljom našla. Sredinom šezdesetih vreme se promenilo, pa su „surf“ hitovi o kalifornijskim devojkama na kalifornijskim plažama, motorima i tinejdžerskim ljubavima u osvit Vijetnamskog rata postali skroz deplasirani. Kad se tome dodaju ubistva Kenedija i Martina Lutera Kinga, nastanak hipi pokreta i rok muzike kao muzike buntovne omladine postaje kristalno jasno da se Bič Bojsi sa svojim košuljana na pruge i daskama za jedrenje na talasima nisu baš uklapali u tu sliku (tako kaže i njihova pesma „I Just Wasn’t Made For These Times“). Možda je i to dodatni razlog povlačenja Brajana Vilsona, kao hipersenzitivne osobe, u samoizolaciju iz koje je izašao tek kad su se okolnosti opet radikalno promenile. Istaknute su ove okolnosti u filmu pominjanjem njihovog odustajanja od nastupa na festivalu u Montereju, čime su se, hteli-ne hteli, distancirali od tog novog vremena. Film s druge strane pokazuje da to nije do kraja tačno, jer ni njih nije mimoišao Mahariši Maheš Jogi kao guru, niti ih je, sa druge strane, mimoišao Čarls Menson, koji je ušao u krug Bič Bojsa preko Denisa Vilsona, pa je čak jedna njegova pesma (on je bio singer/songrajter u pokušaju) objavljena kao B-strana jednog njihovog singla.
Dakle, film se bavi ključnim godinama njihove karijere i završava se negde sredinom sedamdesetih, čak pre smrti dvojice (Karla ’98 i Denisa ’83) od tri brata Vilson. Najdirljivija scena se događa na kraju, kada se preživeli članovi, njih petorica, uključujući Brajana Vilsona i Majka Lava, koji su pola života proveli u sudskim sporovima, 2023 nalaze na plaži „Paradise Cove“ na kojoj su 1962. snimili fotografiju za omot svog prvog albuma „Surfin’ Safari“. Tom prilikom je Majk Lav u ime pomirenja, na kraju lepo rekao: „Grupa je grupa! „The Beach Boys“ su porodična priča, ne bez uspona i padova, u kojoj ipak pozitivne stvari daleko prevazilaze one negativne.“
