Čitajući ta sećanja slobodne forme dobija se daleko šira slika od filma samog – dobija se slika urbanog Beograda osamdesetih, donekle i urbanog Zagreba, pa i Sarajeva. Pominje se u tim tekstovima koje je svaki učesnik napisao po svom nahođenju i veliki broj imena van ove svojevrsne odjavne špice, imena koja nisu bila učesnici ovog kultnog snimanja. Filmadžije iz svih filmskih esnafa, muzičari, slikari, pisci, čudaci i zajebanti, viđenije gradske face, svi su unutra. Radi se o novotalasnoj generaciji iz osamdesetih koja je tih godina bila na vrhuncu svoje životne i kreativne snage. Možda su neki od njih kasnije tokom svojih karijera pravili uspešnija pa i umetnički vrednija dela (neki i nisu!) ali tu erupciju kreativne energije (doduše ne baš dobro kontrolisane) nikada više neće imati. Nekoliko učesnika ove monografije je lepo primetilo da ako je „Paket aranžman“ (1981) bio prvi pravi uzlet beogradskog novog talasa onda je film „Kako je propao rokenrol“ (1989) bio njegov epitaf, mada je novi talas, kako Gile reče, umro već tamo negde 1982, zaključno sa albumima „Odbrana i poslednji dani“ Idola i „Lišće prekriva Lisabon“ Električnog orgazma (inače, oba sam kupio tada kad su izdati, kao i „Paket aranžman“ pre toga). Počelo je odmah posle smrti „voljenog druga Tita“, odnosno posle, ako se ne varam, punih mesec dana žalosti - došlo je tada do prave eksplozije energije među mladima u Beogradu. SKC, KST, “Bona Fides” na Pravnom, kasnije i Akademija su neka od mesta gde se moglo prisustvovati živim svirkama sa DJ setovima posle njih koji su po prvi put bili ispunjeni (skoro) isključivo domaćim pesmama. A posle toga čuvene žurke po beogradskim saloncima – ko ih se seća taj nije bio na njima. Uz svu tu euforiju, počela je na žalost i kriza te države koja je kulminirala njenim raspadom početkom devedesetih. Kao da je ta smrt bila okidač novog talasa, iako bi većina pripadnika negirala takvo što u to vreme, verovatno i danas. Jasno je i zašto – to su i dalje bili Titovi pioniri koji su samo malo skrenuli sa Titovog puta, neki u levo neki u desno a neki su samo malo više uzleteli.

Sam film „Kako je propao rokenrol“ nije pametno vrednovati standardnim filmsko-kritičarskim merilima mada ni tako ne bi loše prošao. On se mora vrednovati kao delo koje je u stvari post-festum manifest ili još bolje, mongolski bedeker novog talasa kao fiktivni vodič kroz njegove puteve i stranputice. Mogao bi on da se proglasi najboljim studentskim filmom svih vremena bez problema, jer ima taj šmek studentskog filma u kome je sve dozvoljeno i sve može da se pokrije ličnom vizurom i iščašenom estetikom koja je, takva kakva je, nedodirljiva. Ali, to ipak nije studentski film. To je pravi film, napravljen parama iz državnog budžeta. Sa komisijski dodeljenim sredstvima. Kako se dogodilo da te pare dele Branko Baletić, Miša Radivojević i Nebojša Pajkić? Volšebno kao što su delili karte u toj famoznoj partiji pokera na kojoj je odluka da se snimi omnibus doneta! Mora da je to bilo mnogo liberalno vreme, zapitaće se mladi neobavešteni čitalac, kad su se ti likovi uopšte našli u poziciji da dele državne pare. Da znate da jeste, to je bilo vreme Ivana Stambolića u vreme donošenja odluke o snimanju i Ante Markovića  u vreme premijere (stariji čitaoci se, siguran sam, sećaju najboljeg vremena u njihovim životima). Autorski deo filmske ekipe je dakle bio mlad, poletan i neobuzdan u kreativnom smislu, dok je zanatski deo bio iskusan. Ono što smo dobili su tri priče, u osnovi melodrame sa elementima komedije. Čak i prva priča bi se tako mogla okarakterisati, s tim da u njoj dominira komedija (odnos oca narodnjaka – Bata Živojinović i sina rokera – Žika Todorović) a melodrama Sonje Savić i Žike Todorovića postoji tek u naznakama. Druge dve su iščašene melodrame sa elementima komedije (odnos Anice Dobre i Bakoča , odnosno Vesne Trivalić i Đure). Priče nemaju nikakve veze jedna s drugom, osim dva policajca (Bjelogrlić i Ninković) koji se pojavljuju u sve tri priče, mada su po originalnim scenarijima postojali samo u jednoj a u druge dve su naknadno ubačeni, baš da bi te priče nekako povezali. Ta njihova pojavljivanja nisu baš bila mnogo smešna ali jesu svrsishodna, a svrha njihovog pojavljivanja u sve tri priče je bila da se priče lociraju u isto vreme i isti prostor – mi znamo da je to Beograd osamdesetih, mada se to nigde u filmu eksplicitno ne kaže.

Zamišljeno vezivno tkivo koje bi povezivalo priče su skečevi sa Zelenim zubom to jest Dušanom Kojićem Kojom (Šarlo akrobata, Disciplina kičme) i Kostom Bunuševcem,  slavnim slikarom i performance artistom (Super Ridža), koji su rađeni u Kojinom stilu, sa jakim uticajem stripa i slepstik komedije. Koja je radio i muziku za treću priču, uz Vladu Divljana (VIS Idoli) i Srđana Gojkovića Gileta (Električni Orgazam) za prvu i drugu, tim redom. Nekako iz tih sećanja provejava (ili je to samo moj utisak) da ova dvojica nisu bila najsrećnija što je Koja bio na neki način povlašćen time što je dobio svoj deo vizuala, pa su svoje učešće sveli na snimanje muzike, bez mnogo interesovanja i učešća u samom snimanju filma. Čak je, po Giletovoj priči, došlo do svađe između Koje sa jedne i Vlade I Gileta sa druge strane prilikom rada na dizajnu omota za „soundtrack“ CD koja srećom nije dugo trajala. Muzika je inače važan segment u sve tri priče s tim što se u prvoj i trećoj radi o ljudima koji se bave muzikom, a u drugoj je muzika samo zvučna kulisa  pseudo-vampirske romanse ali je baš Giletova muzika iz druge priče meni najbolje legla. Atmosfera te priče prosto je prizivala The Cramps, ako se još neko seća tog čeda Luksa Interiora i Pojzn Ajvi, čeda koje je osamdesetih, kada je snimljen ovaj film bilo na vrhuncu karijere ali, realno, nije moglo, jer „I Was a Teenage Warewolf“ govori o vukodlaku a ovde se, avaj, radi o vampirima. Više nego dostojne zamene bile su Elvisova „Blue Moon“ i original Orgazma, fenomenalna „Ja ne postojim“. Kojina priča je obeležena legendarnom pesmom „Crveno“, koju sam u Kojinom izvođenju imao čast da gledam relativno skoro, na humanitarnom koncertu koji je organizovao Vaske iz Eve Braun pre nekoliko godina. Iz Vladine priče koja se bavi dalekoistočnom verzijom turbo-folka pamtim jedino onaj solo Žike Todorovića koji je nekako out-of-tune u odnosu na ostalu muziku iz priče.

Ono što moram reći je da nad knjigom lebdi duh dvojice važnih aktera beogradske novotalasne scene, Nebojše Pajkića i Branka Vukojevića (Branko na žalost nije više među živima). Pajkić, rodonačelnik nove srpske filmske kritike koja je radikalno napustila dotadašnji levičarsko-umetnič(ars)ki rakurs  prešavši u novoholivudski žanrovski orijentisani tabor. Može se reći da je Pajkić bio vizionar, jer kao što ćemo videti, žanrovski film je pobedio toliko ubedljivo da se danas u redovnim bioskopskim repertoarima nalazi samo on, dok su umetnički filmovi izmešteni na filmske festivale i TV kanale zadužene za kulturu. Ispostavlja se da je bio vizionar i u političkom smislu, jer krajnje desna pozicija na političkom spektru koju je zauzeo devedesetih (a koju u knjizi jedva da ko pominje) danas sve više postaje politički mejnstrim. Branko Vukojević je, pak, čovek kome je ova monografija u stvari posvećena ako se zna da je ideja o njoj nastala tokom promišljanja o načinu obeležavanja dvadesetogodišnjice njegove tragične smrti. Oni koji su ga znali kažu da je reč o nesvakidašnjem čoveku vrlo širokih interesovanja i dubokih promišljanja o svetu i životu. Ja ga znam kao urednika Džuboksa čiji se britanofilski muzički ukus prilično razlikovao od mog proameričkog, ali sam u svojim tinejdžerskim danima bez obzira na te razlike „gutao“ njegove tekstove u jednom dahu. Pošto posedujem knjigu-zbornik njegovih tekstova pod naslovom „Kako je bio rokenrol“ izdatu od istog izdavača kao ova o kojoj pišem, često je konsultujem pri pisanju svojih tekstova. Na polju kinematografije koje mu je bilo pravo profesionalno polje (diplomirao je dramaturgiju na FDU) dao je mnogo manje nego što je mogao, ali i scenario za prvu priču omnibusa „Kako je propao rokenrol“ je bio dovoljan da ga upiše u istoriju. Njegova smrt nesrećnim slučajem u Londonu duboko je potresla svakog ko ga je znao, što se vidi i iz tekstova u ovoj knjizi.

Na osnovu pročitanog u knjizi „Daj, babo, glavu“ (naslov je replika iz filma Voje Nanovića „Čudotvorni mač“, što je bila interna fora Branka Vukojevića i njegove sestre) jasno je da je film „Kako je propao rokenrol“ poput kakve višedimenzionalne fotografije, fiksirao jednu generaciju označenu novotalasnom. Pripadništvo toj generaciji ne određuju godine protagonista, jer ima ih raznih godina, već poistovećenost sa duhom tog vremena. To vreme je međuprostor između Titove smrti (maj 1980) i smrti države kojoj je bio predsednik, Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (april 1992). Blago generaciji koja, kao retko koja pre i posle nje, ima takva, signifikantna ostvarenja kao što su ploča „Paket aranžman“ i film „Kako je propao rokenrol“ kojima se slobodno može dodati i ova knjiga, „Daj, babo, glavu“. U knjizi se pominje sigurno preko 200 imena (slobodna procena, nisam brojao) čime se ovo delo kvalifikuje za rubriku „Ko je ko u beogradskom kulturnom krugu osamdesetih“. Kako sam i sam po godinama blizak glavnim akterima ove knjige, reklo bi se da i sam spadam u taj kulturni krug. Meni je ipak mnogo bliža kulturna scena moga grada (i države, pa i regiona) koja se profilisala od 2010 na ovamo, u kojoj takođe postoji ta povezanost muzičara, pisaca, dramaturga, režisera, kamermana, glumaca, fotografa, arhitekata, kritičara, slikara, video umetnika, podkastera (njih osamdesetih nije bilo!), koncertnih promotera koji bar za sada, mada su postojale i postoje razne saradnje, ipak nisu iznedrili konkretno delo koje bi ih sve, ili bar veći deo njih, objedinilo. Generacija iz osamdesetih je to uspela i time ne samo pokazala put kojem treba težiti, već i ostvarila uticaj na kulturnu scenu koji se i danas snažno oseća.

A i ta baba, glavu jeste dala, al’ rokenrol, iako je zvanično odavno propao, ne da pa ne da!