piše: Vladimir Skočajić Skoča

Postoje te neke pesme koje tvoja osećanja uhvate za revere, podignu ih od zemlje, tresu ih gore-dole, levo-desno, dok se tvoja duša sastavlja ili rastavlja. Da „Harvest Moon“, tebi se obraćam.

Dok je slušaš, ispred očiju ti prolaze ljudi, kalendari, snegovi, vrućine, učionice, amfiteatri, otkačene trole, kiše, jutra, iskvašene rizle u žutom lišću i noći. Nešto od toga je još uvek tu, mnogo toga nije, neke stvari upravo odlaze, a druge ti se uz ovu melodiju sramežljivo prikradaju. Krug života u 304 sekunde.

Sećaš se onog dana kada si je prvi put čuo. Dobro znaš da onaj sedamnaestogodišnji klinac koji ti je pre par nedelja rekao da je baš u tvojoj emisiji otkrio Nila Janga, nije bio ni rođen tog proleća kada si kod SKC-a prvi put stavio „Harvest Moon“ kasetu u vokmen. On čak ni ne zna šta je vokmen. Razmišljaš da li da mu kažeš da će ga sve ono što doživi 2016. uz „Harvest Moon“ emotivno razneti 2036, ali ipak odustaješ. Što bi rekla njegova generacija, ne želiš da mu spojluješ.