11.05.2025 – 20.06.2025

Novi nastavak Dnevnika muzičkog eklektika nastao je u atmosferi građanske pobune koja još traje, mada u drugačijem obliku, naročito posle velikog vidovdanskog protesta. Studenti su štafetu pobune preneli na građane koji su počeli s blokadama ulica i trgova u srpskim gradovima a vlast je „skinula rukavice“ i više nije uzdržana po pitanju hapšenja. S druge strane, fakulteti se polako vraćaju u neki vid nastave, školska godina će se kako-tako privesti kraju, delovi društva koji su se pobunili vraćaju se uobičajenim poslovima a što se tiče promene vlasti, ista meta – isto odstojanje. Pobunjeni građani traže izbore a vlast ih ne da jer nije sigurna da će ih dobiti. Kako će se i kada sve završiti teško je i najupućenijima da procene. Ono što je jasno vidljivo je to da se muzika i dalje stvara, da se koncerti i dalje održavaju, iako ne tako intenzivno kao ranije. Svi događaji tog tipa su ipak u drugom planu dok traju protesti. Arsenal Fest u Kragujevcu jeste održan, ali uz mnogo manju zastupljenost u medijima nego što je bilo ranije, Exit će se izgleda takođe održati, ali je otkazan festival Jazz in the Garden koji se tradicionalno održava u beogradskoj Botaničkoj bašti iz razloga solidarisanja sa protestima. Iz istog razloga otkazani su i glumački susreti u Nišu. Neću mojim prijateljima iz Hrvatske da stajem na muku ali moram da pomenem još jedan muzičko – politički događaj koji je podelio region. Nastup Marka Perkovića Tompsona na zagrebačkom Hipodromu koji je okupio, sudeći po broju prodatih ulaznica, pola miliona ljudi što je izgleda svetski rekord. Ne znam da li ih je stvarno toliko bilo (koncert se održava dok ovo pišem) ali što je mnogo, mnogo je. Naravno da bendova i izvođača koji pripadaju ekstremnoj desnici ima i u Srbiji, ali ti ipak ne bi okupili pola miliona ljudi. Ili se varam? Ako se zna da su posetioci koncerta uglavnom vrlo mladi ljudi, to mora da zabrine. Ipak, onaj ko prati svetsku politiku nije iznenađen. Na žalost u pitanju je svetski trend. Čak i u ovakvim smutnim vremenima ploče i dalje izlaze a ja pokušavam da ispratim nova izdanja. To praćenje mi je postalo odbrambeni mehanizam kojim skrećem misli od tegobne stvarnosti. I vama preporučujem terapiju muzikom (ne boli i nema neželjene efekte!) pa možete početi od ovih pet aktuelnih domaćih izdanja koja sam preslušao i ocenio za Dnevnik #77. Što se tiče stranih izdanja, oseća se oseka u žanrovima koje pratim, i ona kvantitativna i ona kvalitativna. Razlog ne znam ali se nadam da je u pitanju tradicionalna letnja pauza koja će proći čim ovaj toplotni talas malo splasne.

Slušajte muziku, jer muzika možda ne menja svet, ali pomaže da u njemu opstanemo!

21.03.2025 – 10.05.2025

Za ovih mesec i po dana od prethodnog „Dnevnika“ nije se dogodilo bog-zna-šta ni na muzičkom ni na političkom planu pa bi se moglo reći – ista meta isto odstojanje. Studenti su i dalje u blokadi, vlast se i dalje prvi da se ništa ne događa, ploče se i dalje slušaju, i dalje se čekaju albumi koji će obeležiti godinu koja teče. Jeste Džesi Vels od mene dobio najvišu ocenu do sada, ali još čekam album koji će sa moje strane biti apsolutno prihvaćen ne samo racionalno već i emotivno. Što se domaće scene tiče pisao sam o dva albuma koje je producirao isti čovek, Milan Bjelica, i to tako što je kvalitete svojih klijenata znao da istakne na pravi način a mane da učini manje vidljivim i time je opet pokazao da mu možda u ovom trenutku u Srbiji nema ravnog.

Što se tiče DME #76 plejliste, ona se od prethodnih razlikuje po tome što sam odustao od stavljanja albuma o kojima sam u Dnevniku pisao na početak liste. Čini mi se da je preglednije da pesme budu poređanje po visini ocene albuma na kojima se nalaze. Link se nalazi OVDE

Kome je do muzike sada kad se istorija odvija pred našim očima. Kolokvijum za kolokvijumom, ispit za ispitom, studenti su sve bliži diplomiranju. Niko ne zna koliko još ispita treba da polože (sve dosadašnje položili su sa desetkom!) ali znaćemo kad bude kraj. Ne pitajte kad će da bude, i šta još treba da se uradi da do kraja dođe, ali jasno vam je, ako niste zaslepljeni nepomenikom, da će kraj doći. Vlast se rastače pred našim očima, puca po šavovima, i to bez i jednog nasilnog čina prema njoj. U nekom trenutku neko će nepomenika kucnuti po ramenu i reći: čoveče, gotovo je. Kraj je, nema dalje. Neko iz njegovog okruženja. Dok se to ne desi, sva moja pažnja je usmerena na praćenje puta ka toj završnici. Zato je ovaj „Dnevnik“ štur, čak površan ali ću ga ipak objaviti, da ne prekidam kontinuitet. Ipak, inspirisan studentskim antikorupcijskim zahtevima potrudio sam se da moje ocenjivanje bude transparentnije, i da se naslanja na čvršće parametre od sviđanja – nesviđanja.

Definitivno, od ove godine ću raditi ponderisanje mojih ocena tako da ne budu baš skroz proizvoljne. Dakle, pri ocenjivanju u obzir ću uzimati muziku, tekst i kontekst a to su tri elementa koja neku pesmu čine pop/rok pesmom. Muzika će činiti 50% ocene, tekst 20% a kontekst 30%. Objasniću detaljnije: pod muzikom uzimaću u obzir odabrani žanr, moju procenu kvaliteta komponovanja i izvođenja muzike, originalnost, aktuelnost. Što se tiče teksta procenjivaću smislenost, svrsishodnost (tekst za pop pesmu ne mora biti filozofski traktat na primer), rečnik primenjen u pesmi, stil. Kontekst je teže opisati, ali moglo bi se reći da je pretežno vezan za tekst i da je to kulturno okruženje pesme i/ili albuma to jest priča koja prati neko muzičko delo. Možda bi se moglo reći da je to moja procena koliko je neki album bitan za vremenski period kada se pojavio. Koliko obeležava to vreme. Što se kompilacija tiče ocenjivaću način izvođenja (50% ocene), izbor pesama (30%), i povod/razlog za objavljivanje (20%) s tim što je zbog neoriginalnosti materijala maksimalna ocena 8,00. Naravno, i dalje su to moje subjektivne procene sa kojima ćete se složiti ili nećete. Da ne bih komplikovao stvari i da bih proces ocenjivanja i dalje održao tajnovitim i netransparentnim, objaviću samo krajnju ocenu.