Recenzije
Nisam baš oduševljen što je najbolji naziv ovakvoj vrsti ploče dala grupa UB40 – „Labour Of Love“. To je baš to – obrade pesama koje volimo urađene sa ljubavlju i poštovanjem. V. Marinović, jedan od braće Glib čiji je ukus nedvojbeno zastupljen na ovoj kolekciji pesama (za ostalu braću nisam siguran, mada po predanosti i razumevanju materijala pretpostavljam da ni njihov lični izbor ne bi bio mnogo drugačiji) kao da ih je svojom rukom birao (handpicking!). Znate ono: opipaš, omirišeš razmisliš i kažeš – ova može!
Tako su se u izboru našle dve pesme Nila Janga, jedna („Too Far Gone“) se prvi put pojavila na albumu „Freedom“ mada je nastala na sešnima posle „Zuma“ albuma, tačnije prvi put je snimljena na Jangovom „Broken Arrow“ ranču 9.5.1975., kojom prilikom je Nil svirao gitaru i pevao a Frenk Sampedro je svirao mandolinu. Prvi put je objavljena na ploči „Freedom“ iz 1989. gde je Sampedro takođe svirao mandolinu uz pratnju tadašnjeg Jangovog benda. Na prošlogodišnjem izdanju „Chrome Dreams“ (konačno zvanično objavljivanje acetata iz 1977. koji je devedesetih cirkulisao kao butleg) je objavljena ona prva verzija sa „Broken Arrow“ ranča mada joj to nije prvo zvanično objavljivanje – pesma se prethodno pojavila na ploči “Neil Young Archives Vol. II : 72-76”.
Mišo Petrović ima novu ploču! Čovek koji je upisao Arilje na rokenrol mapu Srbije zaslužuje da se o svakom njegovom albumu kaže koja reč, naročito ako se radi o vrlo kvalitetnom ostvarenju poput ovoga. Album „Zamka“ ima dvanaest pesama i među njima nema nijednog “filera“. Radi se o rok muzici srednje struje bazirane na gitarskoj svirci i njegovom veličanstvu rifu. Nema tu mnogo filozofiranja, bar kad se radi o muzici. Ide se utabanim stazama mnogih prethodnika ali baš to omogućava prohodnost do srca i duša starije generacije odrasle na rok muzici. Pesma koja najviše odudara od obrasca koji je Mišo sam uspostavio je poslednja pesma na albumu, naslovna, „Zamka“. Dramatična po raspoloženju i oneobičena trubom Mihaila Melešikina, predstavlja veličanstven završetak albuma.
RECENZIJA: Jesenji Orkestar – Je l’ da da da? Da da da
Odličan Jesenji Orkestar! Oduvek sam uvažavao solo radove Daniela Kovača, a neke bogami ne samo uvažavao nego i obožavao kao na primer legendarne „Godine u vetru“, pesmu koju je radio sa Ljubičicama i koja je svakako njegov najveći hit kad govorimo o karijeri izvan benda Jarboli. Njegovi solo albumi su druga priča, oni su većim delom u dubokoj alternativi koja nije doticala široke narodne mase. Ne samo da ih nije doticala, već za njih nisu ni postojali. Treća priča je ovaj po naslovu krajnje afirmativan album. „Je l’ da da da? Da da da“ je sa šest afirmativnih rečca „da“ (u stvari pet, jer jedna je veznik, ali vizuelno ih ima šest) oborila važeći rekord koji je do sada držala grupa Abba u svom velikom hitu „I do I do I do I do I do“ sa svega pet afirmacija u nizu.
Znajući Daniela i naslućujući njegovo poimanje stvarnosti, ne mogu da verujem da je ovaj iznenađujući (imajući u vidu pakleno okruženje u kome živimo) afirmativizam posledica primene „stay positive“ principa, omiljenog principa samozvanih lajfkoučeva. Previše je to banalno da bih i na trenutak poverovao da je to razlog. Šta je onda razlog? Hajde da vidimo!
