Recenzije
Kao što već rekoh u uvodnom delu prošlog „Dnevnika“, oba ova albuma se na neki način bave danas nepostojećom zajedničkom državom većine naroda Zapadnog Balkana, Jugoslavijom. Album Ahmeda Burića žali za prošlim vremenom i time bar kako sam ja to shvatio posredno žali za Jugoslavijom iako se njeno ime ni u jednom trenutku eksplicitno ne pominje, a album grupe Sjeverozapad je uglazbio zbirku pesama hrvatskog pesnika Stojana Vučićevića nastalu na otoku Svetom Grguru koji je sve do šezdeset i neke bio kaznionica za žene i omladinu a na kome je dotični bio zatočen. Mislim da su se Zvonki Obajdin (vokal, klavijature), koja je idejni tvorac albuma „Pomrčina“ prosto svideli stihovi Stojana Vučićevića iz njegove zbirke „Potpuna pomrčina sunca na otoku Grguru petnaestog veljače 1961.“ pa je rešila da ih uglazbi uz pomoć svog starog saradnika Nikole Brkljačića (vokal, gitara) kao i Helene Ernoić (bas), Matka Boršića (bubnjevi, u prvoj fazi snimanja) i Hrvoja Matašina (bubnjevi). Ne verujem da je razmišljala na temu Jugoslavije, koja se ipak kao tema nameće imajući u vidu okolnosti pod kojima su nastale ove Vučićevićeve pesme. Pesme su nastale na otoku Svetom Grguru, koji je od Golog otoka udaljen nekoliko kilometara a služio je, u isto vreme kad i Goli otok koji je bio logor za muškarce, kao logor za žene i omladinu koji su po nekom od osnova služili kaznu…
Drugi album mladog hrvatskog džeziste Filipa Pavića „Labyrinth Songs“ je na duže vreme okupirao jedan od moja dva preostala CD plejera, onaj u kolima. Onaj u (zubarskoj) ordinaciji retko koristim, jer se ispostavilo da pacijentima koji dođu kod stomatologa nije do muzike, pa ni džez muzike. Uopšte, džez kod prosečnog Balkanca ne uživa neki veliki ugled. Poznata je ona anegdota koju često pričaju članovi grupe Idoli. Dok su snimali album „Odbrana i poslednji dani“ u nekom od studija Radio Beograda, svoj termin je čekala Hanka Paldum, tada vrlo popularna pevačica narodne muzike. Čekanje se odužilo, pa je, htela-ne htela, čula radne snimke nekoliko pesama. U nekom trenutku, obratila se svom menadžeru dovoljno glasno da svi čuju: pa ovo je gore od džeza!
Grobenski već nazivom svog albuma sugeriše ono što je Mel Gibson već rekao u svom politički nekorektnom filmu sličnog naziva, „Apocalypto“ (2006), filmu koji ima vrlo tačnu političku premisu, (svakako nije bio prvi koji je to rekao ali je bio vrlo plastičan u svojim opisima) – nijedna civilizacija ne propada iz eksternih, već isključivo iz internih razloga. Tako i ova naša – egoizam kao vrhunski princip egzistencije je postao jedina ideologija. Ja sam najlepši, ja sam najpametniji, ja sam najsposobniji, ja sam najvažniji pa zato od sebe polazim i sa sobom završavam. Ja sam u pravu. Ako propadam ja, propada ceo svet! U tom kontekstu, naziv Apocalipstick je upravo savršen, naročito kad se sagleda zajedno sa crtežom na omotu. Selfi - kultura je egoizam po sebi – egoizam pojedinca koji prostim multiplikovanjem postaje egoizam grupe – naroda, države. Suprotstavljeni egoizmi, kao što gledamo ovih dana, spremni su da idu do kraja.
Mislio sam da je Sijera Ferel, dobitnica ovogodišnje nagrade „Americana Music Awards“ za najboljeg novog izvođača, neprikosnovena kraljica Apalačkih planina, ali evo Marte Spenser, ne baš pravo niotkuda jer se pojavila sa svojim prvim albumom još 2018., ali je tad prošla čak i ispod mog, prilično nisko postavljenog radara. Ovoga puta ima jaču promociju (koju uglavnom radi sama), očigledno je da je ambicioznije pristupila predstavljanju novog materijala. On je inače kombinacija tradicionala, autorskih pesama i pesama drugih autora, ali tokom preslušavanja teško je pogoditi koja pesma spada u koju od navedenih kategorija. To je, naravno, kompliment ali i pokazatelj da je Marti muzika Apalačkih planina u krvi. Namerno njenu muziku ne nazivam ni folkom ni kantrijem ni blugrasom jer je ona sve to ali i ništa od svega toga pojedinačnog – to je prosto muzika Apalačkih planina čije temelje su pre stotinak godina postavili The Carter Family i nadogradili oni što su došli posle – Fidlin Džon Karson (Fiddlin’ John Carson), Rosko Holkomb (Roscoe Holcombe), Teksas An Gladen (Texas Anne Gladden), Džin Riči (Jean Richie), Hedi Vest (Hedy West), Bil Monro (Bill Monroe), Lester Flet i Erl Skrags (Lester Flatt & Earle Scruggs), Hejzel Dikens (Hazel Dickens) pa i Doli Parton jednim delom svog repertoara. Osnove te muzike sežu dalje u prošlost, sve do početka osamnaestog veka, kada su se na Apalačke planine doselili škotski i engleski doseljenici. Dakle, to su bile škotske i u manjoj meni engleske balade, ali i pesme za ples (flatfoot/clogging) bržeg tempa sa violinom kao vodećim instrumentom.
Marta Spenser nije tikva bez korena, daleko od toga. Njena majka Emili i ona vode Whitetop Mountain Band, veoma uticajnu grupu u žanru muzike Apalačkih planina, koja je nastala još četrdesetih godina prošlog veka. Nju je do svoje smrti (2018) vodio Martin otac Tornton koji ju je „nasledio“ od svog zeta Alberta Haša (Albert Hash), legendarnog violiniste i graditelja violina i drugih instrumenata koji je takođe bio iz Vajt Topa, naselja od 383 stanovnika u Blu Ridž planinama u jugozapadnoj Virdžiniji. Po Hašovoj smrti bračni par Spenser preuzima „Whitetop Mountain Band“, da bi ga danas, kao što rekoh, vodile majka Emili i kćerka Marta Spenser. Dakle, kao što negde ona sama reče, Marta je od rođenja prisustvovala probama grupe u svojoj dnevnoj sobi. To se itekako čuje u njenoj muzici. Ako se za nekoga može reći da joj je apalačka muzika u krvi, to je ona. Postoji veliki broj snimaka na Jutjubu na kojima izvodi tradicionale (često pri tom plešući klog/fletfut ples), pa ne iznenađuje što je nekoliko njih uvrstila na svoje albume. Na ovome o kome pišem ima ih tri. „Hesitation Blues“ je tradicional koji su izvodili mnogi, od Luja Armstronga preko Holly Modal Rounders i grupe Hot Tuna do Džastin Tauns Erla, ali ova verzija koju izvode Marta i nedavno preminuli Luk Bel (Luke Bell) je prosto neodoljiva, bar kad je reč o ljubiteljima ove vrste muzike. „Walking In Jerusalem“ gospel je iz repertoara Bila Monroa (ali i Mahalije Džekson) koji podseća da je tradicionalna kongregacija u Apalačkim planinama „Stara baptistička crkva“ koja je oduvek insistirala na takozvanim himnama. Motiv ljubomorne sestre i sestroubistva iz pesme „Wind and Rain“ datira iz ranog srednjeg veka i sreće se u baladama mnogih zemalja evropskog severa, a na Apalačke planine je stigao preko Engleske i Škotske. Što se tiče pesama drugih autora, tu je pesma „Virginia Creeper Line“ Koju je napisao Dejl Roten (Dele Roten) iz blugras grupe „Rock Bottom Bluegrass Band“. Pesma govori o planinskom vozu koji je saobraćao od Abingdona, Virdžinija do Elklanda, Severna Karolina, preko Vajt Topa (1900-1977) prenoseći debla i drugu robu, ali i putnike. Ime je dobio po tome što se poput kakve puzavice probijao kroz brdske predele Virdžinije. Bio je veoma bitan za razvoj privrede tog kraja pa ne čudi nostalgični prizvuk pesme. Koautor klasične blugras balade „Banks of New River“ je Martina majka Emili, a tu je i nekada veliki hit „Summer Wine“ Li Hejzlvuda koji se po mom mišljenju najmanje uklapa u ovu priču. „Creekfield Woman“ je pesma braće Jejts (The Yates Brothers), lokalnih legendi blugrasa iz jugozapadne Virdžinije. „Bringing Mary Home“ je pesma iz repertoara grupe The Country Gentleman prvi put objavljena na njihovom istoimenom albumu iz 1966 godine. To bi bile sve pesme koje nije potpisala Marta Spenser. Preostalih osam su njene pesme, koje su sasvim u skladu sa muzičkom tradicijom Apalačkih planina.
