Formulu koju ću primeniti možete videti na primeru dole:

Vrednosti: muzika 50%; tekst 20%; kontekst 30% - ukupno 100%

Ocene (primer) - muzika 8; tekst 7; kontekst 6

Formula za izračunavanje ponderisane ocene (primer):

P.O. =  =  = 7.2

Primer za kontekst:

Carolyn Kendrick – Each Machine

Ovo je album iz prošle, 2024 godine kojim se može objasniti „kontekst“ o kome sam govorio u uvodu, pa zato o njemu pišem. Površnim preslušavanjem albuma shvatićemo da se radi o kolekciji folk pesama povremeno prekidanoj snimcima govora različitih ljudi koje ćemo doživeti kao remetilački faktor uživanja u muzici. Govori koji su ubačeni se kreću od čitanja Knjige postanja (Book of Genesis) astronauta iz Apola 8 dok iz svemira gleda našu planetu do čuvenog govora Ronalda Regana o „Evil Empire“-u (Sovjetski Savez kao „Carstvo zla“). Ako se malo udubimo u stvar, videćemo da se radi o čvrstom, dosledno sprovedenom konceptu autorke: ova kolekcija pesama se bavi nečastivim, tačnije pitanjem dobra i zla u ljudima. Album je intelektualna konstrukcija dve žene koje su diplomirale na Berkliju, Kerolajn i njene koleginice Ise Burk koja je ranije sarađivala si Ifom O’Donovan i Džonom Dernielom (The Mountain Goats) i koja je mogla komotno biti navedena kao koautorka. Čini mi se, ne bez osnova, da se ovde u stvari radi o novom, Trampovom vremenu čiji je „drugi dolazak“ dolazak na neki način predskazan. Kerolajn Kendrik je za vreme pandemije radila na nekom nemuzičkom projektu vezanom za izučavanje pojave začete osamdesetih godina prošlog veka poznate pod nazivom „Satanic Panic“ kada su mnoge javne ličnosti optuživane za upražnjavanje satanističkih rituala koji su uključivali pedofiliju, incest, podnošenje ljudskih žrtvava i veštičarenje. Ta „satanska panika“ se širila prvo štampanim medijima, kasnije i internetom i narednih desetleća, ispostaviće se, bez ikakvih osnova. Sumnjivi dokazi koji su podnošeni nisu sprečili neke sudove da donose prave presude, što podseća na suđenja „vešticama“ iz Salema iz XVII veka. Iz današnje perspektive gledano, taj pokret je utro put mnogobrojnim teorijama zavere koje su bujale i bujaju sve do današnjih dana. Kao posledicu te prijemčivosti na teorije zavere danas imamo pravu inflaciju populističkih lidera koji su došli na vlast u mnogim zemljama. Kerolajn i Isa su, dakle, pevale o zlu koje je postalo dominantno u civilizaciji u kojoj živimo, što obrađujući tradicionale i pesme drugih autora, što Kerolajninim pesmama. To su uradile na način primeren svršenim studentkinjama Berklija – besprekorno, po svim uzusima struke, s tim što su po mom sudu ipak uspele da izbegnu „akademsku visinu“ od koje često poboljevaju njihove kolege/koleginice. Zato neka ostane zapisano da je svih devet pesama vredno pažnje – četiri originala, jedna pesma Kejt Brislin („Leela“, ta mi se najviše svidela) i četiri tradicionala. Dodao bih da govori, ma kako bili deo koncepta, ipak narušavaju fluidnost ploče, pa i utiču na krajnju ocenu koja će biti dodeljena po prošlogodišnjim kriterijumima jer radi se o prošlogodišnjem albumu. (8.2/10)

---

Evo i albuma kojim „otvaramo“ 2025-u godinu:

Jason Isbell – Foxes In The Snow

Album se pojavio sedmog marta, neposredno pred zaključenje Dnevnika #75 ali sam ipak rešio da ga ne ostavljam za sledeći. Ionako je bilo malo dobrih albuma na početku ove godine. Odmah da kažem da je ovo na neki način Izbelovo resetovanje. Razvod od Amande Šajrs je ta ključna tačka od koje kreće novi početak. Ne znam da li će podizanje sveukupne produkcije svoje muzike na čemu je radio sa svojom pratećom grupom 400 Unit baciti u vodu (ne verujem da će!) ali ovo je vraćanje na početak – sa njim je samo njegova akustična gitara Martin 0-17 iz 1940 godine i to je to. Pesme su reakcija na bivšu i na novu ljubav u odnosu koji preteže ka novoj ljubavi. Iz tekstova provejava da raskid sa Amandom Šajrs nije bio sporazuman ali da će do raskida doći bilo je jasno već na albumu „Reunions“ iz 2020. kada je suprugina violina nestala iz zvučne slike, mada sam ja tada tumačio da je to učinjeno iz komercijalnih razloga. Čini se da je Izbel lako prebrodio razvod jer se tek nekoliko pesama bavi njime. Većina je posvećena novoj ljubavi o kojoj piše vrlo lično, povremeno koristeći pesničke slike koje je teško razumeti  ako nisi jedan od aktera te ljubavi. Ipak, Izbel uspeva, kao vrlo vešt pisac pesama, da poruke čak vrlo intimnih pesama učini univerzalno prijemčivim. Svedeni muzički format koji je koristio ipak nije učinio ploču dosadnom/monotonom čemu je svakako doprinelo kompetentno sviranje gitare (fingerpicking!) ali i raznovrsnost melodijskih linija pevanja. Pošto i sam kaže da je ovo samo pauza za njegov „400 Unit“, jasno je da će se već sledećim ostvarenjem vratiti na bendovske aranžmane koji teže stadionskom roku za šta svakako ima potencijal. Neće on nikad biti novi Brus Springstin jer nema njegov rokerski senzibilitet, ali za jednog liberalno nastrojenog momka iz Alabame, daleko će dogurati. Bar se meni tako čini. (8.28/10)

--

Chris Eckman – The Land We Knew The Best

Naš naturalizovani Balkanac (ako je Slovenija uopšte na Balkanu?) je uvek na ovim našim prostorima imao solidnu podršku pratilaca američkog roka. Njegova matična grupa „Walkabouts“ je, što je opštepoznato, imala daleko jaču podršku u Evropi nego u Americi. Sad kad nam je komšija, podrška je verujem još jača. Nije to ona navijačka podrška nekoga koga srećemo pa i lično poznajemo – ova se bazira na suvom kvalitetu. To je Ekman po ko zna koji put dokazao svojim aktuelnim albumom „The Land We Knew The Best“. Album je pravo ogledalo Slovenije u kojoj Ekman živi – čist, uredan, uravnotežen, kvalitetan. Mala digresija: ne čini li se i vama da je trava zelenija u Sloveniji nego u Srbiji i Hrvatskoj? Ozbiljno pitam jer takav utisak stičem kad se vozim autoputem Beograd – Ljubljana. I sam Ekman kaže da ga je inspirisala zemlja u kojoj živi i duge šetnje po planinskim stazama slovenačkih Alpa. Pesme su sporijeg do srednjeg tempa, aranžmana bogatijih nego na prethodnom njegovom albumu „Where The Spirit Rests“ (2021), sa vokalnom izvedbom koja me povremeno podseti na Gorana Grubišića iz Wooden Ambulance a gitara koja tek povremeno izbija u prvi plan itekako ima šta da kaže. Čovek kao ja može, u ova nemirna vremena, da se uz ovu ploču opusti i odagna teške misli. Nije to mali uspeh Ekmanov. (8.27/10)

--

Heather Maloney – Exploding Star

Smrt oca je povod za nastanak ovog, sedmog po redu albuma Heder Maloni, kantautorke iz Masačuseca. Ponovo se potvrđuje notorna činjenica da je postojanje pravog povoda najbolji način da napraviš dobre pesme. Ako je povod tužan to svakako olakšava posao. Sa Heder Maloni sam se prvi put susreo 2013 kad sam slušao istoimeni album, ali, moram da priznam da se toga uopšte ne sećam (blagosloveni last.fm se seća za mene), tako da mu ovo dođe kao prvi susret. Odmah pada u oči da ko joj je uzor. Džoni Mičel, naravno, jasno je to već posle prvih nekoliko taktova. Nije to prosto kopiranje, ali dobija se taj ugođaj, možda zbog neortodoksnih melodijskih linija, ili zbog Hederinog glasa koji povremeno leluja kao sveća na vetru. Muzička pratnja je takođe slična, u smislu da je ritmičnija nego što je to slučaj kod prosečnog singer/songrajtera. Nema naravno onog fluidnog basa Džeka Pastoriusa, ali ima promena ritma (Oh My Green). Favorit mi je pesma koja zatvara album „Leave It To Them“, oproštaj od pokojnog oca. Ono kad ostaneš bez reči da opišeš koliko ti je neko značio pa ostavljaš da isečci iz sećanja na tu osobu govore umesto tebe. Dirljivo. Ako bih morao da biram između albuma dve „nastavljačice“ Džoni Mičel, opredelio bih se pre za ovaj nego za Tamaru Lindeman i njen The Weather Station. Nijanse su odlučile, ali nemam dileme. (8.19/10)

---

Will Stratton – Points Of Origin

Vila Stratona znam iz bandcamp dana, kad je bio na samom početku svoje karijere. Čak smo izmenili i par poruka na tviteru. U to vreme je bio u eksperimentalnoj fazi (albumi „New Vanguard Blues“ i „Post-Empire“) koja se karakterisala dekompozicijom strukture klasične folk pesme pa nije baš bio miljenik šire publike ali je zato imao sledbeništvo malog broja ljudi čija se odanost nije dovodila u pitanje. Album iz 2014. „Gray Lodge Wisdom“ je bio prvi posle izlečenja od karcinoma pa se logično bavio tom temom na prilično optimističan način. Bio je to album koji je napustio eksperimentisanje i vratio se na standardne strukture pesama. Njegova prednost je to što pored komponovanja i pevanja svojih pesama odlično svira akustičnu gitaru, u tradiciji Berta Dženša i Dejvija Grahama ali i svog sunarodnika Džona Feija. Ni navođenje Nika Drejka kao uticaja ne bi bilo pogrešno. Novi album izdat početkom marta me je, moram priznati, obradovao. Godina odavno nije ovako loše počela što se muzike tiče (i ne samo nje) pa je svaki album koji izlazi iz sveopšteg sivila vrlo dobrodošao. „Points Of Origin“ je album melanholičnog ugođaja kojim dominira Stratonov glas koji je izvučen u prvi plan. Ne bez razloga, jer Straton želi da čujemo ono što nam poručuje, a to je da je krajnje vreme da čujemo prirodu i da počnemo da joj pomažemo jer u protivnom će se samo pojačati prirodne kataklizme (požari, poplave, zemljotresi, erupcije vulkana) kojima smo sve više izloženi. Muzika ne samo da nije prosta pratnja već je vrlo bogato aranžirana, pa uz gitre, bas, bubanj i klavijature imamo i sintisajzere, duvače i pedal stil gitare. Ono što nemamo je hit, ali je pitanje da li smo ga ikada imali kad se radi o opusu Vila Stratona. Za nas koji ga poštujemo to nije nikakva prepreka da uživamo u njegovoj muzici. (8.11/10)

--

Jim White & Trey Blake – Precious Bane

Trej Blejk, anonimna engleska pesnikinja i muzičarka sa nedijagnostifikovanim autizmom, je Džima Vajta presrela na nekom od njegovih britanskih nastupa pre nekoliko godina i „uvalila“ mu knjigu „Precious Bane“ danas malo poznate engleske spisateljice Meri Veb izdatu 1924. da pročita. Ne znamo da li je knjigu pročitao, ali jeste ostao u kontaktu sa Trej Blejk. Čak je rešio da sa njom snimi ovu ploču. Tim činom je definitivno izašao iz svoje zone komfora, alternativnog kantrija, i ušao u najcrnju folk gotiku koja se da zamisliti. Dubina Trejinih i Džimovih stihova i ludilo koje vrišti iz njih odlično su se složili sa do monotonije ravnim pesmama koje zatiru svaki znak života. Album mi izgleda kao teški kamen gustine veće od crne rupe ili neutronske zvezde za koga ako se uhvatiš potonućeš. Na takvim albumima teško je izdvojiti stvar koja ti se najviše sviđa, jer teško da će ti se neka stvar svideti više od neke druge. Ploča je koncipirana tako što se sa svojim pesmama smenjuju Vajt i Blejk, počevši od Vajta. Svako od njih i peva svoje pesme. Trejine pesme mi se više sviđaju iz razloga što pokazuju više karaktera a i njen neobični glas uspešno emituje patetiku u etar pa mu je teško odoleti. Tako da je ovog puta crno (Blake na staroengleskom) pobedilo belo (White). (8.03/10)

--

Ringo Starr – Look Up

Sasvim solidan blugras/pop album, ali pitanje je da li je ovo album Ringa Stara ili Ti Boun Barneta. Sve pesme osim poslednje napisao je sam ili sa nekim drugim Ti Boun. Tek poslednju  je potpisao Ričard Starki t.j. Ringo Star i to kao koautor. Ipak, Bitlsi su institucija sami po sebi, pa kad neki bivši njihov član nešto snimi, to mora ići pod njegovim imenom pa makar on i ne bio najzaslužniji. Pošto je Ti Boun Burnet na to pristao, ko sam ja da se bunim. Ringo je jedan od najboljih bubnjara rok muzike, mnogi kažu najbolji, što dokazuje čak i ovim albumom. Njegovo bubnjanje ovoj ploči daje nekakav optimističko poletni vajb što se sasvim lepo uklapa u blugras stil ali i evocira uspomenu na Bitlse (a i dokazuje da je Ringo veoma bitan za zvuk te grupe). Muzika je kao što rekoh na početku sasvim solidan pop, dok su tekstovi takvi da oni iz prve faze Bitlsa izgledaju kao odlomci iz Šekspirovih dela prema ovima. Da je bar jedan izašao iz hiljadama puta primenjenih klišea, dao bih im bod više za autentičnost, ali to se na žalost nije dogodilo. Treći element za ocenu, kontekst, je ocenjen sedmicom isključivo zato što je album izdao bivši član Bitlsa a kad se to dogodi to je još uvek događaj sam po sebi. Moram ipak reći da čovečanstvo ne bi baš ništa propustilo da se ovaj album nije dogodio. (7.20/10)

---

Ostali albumi:

The Delines – Mr. Luck & Ms. Doom (americana, 8.23/10); The Weather Station – Humanhood (indie folk, 8.15/10); Gary Louris – Dark Country (alt.country, 7.99/10); Joe Ely – Love And Freedom (country, 7.98/10); Bonnie „Prince“ Billy – The Purple Bird (indie folk, 7.95/10); Benjamin Booker – LOWER (indie rock, 7.90/10); Katy Pinke – Strange Behavior (indie folk, 7.90/10); Martha Wainwright – Ground Floor (folk, 7.86/10); Sharon Van Etten – Sharon Van Etten & The Attachment Theory (indie pop, 7.84/10); Mary Chapin Carpenter – Looking For The Thread (folk, 7.80/10); Nadia Reid – Enter Now Brightness (indie folk, 7.75/10); Them Coulee Boys – No Fun In The Chrysalis (bluegrass, 7.75/10); Brigid Mae Power – Songs For You (folk, 7.74/10); Adrian Crowley – Measure Of Joy (indie folk, 7.72/10); John McCutcheon – Field Of Stars (folk, 7,71/10); Allison Preisinger – Standing Steady (folk, 7.70/10); Early James – Medium Raw (americana, 7.70); Crys Matthews – Reclamation (folk, 7.54/10); Lilly Hiatt – Forever (americana, 7.50/10); The Devil Makes Three – Spirits (alt country, 7.35/10); Park Jiha – All Living Things (indie folk, 7.35/10); The War and Treaty – Plus One (soul/R&B, 7.20/10); The Ocelots – Everything, When Said Slowly (indie folk, 7.10/10); Ty March. – New To Nashville (country, 5.80/10); Jerry Cantrell – I Want Blood (rock, 5.00/10)