Simon Joyner – Coyote Butterfly

Sajmon Džojner je izgubio sina Ovena 2022. godine. Ovaj album je nastao posle tog velikog gubitka. Neminovno je poređenje sa Nikom Kejvom koji je izgubio dva sina i njegovom reakcijom na sličnu situaciju. Ne može se očekivati ista reakcija dva različita čoveka čak i ako je okidač isti. Moje objašnjenje bi bilo da svako od nas ima svoju bipolarnost. Ne bih to stanje nazvao bipolarnim poremećajem jer ga ne smatram poremećajem. Dva pola se odnose na dva tipa ponašanja koja su se nekad ispravno zvala „manični“ i „depresivni“. Kejvova reakcija je prevashodno manična (neki bi to nazvali megalomanijom a neki egomanijom) dok je Sajmonova na suprotnom polu i ispoljava se kao depresija. Kejvova reakcija svakako brže dovodi do isceljenja jer se težište njegove pažnje pomera sa onih koje je izgubio na sebe samog, dok Džojnerova pažnja ostaje usmerena na onog koga je izgubio. Prvi način podrazumeva povećanu ekspoziciju, drugi pak retrakciju, povlačenje u sebe. Način koji je odabrao Džojner, međutim, čini ovu kolekciju pesama monotonom što ipak nije plus za običnog slušaoca sa bipolarnošću niske amplitude. Ovo je, dakle, ploča za posebna raspoloženja koja nije za svakoga.

(Ocena: 8.2/10)

---

Clem Snide – Oh Smokey

Prošlo je vreme hipsterskog/nerdovskog folka s početka XXI-og veka ali If Barzelej (da li se njegovo prezime baš tako izgovara?) se još drži tih koordinata i još ima talenat za melodiju pa ova demodirana (unhip) muzika ipak može da prođe, bar kod mene. Ne može se tek tako odbaciti čovek koji je tvorac jednog od najduhovitijih „otvaranja“ pesme koje je pop/rok muzika dala „That was my ass you saw bouncing next to Ludacris, It was only on screen for a second but it was kinda hard to miss…“ (Ballad of Bitter Honey). Prolazio je Barzelej kroz različite faze u svojoj sada već dugoj karijeri, od uspeha početkom milenijuma do bankrota pre nekoliko godina ali ga smisao za humor i dobru melodiju nikada nije napuštao. Tako je bilo i ovoga puta. Iako je zenit njegove karijere prošao, još uvek može nešto da pruži svojim fanovima. Na „Oh Smokey“ njegov adut je Džoš Kaufman iz bendova Hiss Golden Messenger i Bony Light Horseman koji je odsvirao skoro sve na toj ploči i bio koautor pesama dok je sam Barzelej komponovao i otpevao pesme. Autor je svoj album opisao rečima „to su spore pesme o Bogu i smrti“ što je sasvim dobar opis. Dodao bih samo da ih je bez obzira na turobnu temu lepo slušati. Sasvim dovoljno za solidnu ocenu: 8.2/10.

--

--

Ostali:

Father John Misty – Mahashmashana (indie pop, 8.7/10); Willie Nelson – The Border (country, 8.7/10); Bailey Bigger – Resurrection Fern (folk, 8.6/10); Son Of The Velvet Rat – Ghost Ranch (indie folk, 8.5/10); Grey DeLisle – Driftless Girl (country, 8.4/10); Kim Deal – Nobody Loves You More (indie folk, 8.4/10); Willi Carlisle – Critterland (folk, 8.4/10); Brenna MacMillan – Dear Life (bluegrass, 8.4/10); Dwight Joakam – Brighter Days (country, 8.3/10); T-Bone Burnett. Elvis Costello - The Coward Brothers (rock, 8.3/10); Joachim Cooder – Dreamer’s Motel (folk, 8.3/10); Kelley Micwee – Everything Beautiful (country, 8.2/10); The Hello Darlins – Alders & The Ashes (country, 8.3/10); The Secret Sisters – Mind, Man, Medicine (indie folk, 8.3/10); Dawes – Oh Brother (rock, 8.3/10); Chris Smither – All About The Bones (folk, 8.3/10); William Elliot Whitmore - Silently, The Mind Breaks (folk, 8.2/10); Amy Helm – Silver City (folk, 8.2/10); Tish Hinojosa – With a Guitar & a Pen (folk, 8.2/10); Madi Diaz – Weird Faith (indie folk, 8.2/10); Primal Scream – Come Ahaed (indie rock, 8.2/10); Megan Brickwood – All The Same (folk, 8.2/10); Amy Speace – The American Dream (folk, 8.2/10); The Mavericks – Moon & Stars (country, 8.2/10); Beachwood Sparks – Across The River of Stars (folk rock, 8.2/10); Lizzie No – Halfsies (indie folk, 8.2/10); Vanwyck – Dust Chaser (indie folk, 8.2/10); Rosali – Bite Down (indie folk, 8.2/10); Jeremie Albino – Our Time In The Sun (americana, 8.1/10); Cass McCombs – Seed Cake On Leap Year (folk, 8.1/10); The High Hawks – Mother Nature’s Show (folk, 8.1/10); Julian Taylor – Pathways (folk, 8.1/10); Michael Kiwanuka – Small Changes (pop, 8.1/10); Sara Jarosz – Polaroid Lovers (americana, 8.1/10); Steve Dawson – Ghosts (folk, 8.1/10); Vera Sola – Peace Maker (chanson, 8.1/10); Amythyst Kiah – Still And Bright (folk, 8.0/10); The Peawees – One Ride (garage, 8.0/10); VA – A Complete Unknown Original Motion Picture Soundtrack (soundtrack, 8.0/10); Grayson Capps – Heartbroke, Misery & Death (folk, 8.0/10); Mooon – III (pop rock, 7.9/10); Old 97’s – American Primitive (country rock, 7.9/10); Aaron Lee Tasjan – Stellar Evolution (indie pop, 7.7/10); The Dust-Ups – The Dust-Ups (country, 7.6/10); Silkroad Ensemble . Rhiannon Giddens -  (world, 7.5/10); Joan Armatrading – How Did This Happen and What Does It Now Mean (folk, 7.4/10); Joy Oladokun – Observations From a Crowded Room (R&B, 7.3/10); Loose Cattle – Someone’s Monster (americana, 7.2/10); Kevin Gordon – The In Between (pop, 6.8/10).

---

Domaći albumi

Dunije – Bilo je sada

Album „Bilo je sada“ ulazi u uzak krug remek dela novijeg hrvatskog etno-folka u kome su „Siromahi i Lazari“ Ivana Grobenskog i „Ode dite“ Adama Semijalca s tim da je, osećam potrebu da kažem, po utisku koji ostavlja na pisca ovih redova kao slušaoca, verovatno najsnažniji od pomenutih. Dunja Knebl, Nina Romić i Jelena Galić su snimile album sa četrnaest manje poznatih i do sada nikad snimljenih (osim dve) hrvatskih izvornih narodnih pesama koje spadaju u ženski ciklus. Dakle, u pesmama se radi o ženama i njihovim teškim sudbinama. Mada je podžanr „Murder Ballads“ vezan pre svega za anglo-saksonsko geografsko područje, ima ga očigledno i na Balkanu i u Srednjoj Evropi. Pesme izvađene iz sveske sa notnim zapisima koje je napravila Dunje Knebl tokom svog istraživačkog etnomuzikološkog rada su uglavnom sa kajkavskog govornog područja, dakle sa severa Hrvatske (mada ima izuzetaka). Sam taj podatak da do sada nije postojao zvučni zapis ovih pesama mnogo govori sam po sebi. Govori nam to da je položaj žena u ruralnim predelima na našim prostorima mnogo gori od položaja žena u gradu, toliko gori da njihov lelek niko ne samo da ne želi da čuje, nego ne želi ni da ostane ikakvog traga da se uopšte dogodio. Ne mogu da shvatim da su ove potresne pesme trebale da ostanu samo mrtvo slovo na papiru. Srećom, Dunja i Nina to nisu dozvolile…

Kompletnu recenziju albuma (koji je dobio ocenu 9/10) pročitajte OVDE.

--

LibertyBell – Lisica

Zvonka je ponovo svoja. Ne zove se više Svemir već LibertyBell ali to je opet naša Zvonka, ona koju poznajemo i volimo. Bila je gitara, sada je klavir, ali je to i dalje Zvonka. Prethodna dva projekta u koja je bila uključena (Sjeverozapad i Rebel Star) nisu bili njeni ili nisu bili isključivo njeni pa smo se zaželeli njene muzike. Logično je onda da LibertyBell tretiram kao nastavak Svemira, mog omiljenog benda i da ću ga vrednovati imajući to u vidu. Razlike ipak ima – Zvonkin je izričaj je sada još introspektivniji ali je, sasvim neočekivano, bas gitara bar u nekim pesmama (Dopplerov Efekt, Tko je ikad bio nevin) daleko prominentnija nego što je to bilo u Svemiru. Zvonkin prelazak na klavir kao glavni instrument ponešto menja u njenoj muzici, mada mi je teško reći šta konkretno. Ono što donosi još veću promenu je mogućnost rada od kuće (zasluga korone!) to jest rada u kućnom studiju. Možda grešim, ali što više slušam album stičem utisak da su sve te pesme bile potpuno završene u Zvonkinoj dnevnoj sobi (ili gde već radi) a Lana Filipin (bas) i Ernest Džananović (bubnjevi) su ih, sa Zvonkom, naravno, i još nekim gostima, samo snimili u studiju.

Pesme „Tako se prelazi pustinja“,„Ivana“ i „Pismo Mileni“ znamo odranije, već sam rekao nešto o „Dopplerovom Efektu“ i „Tko je ikad bio nevin“ koje malo odudaraju od ostalog materijala, ali meni je taj „bass assault“ čak i prijao, pa mi ostaje da se osvrnem na poslednje dve. Čim sam čuo „Nema veze“ znao sam da je Nikola Brkljačić odsvirao tu gitaru jer još su sveža sećanja na „Sjeverozapad“ u kojem je ista dominirala. Odmah mi se javljaju asocijacije na „Pink Floyd“ koje verovatno nemaju nikakve veze sa realnošću jer ja, pošteno da priznam, i ne poznajem najbolje muziku dotične grupe. Poslednja pesma, ona dugačkog naslova „Snježna Kraljica Na Parkingu King Crossa“ je parnjak moje omiljene pesme sa poslednjeg albuma Svemira „Strah od dubine“ „Da me nema“ koju je, kao što sam i predvideo, bilo teško nadmašiti. Nije ju nadmašila gorepomenuta, ali ima sasvim zadovoljavajuću dozu pathosa i drame da bi bila po mom ukusu. Bolje da se ovoga puta ne upuštam u tumačenje značenja jer kad sam pišući o „Da te nema“ napisao traktat o depresiji, Zvonka mi je kasnije, kad smo se sreli, objasnila da pesma govori o poseti tržnom centru pred Božić. Bojim se da ne bude da se ovaj put u ovoj pesmi o usamljenosti u stvari govori o poseti tržnici Dolac. Šalu na stranu, drago mi je što se Zvonka vratila sebi i što je nastavila tamo gde je stala. Strah od dubine je savladan, zvona slobode kažu da idemo još dublje u potrazi za sobom. Šta ćemo tamo naći, i da li ćemo biti zadovoljni time što smo tamo našli teško je reći. (Ocena: 9.0/10)

--

Consecration – Smrt, ljubav, smrt (7.5/10)

--

On Tour – Semi-final Hour of the Flood

..Naravno da će mi album godine biti onaj album koji mi se najviše sviđa, bez obzira na to koliko je slušan. Bojim se da će i ovaj album grupe On Tour proći slično prethodnima što se slušanja na striming servisima tiče (verujem ipak, bar malo bolje nego oni), ali bez obzira na to treba reći da je ovaj najbolji od On Tour albuma koji smo do sada dobili. Marinović za ovih sedam godina koliko je prošlo od prethodnog „Don’t It Make You Want to Go Home“ nije sedeo skrštenih ruku već je razvijao paralelnu karijeru sa grupom Glib koja se bavi sličnim muzičkim žanrom, mada je mnogo više „jamming oriented“. Nešto od toga je preneto i u On Tour, pre svega ritam sekcija, ali i nešto od tog Krejzi Hors vajba koji Glib ima u izobilju. Na taj način „On Tour“ je uneo raznolikost u svoju suptilnu muziku, ali ne tako što bi se okrenuo popu, što fanovi grupe ne bi prihvatili sa odobravanjem, nego ka roku, i to onom slobodnije forme…

Kompletnu recenziju albuma (koji je dobio ocenu 9.1/10) pročitajte OVDE.

.

Jarboli – Probaj golog muškarca

Jarboli su se vratili sa novim albumom koji već posle prvog površnog slušanja dobija visoku ocenu. Dva su razloga za to: prvi je taj što je na „Golom muškarcu“ eksplicitno i nedvosmisleno iskazan politički stav koji se poklapa sa mojim pa mi je, sasvim logično, album po tom pitanju u potpunosti prihvatljiv, i drugi, što je na njemu najlepša i najmudrija pesma dvadeset prvog veka koju je iznedrio srpski rokenrol „Zabluda“. Naravno da ne odmažu ni pune ruke rifova koje momci isporučuju, a na kojima bi im i Partibrejkersi pozavideli. Dakle, jedinstvo sadržaja i forme uspostavljeno je na visokom nivou. Neke pesme, kao pomenuta „Zabluda“ poznate su od ranije, neke su nove, ali sve su političke, u užem ili širem smislu. „Ordem e Progresso“ na primer. To je moto sa zastave Brazila, inače skraćena verzija izreke Ogista Konta koja glasi „Ljubav kao princip i poredak kao osnova. Progres kao cilj.“ Kont, kao tvorac filozofskog pravca pozitivizma, učenja koje se zasniva isključivo na činjenicama, bi se verovatno složio sa tekstom pesme tog imena koji kaže „Ćao ljubitelji korupcije i diktature…“ jer su korupcija i diktatura činjenice koje se ne mogu opovrgnuti, ali iskazi „bez vladavine prava neće biti nikoga, ako zavisi od novca neće više biti ničeg“, „leševi u hladnjačama“ „politička pozadina“ situiraju pesmu u „sada i ovde“, tu nema nikakve dileme, pa naslov „Ordem e progresso“ (Red i napredak) zvuči kao ironija. Da ne idem sada od pesme do pesme, reći ću samo da se svaka može tumačiti koristeći politički ključ a neke samo na taj način. Teme koje su obrađene su participiranje u političkom životu, konformizam, podeljenost (srpskog) društva, odlazak mladih u inostranstvo, strah kao metod kontrole masa, dezorijentisanost opozicije, instrumentalizovanje ljudi… Ne znam baš da li su ove stvari o kojima sam govorio momci iz Jarbola imali na umu kad su pisali te pesme, to je samo moje viđenje. Kako god, album je aktuelan, stav je čvrst, beskompromisan i po mom mišljenju ispravan, teme su bitne, izvedba je maestralna, tako da „Probaj golog muškarca“ od albuma godine deli samo moja pristrasnost prema grupi „On Tour“ i njihovom folk roku. Jarboli, čestitam vam i svako dobro vam želim!

Ocena: 9.0/10